Zaista sam u poslednje vreme rastrzana na hiljadu strana. Retko pišem jer, kada mi se piše uglavnom nemam vremena ili uslova za to, a kada umam vremena i uslova nisam raspoložena za pisanje . . . ali ovaj blog će ovde da stoji dokle god je wordpressa i weba! Da, planiram da ga selim na lični hosting, ali ovo što je na wordpressu neću sklanjati. Šta je poenta ovog teksta? Želim da uputim apel blogerima da NE BRIŠU SVOJE BLOGOVE!

Nekoliko puta mi se desilo da odem na nečiji blog i jednostavno se zakucam na stranicu na kojoj piše da je blog obrisan! I svaki put doživim stres kada se to desi. Ok, razumem, svako ko ima blog razmišlja na sledeći način: „Moj blog – moja stvar.“ Nije toliko jednostavno. Ljudi se vezuju za blogove. Mene svačiji blog podseća na nešto/nekog/određeni vremenski period/emociju/štaveć i isfrustrirana sam kada kliknem na link u blogrollu i dočeka me sledeći prizor

Jednostavno ne vidim poentu. Zbog čega nešto pisati, voditi, negovati određeno vreme i potom ga izbrisati?! Navikneš ljude na svoje postojanje u blogosferi i onda puf?!

Ako odlučiš da više ne želiš da pišeš blog, u redu, tvoja stvar. Ali ako odlučiš da ga obrišeš, znaj da će neko, možda ne taj dan ili te nedelje ili čak ni tog meseca . . . ali će neko nekad navratiti na tvoj blog i sa osmehom čitati stare tekstove, možda čak i ponovo ostaviti komentar na iste. Zato nemojte brisati blogove, oni su svedoci jednog vremena, koliko god to apsurdno zvučalo.

Otkako imamo istorijske podatke o zajednici u kojoj su ljudi živeli i porodici kao zajednici, pripadnici muškog pola bili su zaduženi da brinu o egzistenciji porodice, a, ako mogu tako da kažem, uloga ženskog pola je bila da se brine o deci i kući. Vratimo se samo stotinjak godina unazad, obrazovanje je bilo rezervisano isključivo za mušku decu, dok su se devojčice pripremale za spremanje hrane, čišćenje kuće, izradu ručnih radova i brigu o deci. Dobro, možemo reći da one i jesu u neku ruku predodređene za brigu o deci, majčinskim insinktom. I dok su muževi zarađivali, njihov zadatak jeste bio da ih kod kuće dočeka čisto, skuvano. One su stvarale dom, a oni su ga omogućili.

Sadašnjost je iz moje perspektive potpuno drugačija. Devojčice se ravnopravno školuju i postižu jednake rezultate, devojke, kao i momci završavaju fakultete i dobijaju stalne poslove na radnim mestima zajedno sa muškarcima. Radno vreme je za oba pola jednako, kao i plata. Neću ulaziti u pitanja ravnopravnosti, mobinga, polne diskriminacije koja postoji, jer ne planiram da pišem o tome u ovom postu.

Dakle, ako uzmemo za primer jednu klasičnu porodicu danas, poslovne obaveze su jednake. Oba supružnika su zaposlena, zarađuju i materijalno doprinose zajednici u kojoj žive. To je ono što se promenilo u odnosu na prošlost kada žene nisu imale priliku da rade i zarađuju. Ono što je ostalo isto je da su svi kućni poslovi ostali na ženama. Kuvanje, peglanje, higijena stana/kuće i briga o deci su uglavnom njene obaveze. To je ono što me iritira. Ako je pitanje egzistencije u materijalnom smislu olakšano muževima, zbog čega nije i drugi deo poslova podeljen?

