Savršen dan

Trgoh se. Nekoliko trenutaka mi je potrebno da se saberem. Uh, opet ružan san. Sva sam u suzama. I to uvek ružno sanjam kada odlučim da dremnem ’još malo’. A uporno dremkam ’još malo’, svakodnevno. Možda bih ih ipak sanjala, ko zna. Ono što me potresa je sadržina sna. Ne sanjam ja terorističke napade, ni ubistva, ni krv. Nikakva čudovišta, nepoznate predele, nesreće ili prirodne nepogode. Moji košmari su zasnovani na mojoj psihi. Heh, podsvest zna čega se ja najviše plašim, te se toga oslobađa u snu. Samo tako i može da se oslobodi, jer joj ja drugačije ne dozvoljavam.

Ustajem. Mehanički odlazim do kupatila, piškim, umivam se, perem zube. Vraćam se u sobu i oblačim se. Osećam se jadno. Kao i svaki put kada sanjam zahtevne snove. Zahtevne u tom smislu da ih se oslobodim na javi.

Nismo zajedno već skoro punih sedam meseci. Znam šta bi sada rekao. Mojom krivicom. Jeste, moja je. Nije mi bio dovoljan povetarac koji me je milovao, ja sam htela košavu. A dobila sam oluju. Jebi ga. Nezgodno je to što je veoma teško kontrolisati prirodu. Čovekovu prirodu. Planirali smo zajednički život, porodicu, godišnje odmore. Da, zaista smo uživali dok smo provodili vreme osećajući miris i ukus tela onog drugog. Još uvek ne znam da li sam ispravno postupila. Da li je trebalo da učinim drugačije? Ne znam kome da postavim to pitanje, pitanje koje me ubija.

Ne živi se od ljubavi je dobro poznata rečenica koja je toliko puta ponovljena da može preći i u frazu. Zašto moramo da budemo realni? Zašto ne možemo da plutamo u snovima? Eh, kako je za snove malo potrebno. Samo me uporno neko vraća natrag. Vuče unazad.

Uzimam mobilni i ubacujem ga u torbu. Svakako mi neće trebati, ne znam zbog čega ga i nosim. Tu je i moja omiljena knjiga, koju čitam po hiljaditi put. Zbirka pripovedaka koje obožavam. Ti si mi je poklonio, kada smo pre dve godine bili na letovanju. Kartonski cvetić koji mi služi kao graničnik mi se smeška dok ga priklještenog među tvrde korice ove zlatne knjige stavljam u torbu. Novčanik i cigare. Žvake, sjaj i ključevi.

Obuvam se i izlazim. Stavljam naočare za sunce na oči, da me ljudi ne bi zagledali. Oči su mi natečene od suza sa kojima sam se probudila. Izgleda da mi je danas jedan od onih dana. Nisam znala da čovek može toliko da plače. Nikada nisam bila plačljiva osoba.

Ubija me to što si mi sada daleko. Iako nismo zajedno, deli nas zamišljena crta do koje mogu da stignem na dva načina. Samo nisam sigurna koji je pravi. Koji se završava u tvom naručju.

Čeprkam po displeju mp4 plejera koji si mi ti poklonio. Ništa za chill. Koja ironija. Puštam bend koji urla. Da mogu i ja bih sada. Kada sam te ostavila rekao si da bi vrisnuo do neba samo da možeš. Sada razumem.

Tvoja baka mi je pre mesec dana rekla da si otišao preko, kod mame. Verovatno se zato ne javljaš. Tešim li se?!

Stojim na semaforu. Crveno za prelaz, a kola maltene nigde. Ogroman bulevar. Sada mi se čini još većim. Ogroman, pust. Nedelja, vreme ručka. Uvek sam mislila da je nedelja odvratan dan, dan za umiranje, dan koji nosi smrt sa sobom, koja leluja i ispunjava sve njegove pukotine. I sada to mislim. Sunce me smara, iscrpljuje svojim štipanjem za obraze na kojima su se suze odavno pretvorile u so. Strašno sam umorna, psihički iznurena. Počinjem da se pitam zbog čega li sam i izlazila napolje, ne znam kuda sam pošla, nisam se nikom javila . . .

Počinje jedna od mojih omiljenih pesama sa albuma koji sam slušala. „Another day wont come to rescue you again, no good morning“. Sa početkom refrena uključilo se i zeleno svetlo. Znam da uvek treba pogledati na put, iako je zeleno za pešake. U tom momentu sam taj detalj smela s uma.

Prepao me je. Više sam se uplašila nego što me je bolelo. Jedva sam uspela da ga vidim, krajičkom oka, pre nego što me je srušio i pregazio. Počela sam plakati, ali više od straha nego od bola. Bolelo me je samo u početku, kratko, ruka i oko grudi, i odmah je prestalo. I dalje sam nepomično ležala, mrdajući prstima na rukama i nogama. Ok je, nisam jako povređena, osećam i ruke i noge. Imala sam sreće, s obzirom da me je udario kamion. Pomislila sam kako će me mama izgrditi, kako će se uplašiti kada dođem kući i ispričam joj šta se desilo.

Ustala sam i izvukla sam se ispod točkova. Vozač je otrčao do prodavnice prekoputa. Prošlo mi je kroz glavu da je sebičan, nije pogledao kako sam, već je odmah otišao da si nešto kupi u prodavnici, sigurno da bi se osvežio po ovoj vrućini. Sela sam na bankinu i malo se uredila, popravila garderobu, obrisala lice, namestila kosu.

Sirene. Policija. Hitna pomoć. Odjednom gomila ljudi, koja se činila nekako nestvarna naspram pustoši koja je do malopre vladala na bulevaru. Svi su mi bili kao u izmaglici.

Tada si se pojavio ti. I dalje u šoku, ustala sam. Bio si nasmejan, sa onim tamnim cvikama na očima, u bermudama koje sam ti ja kupila. Lepo očešljan, doteran. Kada sam ti prišla zagrlio si me i bez reči me nežno poljubio u slepoočnicu. Kao i uvek. Zaustila sam da te pitam gde si bio svo ovo vreme, da sam se brinula, da mi je žao što sam se onako ponela prema tebi, da te još uvek volim kao i prvog dana i kako želim sa tobom da provedem ceo život, kada si samo rekao: „Ššššš“ i poljubio me u ugao usana. Skinuo si naočare za sunce i u očima sam videla onaj pogled. Pogled koji mi je govorio koliko me voliš, da bi dao život za mene, da ćeš sve učiniti da budem srećna. Zaboravila sam sve šta se desilo, presrećna ti uzvratila osmeh i šapnula: „Volim te“. Zaštitnički si me zagrlio i povukao u suprotnom pravcu od mesta nesreće na kom su pokrivali telo neke devojke koja je poginula. Mislim da ju je pregazio kamion.

možda . . . nekad . . . ponovo . . . u nekoj novoj realnosti