Komentari na: Ja želim da hodam kao i ostali

Od: drveniadvokat

drveniadvokat — Wed, 03 Jun 2009 00:19:57 +0000

@SadClown: Kod nas na faxu imaju dva lifta, ali su prilično mali, tako da nemam pojma kako stanu kolica u njih . . . ali stanu. to je bitno. strašno mi je što ljudi ne razmišljaju o tim sitnicama. uvek sebe stavljam u tu situaciju. kako bih prešla ulicu da ne vidim? (zažmurim na dva min i već sam dezorijentisana) ili da (ne daj Bože nikom) ne mogu da hodam . . . a ti si divan, hvala ti što sa osmehom ponudiš pomoć . . . ljudi se guraju da prođu, pre nego što pomognu. fazon je u tome što taj dečko studira, tj ok je u glavi. to je strašno, jer on kapira sve . . . uhhh . . .

@Čarolija: znam draga . . . hvala :*

@Sarah: divno :) baš mi je drago da to čujem. zaista mi je drago i lakše . . . barem negde postoji tolerancija. hvala na komplimentima, veliki pozdrav!

@electrasdreams: hvala :))) :*

Od: electrasdreams

electrasdreams — Tue, 02 Jun 2009 17:13:37 +0000

E duso moja, koliko ces jos suza proliti! Svaka ti cast, jos odavno ti rekoh da sam ponosna na tebe.

Od: sarah

sarah — Sun, 31 May 2009 11:24:25 +0000

Studirala sam defektologiju. Da li ti trebam dalje govoriti kako mislim o svemu ovome. A i da nisam uvek sam za te ljude imala srce i uho. Ovde(austrija) su jako zasticeni i dobro se osecaju, trudimo se da im pruzimo sto vise mozemo.
Pre dve godine smo napravili radnu grupu koja se izborila da omogucimo prilaz svim zgradama invalidski kolicima u mojoj pokrajini. Na inernetu smo napravili „lakse citanje i razumevanje“ tekstova za ljude sa hendikepom….itd, itd….daleko je zemlja srbija od svega toga. Zato te u potpunosti razumem.
Jos nesto, moji klinci su jos u kindergartenu imali kontakt sa takvom decom i tu pocinje druzenje i ucenje toleranciji i respektovanje jednih drugih. Moja deca nemaju strah od osoba sa bilo kakvim poremecajem. To se mora uciti od malene. Puno price i objasnjavanja.
Ti si fina i lepo vaspitana devojka, obrazovana i jaka, divim ti se!
Pozz

Od: Charolija

Charolija — Fri, 29 May 2009 11:42:01 +0000

Ne znam šta da kažem. Već dva dana mi stoji ovaj post otvoren. Rastužuje me sve ovo. Spremna sam uvek da pomognem. To da si ti lepo vaspitano „dete“, mislim da su do sada svi već ovde shvatili.

Od: afroditta

afroditta — Fri, 29 May 2009 07:57:46 +0000

Da upravo tako ! :)

Od: SadClown

SadClown — Fri, 29 May 2009 00:58:30 +0000

Mi na fakultetu nemamo „platformu“ (ili kako se već zove) za invalidska kolica. Ali zbog arhitekture same zgrade, ta platforma bi kolicima omogućila pristup samo tom prvom nivou, tj. visokom prizemlju, a nivo ispod i tri sprata iznad se nikako ne mogu prilagoditi tome.

Jedan od kolega u kolicima stalno dolazi sa ocem na predavanja, vežbe i ispite. Nije on u kolicima „tek tako“, nego se fizički vidi da mu se telo/organizam nisu baš najbolje razvili.

Postoje stvari koje te nekad ošamare i osveste – shvatiš koliko si, u stvari, srećan čovek što so živ i zdrav, imaš oba oka, oba uha, stojiš na spostvenim nogama, imaš sve prste na broju…

Da sam kojim slučajem u takvoj situaciji, kao taj kolega (pu, pu), možda bih se nekako i pomirio sa svojom sudbinom, ali znam da bi mi bilo neprijatno da moj otac svakog dana neku random osobu koja se zatekla u blizini cima da mu pomogne da me uspentraju preko strmih stepenica do hola fakulteta.

Zato kad god vidim da njegova, ili bilo čija kolica, treba da se popnu ili spuste niz stepenice, nabacim svoj najlepši prolećni osmeh, i, kao da nudim čokoladu, ponudim pomoć oko spuštanja i podizanja kolica i osobe u njima. To je najmanje što mogu da uradim. Ne što „mogu“, nego što moram. Jednostavno, neprijatno mi je da samo okrenem glavu i pravim se blesav ako znam da me ništa ne košta da nekome pomognem da, umesto „specijalnih potreba“, ima jedan sasvim običan radni dan, isto kao i ja.