Nedavno sam otišla kod druga na rođendan. Sticajem okolnosti je tamo bio njegov stariji brat, koji je oženjen i ne živi sa njima već nekoliko godina, pored kog sam slučajno sela. Malo po malo smo se raspričali. Primetila sam da im je kuća kompletno ukrašena ručnim radovima koje je napravila njihova majka, te sam je pohvalila. Tada je on počeo da priča o svojoj supruzi. Tačnije da je ogovara u negativnom kontekstu. Kako ne kuva svaki dan, kako je on prinuđen da ponekad ispegla svoju majicu, kako im je nered u kući. „Znaš“, rekao mi je vidno ogorčen, „desi se da dođem sa posla i zateknem poruku na stolu u kojoj piše kako je otišla da radi (u drugu smenu – prim. drveni advokat) i da ništa nije skuvala, već da imam spremljen sendvič u frižideru! Pa, ja bih da jedem kuvano posle posla, kad se vratim umoran! To se kod moje mame nikada nije desilo!“ Prva emocija koju sam osetila je bila sažaljenje. Žao mi je bilo čoveka koji je gladan. Kako je nastavio sa pričom a ja sa razmišljanjem o situaciji koju mi prepričava postalo mi je jasno da on ništa ne radi u kući. Njegovo je da ode na posao i donese platu, a njeno da isto to učini, plus da vodi računa o kući. Vrhunac je bio kada je rekao da je znao da će tako biti da je ne bi ni oženio. To mi je bilo previše. Nisam htela da ulazim u raspravu, ali sam kasnije razmišljala o rečenom.

U čemu je problem?  Vaspitanje ili egocentričnost? Navike? Predrasude? Nacionalno ili rodno nasleđe? Šta mu daje za pravo da očekuje da ga njegova „slabija/lepša“ polovina služi? Da li joj je predodređeno da pored posla na kom zarađuje ima i „posao“ u kući?

Nedugo nakon toga sam se ponovo susrela sa istom pričom. Devojke su konstanto pod lupom. Da li ume da kuva? Kakva je domaćica? Kakve su joj navike po pitanju urednosti i higijene? E pa, ako tako gledamo, maltene se nijedan ne bi trebao oženiti. Ne znam nijednog muškarca koji vodi kompletnu brigu o kuvanju i higijeni kuće, peglanje i da ne pominjem.

Pitam se, da li ulazak žene u brak i stvaranje porodice ili početak nove zajednice nosi sa sobom i okove očekivanja bračnog druga koja se ne smeju izneveriti? Ako je tako, brak će me zaobići. Ne zato što ne umem da kuvam, peglam, spremam i ostalo, već zato što neću da služim nekog ko se na taj način odnosi prema meni.

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena.

Kada se sve sredilo, otišla sam opet u ambulantu po recepte za lekove koje je mama dobila i tada sam upoznala doktorku. Nisam često posećivala lekara (i nadam se da će to tako i da ostane), ali iskustva koja sam imala nisu bila ništa posebno. Ali ova lekarka je toliko fina i divna, blaga i strpljiva i da naglasim, ODLIČAN DIJAGNOSTIČAR (pre nego što odem kod nje, konsultujem Google i verujte mi da je fantastična u otkrivanju simptoma i ništa ne prepušta slučaju), da bih volela da je imam ne samo kao lekara i osobu koja brine o meni i mojoj porodici već i kao prijatelja. I, otkako se zakazuju pregledi, ako kod nje ne dođete u zakazano vreme na red, to nije iz razloga što ona pije kafu ili dangubi. Neretko i ne ode na pauzu. Svakom pacijentu se potpuno posveti i ponekad tih petnaest minuta nisu dovoljni da ‘odradi’ pregled, već se zadrži duže i zbog toga se desi da kasni. I ko kaže bilo šta loše za nju, on je pakosan i bezobrazan, jer do sada, koliko sam mogla da vidim i primetim, ona je lekar na kog se ostali trebaju ugledati i trebamo biti srećni što je imamo i što nas leči. Slična situacija se ponovila prošle godine, kada je ostala mesec dana u Pokrajinskoj bolnici.

