@sarah: izgleda da je tako . . . hvala na savetu, pozdrav!

@Duda: uh, strašno, žao mi je zbog tvog gubitka . . .

@GG: hvala na citatima, ima ljudi čije izreke su univerzalne u vremenu, prostoru i momentima. hehehe, pa, realno, nije problem pustiti mozak na pašu i gledati tekmu :)))

@magi: svako ima pravo na svoje izbore ;) moj je da razmišljam.

Ima ljudi kojima jedan odgovor obično otvori mnoga nova pitanja, pa onda stalno lutaju za tim nekim smislom…većina mog društva…

Ne znam, tako te stvari – od čoveka do čoveka se razlikuju stavovi, a ja iskreno ne volim njima preterano da zamaram mozak… Više volim da pogledam fudbal, neki film…! :))

Reci cu ti ovo: „Samo mrtvi zauvek imaju sedamnaest.“ (Murakami – Norveshka shuma)

„Mi smo ovde ionako samo da bismo mlatili praznu slamu.“ (Vonegat – Chovek bez zemlje)

Ne smatram sebe dovoljno pametnim da ispaljujem nekakve mudrolije, pa radje citiram druge ljude, iskusnije, starije, pametnije… I nisam uopshte sklon filozofiranju, vishe chovek trenutka, nego perioda. Ali, jedna stvar, mozda najvaznija do koje sam SAM ikada doshao je sledeca…

Ko moze tachno da kaze koja je svrha, smisao?

Znam samo da se obichno sve deshava iznenada i mimo planova, a shto je veca sposobnost pojedinca da se bolje prilagodi datoj situaciji, tim bolje po njega. E, ovo je MOJ smisao.

@Marija: ustvari, svaki naš kontakt sa bilo čime je u neku ruku vezan za ljubav. volim muziku, stvaraću je, svirati, slušati, volim prirodu, ići ću u šetnje . . . možda je ustvari jedini izlaz iz svega u ljubavi.
hvala na savetu, pročitaću :)

@Džejni: slažem se. jedina uteha i rešenje ovog problema se može naći u religiji. mislim da si me ti najpribližnije shvatila šta sam htela da kažem.

„Pomisao da posle smrti ne postoji ništa je za mene potpuno zastrašujuća, jer onda život per se nema nikakvu vrednost. Kako život, tako i naša dela, misli, radnje.“

to se i pitam. da je sve što radimo uzaludno? (ovde izuzimam humana dela i bilu koju vrstu pomoći onima ili onome kome je potrebna (ljudi, životinje, biljke, bića uopšte) jer ona nikako ni u kojem slučaju nisu uzaludna).

@Sanja: ne, ja se super osećam. potpuno sam ok. samo sam sebe uhvatila da sve češće razmišljam o ovoj temi. pogotovo otkad sam počela da čitam Crnjanskog. mogućno je da on ima ovakav uticaj na mene ;)
hvala na podršci :)

@Ivan: drugar, zaista sam zadovoljna, imam više nego većina i duhovnog i materijalnog. nije to razlog. jednostavno su me različite stvari navele da razmišljam o tome i nekako se sve uklopilo u realan život. u život uopšte. ne samo moj. nekako u definiciju svačijeg života.

hvala na savetu, trudiću se da tvoj prvi odgovor što više praktikujem ;)

uzivaj u onome sto te cini srecnim i sto te zadovoljava i ne gledaj nikad sta drugi rade i sta njih cini srecnim, jer ono sto njih zadovoljava mozda tebe nece i obrnuto.

Najiskrenije, mislim da ovaj „život“ nije sve, i da se priča ne završava trenutkom smrti. Mislim da sve ono što radimo ima svoj konačni epilog, jer jedino tako život zaista ima smisao.

Pomisao da posle smrti ne postoji ništa je za mene potpuno zastrašujuća, jer onda život per se nema nikakvu vrednost. Kako život, tako i naša dela, misli, radnje.

Možda će to nekome delovati kao odbrambeni mehanizam, ali ja zaista verujem da oni dobri idu na neko bolje mesto, a da nama živima ostaje bol. A čini mi se da je taj bol nije posledica našeg osećanja žalosti prema preminulom, već je taj bol dobrim delom posledica naše turobne predstave o tome da tu osobu više nikada nećemo videti, dodirnuti…

Slažem se i sa Dedom – „Sidarta“ je odlična preporuka. Meni je pomogla i Heseova knjiga „Narcis i Zlatousti“…