Pisma, razglednice, suveniri, džidžabidže i slično
Kada se setim vremena kada sam dnevno dobijala po dva-tri pisma . . . sanduče navek puno, da li pisama, časopisa, knjiga, fanzina . . . i onda je i ‘nova’ tehnologija došla i do Srbije i jednostavno je sve to prestalo. I nekako smo svi postali lenji. Iskreno, ne sećam se kada sam mail kucala duže od dva-tri minuta i kada je bio duži od recimo A4 stranice (ustvari, nikada nije bio duži od A4 stranice :D ). A pisala sam pisma relativno dugačka. Iako mnogo brže kucam nego što pišem. Najduže pismo koje sam dobila je dugačko 16 stranica :D Impozantno! Čitala sam ga ceo vikend hehe . . .
Jednom sam drugarici poslala pismo i na poleđini plave koverte otkucala (na pisaćoj mašini) Okružni Sud Novi Sad :D Nažalost, ona je bila na nekom skupu izviđača u momentu kada joj je pismo stiglo, pa sam prepala njenu mamu :D ipak su me i posle toga primali u goste :D
To je trajalo negde do bombardovanja . . . posle je prestalo dopisivanje. Ne znam zbog čega i ne znam sa čije strane. Dopisivala sam se sa velikim brojem ljudi, širom zemlje, ali i iz inostranstva. Posle sam samo pisala pisma drugu koji je bio u vojsci (iako smo se svako veče čuli telefonom :D ), a i to je bilo smešno. Dešavalo se da mu napišem nekoliko pisama i da ne pošaljem, pa pošaljem odjednom sva, samo na kovertama napišem brojeve po kom redu da čita :D Posle mi je on pričao da ga je desetar prozivao za svako pismo posebno, te je mislio da ga zafrkava :D
Uglavnom, mislim da još uvek negde postoji kutija u koju sam odlagala pisma na koja sam odgovorila. Pre nego što odgovorim na njih stajala su na regalu, na vidnom mestu, da ne zaboravim.
Sećam se zima kada sam slala čestitke za Novu godinu . . . po dvadeset i više . . . i dobijala isto toliko, ako ne i više . . . a sada sms ili mail i kraj . . . nekako bez emocije, uglavnom. Nema Unicef karti koje su zaista bile pune topline i najlepših želja uz činjenicu da si možda nekom pomogao kupivši tu čestitku . . .
Uz čestitku jednako ‘cenim’ (da ne kažem volim) i razglednicu. Delić atmosfere sa mesta na kom je neko od mojih drugara/rođaka u tom momentu i činjenica da me se sete :) mi mnogo znači. Imam gomilu razglednica iz celog sveta. I njih uvek nosim sa sobom, gde god da se selim :)
Rado ih primam i rado ih šaljem. Samo dragim ljudima.
Ovo su razglednice koje sam dobila ovog leta.
Najdrvenija advokatska e-kancelarija 
Tuzna prica s moje strane. Prepuna polica neposlatih razglednica, napisanih pa poskrabanih pisama, dzidzabidza sa svih strana sveta sakupljenih za podeliti i nista. Ostane sve to meni. Verovatno cu nekom prilikom, pri selidbi da ih ostavim, poklonim, zaboravim… lakse je tako.
ps.ocigledno sam se navuko, pa se „bodem“ tvojim pricama :D
ih, ja jedva čekam da vidim prijatelja kom sam donela to nešto sa putovanja :D ma koja da je sitnica u pitanju. u suštini ne volim džidžabidže sa kojih se mora brisati prašina i koje se moraju pomerati da bi se obrisala prašina, pa se trudim da takve ne poklanjam. a razglednice nemoj da ne šalješ. kako ih kupiš ispiši ih i pošalji. verujem da će se taj neko obradovati :) isto tako i sa suvenirima, poklončićima i sl :) osmeh koji oni izmame je nezamenljiv :)
p.s. pazi da se ne predoziraš ;)
šalim se, welcome :)
Najužem krugu ljudi uvek donesem razglednice i neki suvenirčić s putovanja. A za Novaka pošaljem koju, takođe… Pre neki dan sam drugarici odneo jednu, jer nisam znao adresu da bih poslao…umrla od smeha, kao – Bože, otkad nisam videla razglednicu, ko još to šalje… Šta reći tek onda o pismima?