Problem nastaje kada naš lekar (svi smo je izabrali za lekara i potpisali ugovore sa njom) nije tu. Ili je na bolovanju ili na godišnjem, svejedno. Pošto mama nije u mogućnosti da sama ide po recepte, to ja činim jednom mesečno za nju i jednom za tatu. Bukvalno zakažem, odem, predam knjižicu, uđem, i dok se štampaju recepti razgovaram malo sa lekarkom i gotovo. Kada ona nije tu, menja je lekar čija se ordinacija nalazi na 10m od njene. Zove se Boris Šovš. On ima i neku funkciju, ne znam koju i ne zanima me. Prvi put sam otišla kod njega po recept za insulin. To je lek bez kog moja mama ne može ni jedan dan. Jednostavno MORA da ga primi na vreme. Nažalost, dr Mančev nije bila tu i morala sam da odem kod njega. Zakazala sam i otišla. Verujte mi da namćorastijeg lekara nisam upoznala. Taj čovek mrzi svoj posao i mrzi ljude i nervira ga što neko dolazi kod njega i što su ljudi bolesni i verovatno što mora da radi. Dok sam sedela i čekala da mi odštampa recept, ušla je sestra da mu kaže kako su se neki kartoni sa kućnog lečenja pomešali i umesto da odu u ne znam koju ambulantu da su došli tu i da sada ljudi moraju da uzmu recepte od nekog. On je vikao kako ga to ne zanima i kako neće da ispravlja tuđe greške. Nisam mogla da verujem. Ćapila sam recept i izletela napolje u sebi ponavljajući: „Lepa naša Aleksandra, tek sada sam svesna koliko ste dobri i divni i samo da nikada više ne moram kod ovog ići.“ To je bilo pre nekoliko meseci.

Ne lezi vraže, mami je opet loše, baš kad je Aleksandra na godišnjem. Odradili smo analize u privatnoj ambulanti i pronašli su joj neku bakteriju, koja je mogući uzrok njenog svakodnevnog povraćanja. Zvala sam da zakažem termin kod lekara, čisto da bih dobila terapiju ili barem uput šta da radim, ali su mi sestre rekle da je trenutno mnogo lekara na godišnjem i da su termini popunjeni u naredna tri dana. Nisam mogla tri dana da čekam, jer je mama povraćala konstantno i postala jako slaba, te sam pitala šta da radim. Rekoše mi da dođem i da zamolim lekara koji radi da me primi. To sam i učinila. Otišla sam u ambulantu i sela u čekaonicu. Tu su bili pacijenti koji su imali zakazano i pitala sam onog koji je na redu samo da me pusti da pitam, pa ako će me lekar primiti, nema veze, čekaću do kraja smene, samo da pogleda nalaz i kaže mi šta da radim. Verujte, pojma nemam u takvim situacijama kako da se postavim. Ona uzima mnogo lekova i to mnogo jakih lekova i znam da joj je organizam ‘otrovan’ i izmučen i jako mi je teško da budem pribrana u takvim situacijama. Uglavnom, kucam i otvaram vrata od ordinacije. Znam kakav je namćor i ne ulazim.

(parafraziran dijalog)

• Dobar dan, htela sam da Vas pitam da me primite, ako možete, samo da . . .
• Šta je sad ovo? Na mog jednog pacijenta mi dolaze dva druga pacijenta?! Nemam ja vremena da primam svakog kome padne na pamet!
• Izvinite, ne treba mi pregled, čak nije ni za mene, već samo da pogledate . . .
• Čujete li me, NEMAM VREMENA DA PRIMAM BILO KOGA!
• Ali ja Vam neću oduzeti mnogo vremena, nekoliko minuta, samo da pogledate . . .
• VI I SADA DOK RAZGOVARATE SA MNOM TROŠITE MOJE VREME!!!

Progutala sam knedlu i tiho rekla:

• Izvinite što sam trošila Vaše vreme.

okrenula se, zatvorila vrata, suzdržavajući se da ne zaplačem. To me strašno nervira kod mene, što retko mogu da se kontrolišem. Kada imam jak nalet emocija, bile one pozitivne ili negativne, suze me odaju. U poslednje vreme ređe nego ranije, ali ipak su prisutne.

Ulazim u prostoriju gde su medicinske sestre i pitam ih da li mogu da odem u neku drugu ambulantu. Nažalost, neće me nigde drugo primiti, jer se mamin karton ovde nalazi . . .

