Obrazi k’o đonovi

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: „Čokolada se pojede, čarape se iznose“, a knjiga ostaje zauvek.

Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve do čega sam mogla da dođem. Kada sam pročitala sve knjige koje smo imali, prikladne mom uzrastu, krenula sam po komšiluku. Sećam se da sam najviše volela teta Lenkine knjige, imala je fantastične komplete narodnih bajki poreklom iz različitih zemanja i kultura. I uopšte se nije dvoumila da mi ih pozajmi :) znala je da ću ih vratiti u jednako dobrom stanju u kakvom ih mi je dala.

Kao srednjoškolac, počela sam da kupujem knjige i popunjavam ličnu biblioteku koju je stvorila moja mama. Sakupljala sam novac od užine i džeparac i na taj način dolazila do knjiga.

Dok sam studirala, ređe sam kupovala knjige koje želim. Uglavnom sam uzimala one koje moram, što mi je sada ok, jer ima mnogo knjiga koje verovatno nikada ne bih uvrstila u moju biblioteku, a itekako su vredne toga.

Posebno sam vezana za knjige, kao i ljude koji pišu, ali i one koji se trude da delo umetnika dospe do nas.

Bilo kako bilo, knjige nikada nisu bile jeftine ukoliko gledamo cenu koju trebamo da platimo za istu. Ali je cena uvek bila prihvatljiva, barem kada pogledam da ću je imati ‘večno’.

Nešto što sam saznala pre neki dan me je zgrozilo. Oduvek teško stanje na putu od beležnice do knjižare „veliki sistem“ pogoršava. Tekst u Politici pod naslovom Kupili „Prosvetu”, a duguju milione me je šokirao. Kada ga pročitate sve će vam biti jasno. Da čovek ne poveruje. Tu je i Mooshemin tekst koji u tančine objašnjava stvari.

Sve ovo mi se gadi.  Na ogromne cene koje imate, neljubazno osoblje vam treba još? Samo grabi i trpaj u džepove? Da li je to privilegija „velikih“?

Malo li je?!