Od: drveniadvokat

drveniadvokat — Thu, 28 May 2009 23:20:27 +0000

@Džejn: hvala Džejni :))) nadam se da ću nešto učiniti ovim blogom, da ću pokrenuti makar jednu osobu da drugačije postupa i razmišlja i da se situacije koje sam navela u ovom tekstu neće ponavljati . . . nikada više.

@bensedin art: slažem se. tolerancija se uči, sa time se ne sme kasniti.

@lucianoferriero: hvala na linku :)

@afroditta: ne znamo, zato ne smemo dozvoliti da nas sitnice kao što su fizički nedostaci ometu u ljubavi koju možemo da podelimo svima koji je zaslužuju. zar ne?

Od: afroditta

afroditta — Thu, 28 May 2009 20:04:46 +0000

Onaj ko je svijestan svojih nedostataka i ko je naucio da ih prihvata u sebi,znace prihvatati i tude nedostatke.
Zivot je krhk,i nikad ne znamo sta donosi dan ,a sta noc.

Od: lucianoferriero

lucianoferriero — Thu, 28 May 2009 17:56:43 +0000

Od: bensedin art

bensedin art — Thu, 28 May 2009 16:37:20 +0000

Divan tekst. Mislim da je najveća greška u roditeljima koji decu ne uče razumevanju, toleranciji, prihvatanju različitosti… Ako to nisu naučili i prihvatili u detinjstvu, teško da će kasnije to biti drugačije.

Od: Ja želim da hodam kao i ostali |

Ja želim da hodam kao i ostali | — Thu, 28 May 2009 11:10:11 +0000

[...] Title: Ja želim da hodam kao i ostali» Posted: May 28th, 2009» Author: drveniadvokat» Filed Under: Community, Real [...]

Od: Džejn

Džejn — Thu, 28 May 2009 10:46:26 +0000

Nakon ovog, a i prethodnih tekstova koje sam imala čast i privilegiju da čitam na ovom blogu, mogu samo da kažem da bi ovaj svet bio mnogo bolje mesto da ima više ljudi poput tebe. Mislim da svi mi možemo mnogo da naučimo od tebe, ma koliko sebe smatrali „naprednim, otvorenim i tolerantnim“ osobama. Svaka čast na tekstu.

Od: drveniadvokat

drveniadvokat — Thu, 28 May 2009 00:41:24 +0000

hvala Greeny!

Od: zelenavrata

zelenavrata — Thu, 28 May 2009 00:05:36 +0000

Slazem se da su nase glave u pitanju.
Ono sto mogu da dodam, sem sto je dirljivo napisan post, to je, da te je majka savrseno vaspitala i da si to prihvatila.
Svako postovanje obema!
Malo je takvih, zaista!

Od: drveniadvokat

drveniadvokat — Wed, 27 May 2009 22:08:34 +0000

Makaronče, slažem se. I ja sam se isplakala dobro. Koliko od besa, toliko i od tuge. Hvala na komplimentu. Slažem se za decu i vaspitanje, treba decu upoznati i približiti im problem koji nije problem, ali može postati.

Od: drveniadvokat

drveniadvokat — Wed, 27 May 2009 22:06:37 +0000

Sada sam se setila dečka koji je diplomirao svetsku književnost u BGu, poslednje što sam čula je da je dobio stipendiju za Njujork, studije na dramskoj akademiji, mislim da je režija u pitanju. Teško je hodao, pao je sa karika u osmom razredu i povredio kičmu.

Nažalost jeste najveći problem u našim glavama. Treba te glave sa problemom dobro opaučiti, da se opamete.
Hvala ti Deda.

Od: makarone

makarone — Wed, 27 May 2009 22:05:26 +0000

Drveniadvokat, kad sam pogledala ovaj klip suze su mi pošle na oči. Divan post si napisala. Treba još puno vremena da prođe da srušimo predrasude o ovim ljudima, ali mislim da će krenuti na bolje, ako deci od malena ne nabacujemo te predrasude

Od: Deda

Deda — Wed, 27 May 2009 21:35:50 +0000

Predavao sam jednom decku kome su drugari nosili torbu a ja njega uz i niz stepenice.
Skoro sam ga sreo sa majkom u jednoj radnji… Slatko smo se ispricali, treba da diplomira, prosek mu je preko devet, nisam zapamtio… Ima problem od rodjenja ali je i dalje aktivan koliko moze…
Njega nekako izdvajam kao primer medju ostalim mojim malim i velikim prijateljima, jer se trudio mnogo vise od dece koja nisu imala zdravstvenih problema.
Izgleda da je najveci problem u nasim glavama???