Izgurala krizu, izašla napolje i krenula kući. Razmišljam šta da učinim. Jedino šta mi je palo na pamet je Dijica, lekar po struci, bez posla. Poslala sam joj DM na twitteru, ona mi je dala mail adresu, poslala joj skenirane liste sa rezultatima analize i uskoro sam dobila dugačak mail sa nekoliko opcija koje mogu da učinim. Čak je konsultovala i svog kolegu oko slučaja moje mame . . . to me je zaista veoma dirnulo, hvala Dijice mnogo. A lekar Šovš je neko ko po meni ne zaslužuje da zauzima radno mesto osobi koja sedi na birou i želi da radi i posveti se pacijentima. Danas sam bila kod moje drage doktorke Mančev i rekla sam joj da je predobra i prefina i da sam presrećna što smo njeni pacijenti i što smo nju, igrom slučaja, odabrali za lekara.

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: „Čokolada se pojede, čarape se iznose“, a knjiga ostaje zauvek.

Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve do čega sam mogla da dođem. Kada sam pročitala sve knjige koje smo imali, prikladne mom uzrastu, krenula sam po komšiluku. Sećam se da sam najviše volela teta Lenkine knjige, imala je fantastične komplete narodnih bajki poreklom iz različitih zemanja i kultura. I uopšte se nije dvoumila da mi ih pozajmi :) znala je da ću ih vratiti u jednako dobrom stanju u kakvom ih mi je dala.

Kao srednjoškolac, počela sam da kupujem knjige i popunjavam ličnu biblioteku koju je stvorila moja mama. Sakupljala sam novac od užine i džeparac i na taj način dolazila do knjiga.

Dok sam studirala, ređe sam kupovala knjige koje želim. Uglavnom sam uzimala one koje moram, što mi je sada ok, jer ima mnogo knjiga koje verovatno nikada ne bih uvrstila u moju biblioteku, a itekako su vredne toga.

Posebno sam vezana za knjige, kao i ljude koji pišu, ali i one koji se trude da delo umetnika dospe do nas.

Bilo kako bilo, knjige nikada nisu bile jeftine ukoliko gledamo cenu koju trebamo da platimo za istu. Ali je cena uvek bila prihvatljiva, barem kada pogledam da ću je imati ‘večno’.

Nešto što sam saznala pre neki dan me je zgrozilo. Oduvek teško stanje na putu od beležnice do knjižare „veliki sistem“ pogoršava. Tekst u Politici pod naslovom Kupili „Prosvetu”, a duguju milione me je šokirao. Kada ga pročitate sve će vam biti jasno. Da čovek ne poveruje. Tu je i Mooshemin tekst koji u tančine objašnjava stvari.

Sve ovo mi se gadi.  Na ogromne cene koje imate, neljubazno osoblje vam treba još? Samo grabi i trpaj u džepove? Da li je to privilegija „velikih“?

Malo li je?!

Sigurna sam da je mnogo devojaka imalo ‘nepristojnih ponuda’, ali mislim da sam ja jedina koja ih dobija od drugova . . . što me strašno boli i vređa. Srećom, nije ih bilo mnogo. Nedavno mi se desila jedna, koja me je podsetila na niz situacija od ranije . . .

Kao što sam već pisala na blogu, više imam drugova nego drugarica. I češće i lepše sam se družila sam dečacima nego sa devojčicama. Zato smo uvek imali prisan odnos i bili smo jako bliski, ali nikada nisam ni pomišljala na bilo šta više. Sa drugovima ne. Sa nekim drugim momcima možda i da. Ali sa drugovima nikako.

Prvi put sam dobila ponudu za seks bez obaveza od druga pre deset godina. E sada, fazon je što smo nas dvoje u to vreme bili na početku razgrađivanja drugarstva i nismo imali prisan odnos, pa se možda i ne računa. To smo pregurali i družili smo se dugo posle toga, zaboravili na ishitrenu glupost. Bilo je bombardovanje tada, bili smo na rođendanu kod drugarice. Ne znam šta je mislio i zbog čega je tako nastupio, još  je bilo samo naše društvo kod nje i nas dvadeset je tada spavalo tamo . . . no, prošlo je kako je prošlo. Izvinjavao mi se dug period posle toga, pogotovo što je dobio kritiku celog društva. Kasnije smo se šalili kada bismo se setili i zajedno smejali.

Drugi put kada sam se našla u toj situaciji me je ovaj postupak naljutio. Pomenula sam u postu koji sam već linkovala da sam imala prekid drugarstva.