Pisma sam pisao do prošle godine.
eto, ja šaljem razglednice . . . i primam :)
pisma si pisao i slao ili samo pisao? ;)
I pisao i slao, naravno. Kilometarska… Znao sam i po nedelju dana da pišem…
I dobijao „bosanski lonac“ za uzvrat.
Onda stadosmo… Šteta što se takve lepe navike gube.
pih, ja sam za uzvrat dobijala samo pisma . . . daj tu adresu na kojoj menjaju pismo za lonce ;) bosanske pogotovo volim ♥ :D
zaista šteta. makar da mailovi ‘rade’ . . . ubi nas tehnologija, đavo je odneo :D
Da, tehnologija je grobar međuljudske prisnosti. Mada smo ipak mi najviše krivi. Nije nas baš ubila tehnologija, koliko lenjost i hronična trka i žurba. Pisanje pisma ipak zahteva mir, spokoj, vreme… Tu nema „delete“ i „cut“ opcije. Ali, kada su čestitke za NG i slično u pitanju, onda nema opravdanja. :)
Zatajiše i mejlovi…jebem li ga…
Imala sam punu kutiju pisama i razglednica, stare po 20 godina….trenutak razocaranja, pms ili ne znam sta i sve sam pobacala, iznerviram se kad god se toga setim.
I sad sam se iznervirala, sta mi bi da pobacam tada sve te lepo uspomene?!
Hirovito i neprevidivo zensko…….
@Džejni: pa . . . možda je više lenjost u pitanju, ali da nemamo to ‘cut’ i ‘paste’ ne bismo bili lenji da napišemo pismo :D jel mi veruješ da sam se ja toliko adaptirala na pisanje preko tastature da mi je jako teško kada trebam nešto da prepišem rukom što je duže od nekoliko rečenica . . . užas.
@glorfindel: ali nemoj ti da zatajiš. piši ih ti, sigurno će ti neko odgovoriti.
@zelena: uh, šteta . . . ali sakupićeš ih ponovo :) nemoj se nervirati . . .
Pisala sam pisma i rado ih očekivala. Nisam ih bacila i neću, iako su mi sada poneka jako smešna i detinjasta.
Mnoga pisma sam napisala, ali ih nikada nisam poslala. To sam namerno radila, a u svojoj arhivi imam i posebnu kategodiju, pisma sebi.
Jako dobro baratam sa tastaturom, ali papir i olovka su nezamenljivi.
. . . i onda je i ‘nova’ tehnologija došla i do Srbije i jednostavno je sve to prestalo. I nekako smo svi postali lenji.
Шта мислиш, како је деловало писмо кад се први пут појавило, људима који су комуницирали преко гласника на коњу? :)
А да смо се улењили, јесмо. Некада сам ишао до села пешке 6-7 километара а сада само смерам како ћу, бициклом или колима. Чини ми се да ће време потрошено у ходању бити бачено, а неће. То је врло лепо и корисно време за паметног човека.
Čarolijo, iako neka jesu smešna i detinjasta, opet su lepa uspomena, zar ne? :) (jeste fraza, ali ovde paše) Pečat vremena koji nam čuva prošlost :)
Константине, nikada mi nije palo na pamet to što si mi rekao! Hvala na otvaranju novog ‘vidika’. (reakcija ljudi na pismo u vreme kada su komunicirali isključivo preko glasnika).
Svako vreme koje se ne utuče na tv ili zabavu na ‘mašinama na struju’ je korisno potrošeno vreme. ja sam za vreme bombardovanja morala biciklom do kuće u kojoj su živeli drugari, ujutru 10km, do tamo i uveče 10km nazad i nije mi bilo teško. sada maltene i ne znam gde mi je bicikl, sigurno mu treba dobar servis . . .
nostalgija ili šta? :D