„Naravno, dešavalo mi se da se neki „drug“ zaljubi u mene. Imala sam tako nažalost prekid jednog dugogodišnjeg drugarstva. Za mene je bio šok. Za njega verovatno i nije. Ali ne želim o tome.“

Sada hoću o tome. Da, bio je zaljubljen u mene . . . ne znam koliko dugo, duže od dve godine sigurno. Razgovarali smo i sve se završilo otprilike 2003. godine dogovorom da ostajemo drugari. Međutim, moji roditelji su prodali stan, te sam se preselila na neodređeno vreme u kuću i slabije izlazila, pa se i nismo viđali niti bili u kontaktu. Dve godine kasnije, subota noć, mi u 2am stiže sms. Tada sam bila već pet meseci u vezi sa jednim dečkom koji je neretko imao običaj da mi pošalje poruku u toku noći, jer zna da ne spavam. I sa osmehom uzmem telefon i otvorim poruku. U formi dijaloga ću prafrazirati prepisku.

• Hoćeš li da sutra vodimo ljubav kod mene?
• Aaaahahahahahahaha da da, može :D
• Ajde onda, dođi u podne.
• Ko god da si, molim te vrati mobilni telefon Miroslavu i nemoj da zezaš ;)
• Ti misliš da se zezam, ali ja mislim ozbiljno, ali da niko ne zna.

Posle ovoga sam ga nazvala. Očekivala sam galamu i glasnu muziku, međutim, čula sam samo tiho: „Halo“.

• Hej!
• Hej . . .
• Gde si ti?
• Kod kuće.
• Nisi izašao?
• Nisam.
• Jesi sam?
• Jesam.
• Jesi pijan?
• Malo.
• Ok, nećemo sada razgovarati, ajde da se čujemo sutra.
• Važi, nazvaću te u podne.

E sada, fora je što sam mislila da se čujemo da razgovaramo i raščistimo ovaj ispad, a on je mislio da se dogovorimo kada ću doći kod njega :D samo što ni jedno ni drugo to nismo znali do sutra u podne . . .

Sticajem okolnosti mi je u gostima bila sestra iz Švedske, tako da sam u podne bila sa njom. Nekih pola sata kasnije sam videla propuštene pozive sa fixnog  i sa mobilnog, tačno u 12.00  . . .

Nazvala sam ga i čim se javio je rekao kako je trenutno zauzet, da odložimo za kasnije, doći će on po mene, a potom sam održala monolog sasvim smireno, ali zgroženo . . . i tako se završilo sedmogodišnje druženje. Iskreno, više mi je nedostajala njegova mama posle ovoga nego on, divna žena . . . A bila sam ljuta. Jako ljuta. Prvo, znao je da imam momka, a drugo, za koga me je smatrao? Da sam takve stvari radila sa drugarima/momcima redom, pa da je on 153. na spisku, ne bih reč rekla. Otkud mu hrabrost da pomisli tako nešto?! Zaista me je zanimalo, kako i zašto ja? Uvek je u gradu bilo nekoliko devojaka koje su za ‘to’ služile i to se znalo . . . kako je izbor za njegove fizičke potrebe pao na mene? Posle toga smo se videli, sasvim normalno razgovarali i to je sve . . . više me od toga i ne zanima.

Ko prati moj blog ili me poznaje zna da sam izraženo emotivna i veliki altruista. Volim ljude, ali se ne vezujem za svakog. Međutim, kada se vežem za nekog, onda je to nešto veliko za mene i teško raskidivo. Pre nekih mesec dana me je dečko koji mi mnogo (mnogo, mnogo, mnogo) znači pitao da imamo seks. I to je direktno naglasio, samo, isključivo seks. Jako sam bila povređena. Toliko da sam tri dana pokušavala da se povratim iz šoka, plakala i pravila se da je sve ok. Dečko lepo izgleda (što nije bitno, ali eto, da napomenem), mislim da je jako fin, kulturan i vaspitan . . . da je napomenuo bilo koji oblik veze ili da budemo zajedno, bilo bi drugačije . . . ali ovo me je potpuno porazilo.

Kakva sam drugarica, ako služim samo za to? Kako mene ljudi vide? Kao nešto što treba da se iskoristi? Ako nisam ne znam kakva riba, ne zaslužujem pažnju, ljubav, bilo šta osim da koristim za zadovoljavanje nagona? Strašno poražavajuće za mene kao ličnost i moj odnos sa ljudima . . . Koliko li me cene ostali? I da li me uopšte cene? Da li su tu samo zbog neke koristi ili eto, što možda neko voli i mene kao što ja volim njega? Da li moje izlaženje (skoro) svima u susret ljudi tumače drugačije? Možda šaljem pogrešne signale?

Uspela sam i ovo da prevaziđem. I dalje se družimo, i dalje mi je drag i mnogo ga volim. Ali ne koliko ranije. Ni blizu. Verovatno nije bio svestan koliko sam ga volela. Mislim da nikada neće saznati.

Moji drugari i prijatelji ne znaju koliko ih volim, verovatno zbog toga što sam usamljen slučaj „voljenja ljudi“. To sam do sada primetila . . .

Ovo me je duboko poseklo. Pitao me je posle da li mislim da je seks prljav . . . uuuh . . . naravno da ne mislim, ali nisam mnogo objašnjavala . . . To pitanje mi je pokazalo da ne vidi i ne zna da me je ponizio i povredio i da me ne doživljava (niti je) kao nekoga ko može biti tu za ceo život. I to je ok. Verovatno je greška u meni, što se vezujem.

Znate li šta je najzanimljivije? Nikada se neću promeniti. Jednostavno ne mogu, takva sam. Imam viška emocija. Bem mu.

DOBRI PRIJATELJI

Tvoje oči poput uhode me prate
Kroz preduge uvode
Spotičem se nespretno o riječi
Koje sam pripremio

Stojim pokraj sebe i s gađenjem
Slušam kako te obrađujem
Pričam ti o vezama, o nama,
Bitangama i princezama

I krene kao loš refren
Koji te rastužuje
Da si ti nježni cvijet, a ja probisvijet
Što te ne zaslužuje

Pa reci zašto ne bi htjela
Imati me za prijatelja
Evo ja ću biti tvoj najbolji drug
Pa svrati na kavu ili na fuk

Tvoje oči poput uhode me prate
Kroz preduge uvode
Spotičem se nespretno o riječi
Koje sam pripremio

I nikoga ne muči pitanje smiješno
Dok se rastajemo u idili
Kako ćemo samo ostati nešto
Što nikada nismo bili

I krene kao loš refren
Koji te rastužuje
Da si ti nježni cvijet, a ja probisvijet
Što te ne zaslužuje

Pa reci zašto ne bi htjela
Imati me za prijatelja
Evo ja ću biti tvoj najbolji drug
Pa svrati na kavu ili na fuk

p.s. moram da dodam . . . svako ima šansu da se popravi :)))

Ne mogu da verujem da sam reagovala kako sam reagovala (u većini slučajeva prećutim), i iskreno, veoma mi je drago zbog toga, jer mi je pun očin nekulturne stoke koja se slobodno šećka Novim Sadom, gde žive ljudi.
Ovak’ je to bilo:

Pre izvesnog vremena krenuh do grada i kako sam izašla iz zgrade, nazovem bivšeg dečka i prvu veliku ljubav, čisto onako, da se čujemo (u dobrim smo odnosima i iskreno, želim da tako i ostane). Uvek ga nazovem kada imam dosta da pešačim, da se na miru ispričamo.
Krenem prema bulevaru, polako, šetnja uz razgovor. Put me je vodio dijagonalno od mesta na kom se nađoh, tako da sam morala dva semafora da pređem. Dolazim do prvog i uključuje se crveno svetlo. Stajem i čekam, i dalje razgovarajući sa Dekijem. Ispred mene staje devojka mojih godina, koja u tom momentu iz džepa vadi čokoladicu, otvara je i počinje da je jede. Nesvesno sam to primetila (čokolada u pitanju, jače je od mene ;D ).
Uključuje se zeleno svetlo i prelazim ulicu. Devojka sa čokoladicom je ispred mene nekoliko koraka, i kao i ja, staje na drugi pešačku prelaz, da sačeka zeleno svetlo. Stajem iza nje, razgovarajući sa Dekijem. Ona jede čokoladu.
Zeleno svetlo. Prelazimo. Nekoliko koraka je ispred, tako da je celu vidim, kao i šta radi. Dolazimo do kraja pešačkog, i kako je prešla, tako je bacila papirić od čokolade na tlo. Još uvek sam iznenađena onim šta sam uradila, uglavnom prećutim svašta, ali mislim da mi je prekipelo ovaj put. Rekla sam Dekiju da sačeka sekundu, pomerila telefon i rekla:

• Izvini?!

Devojka se okreće i gleda me.

Pokazujući na bačen papir od čokoladice, govorim joj:

• Nešto ti je ispalo.

Gleda me u neverici. U životu me niko tako nije pogledao. Imam utisak da se osetila kao da ju je mama izgrdila ili tako nekako. Nesumnjivo joj je bilo neprijatno. Veoma neprijatno. Ne progovara.

• Imaš kantu tamo.

Pokazala sam joj rukom i nastavila put.

Ne znam da li je podigla papirić i bacila ga u kantu. Ali se nadam da više nikada neće baciti smeće na ulicu, van kante. Ne u mom lepom gradu. Nek ide tamo gde su je naučili da se to radi.

Znate, mnogo volim decu. Jedno vreme sam govorila da ću petoro da imam. Nažalost, godine idu, a ja još nisam počela da ostvarujem želju . . . pa sam smanjila na četvoro. Rodila ih ili usvojila, nebitno. No, nije to tema ovog teksta.

Juče sam čvrsto odlučila da svoju decu neću forsirati da idu na fakultet. Naprotiv, mislim da ću im definitivno zabraniti da se školuju i obrazuju. Srednja škola maksimalno, a i to će mama srediti ako im bude mrsko, kupiće diplome. Šta fali, kao da će nešto više znati ako završe školu? A i ako budu više znali, koji će im to u životu? Svakako im neće vredeti. Osim . . .

. . . ako ne budu super izgledali. O da.

Pošto se nadam da ću imati i dečake i devojčice, rešila sam da prodam sve šta imam, pa i gaće sa sebe, da bih mojim kćerkama obezbedila jednom nedeljno manikir, pedikir, solarijum, dva puta nedeljno posete frizeru i masaže, jednom mesečno odlazak na estetsku hirurgiju, obavezno skupe krpice, dva broja manje, da istaknu to što platim.

Sinove ću početi da šaljem u teretanu čim prohodaju, uz obavezne individualne treninge dva puta dnevno. Mora da se nauči od malena da je izgled najbitniji u hijerarhiji poštovanja čoveka i mogućnosti uspeha na bilo kom polju u životu.

Kupiću svakom po auto, pa plaćati benzin dok mi ne svuku kožu sa leđa. Nema veze, moja deca ne smeju da trpe.  Budu li bili obrazovani a ružni, patiće itekako zbog ponižavanja i degradiranja, diskriminacije. A to mama neće dozvoliti.

Pirsing je obavezan, kao i tetovaže. Videćemo šta tada bude IN, neću dozvoliti da moja deca fizičkim izgledom zaostaju za svetskim trendovima, jer TO SE CENI i TO PROLAZI DANAS. To se plaća i ljudi žele to da vide.

Nikako im neću dozvoliti da čitaju bilo šta osim Wikipedije, tamo imaju sasvim dovoljno, a i to će moći da čine samo kada budem jako dobro raspoložena. Budem li ih videla sa knjigom, tući ću ih istom dokle god im tu glupu ideju ne izbacim iz glave. Slažete se, zar ne?

Učiću ih da bilo koga, ko nije DOVOLJNO zgodan i lep (a naravno, niko neće biti lep koliko oni) vređaju, ponižavaju, odbacuju i maksimalno ismevaju kada god mogu. Nisam luda da sve pare uložim u njih, a oni to da ne istaknu kad god imaju priliku.

Jebeš pamet, jebeš obrazovanje, ambiciju, volju i želju, mogućnosti. Jebeš samopouzdanje i ponos. Kada nemaš struk, nabudžene sise, plavu kosu i slatke usne.

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem.

Pisala sam na blogu o mojoj majci. Bila je učiteljica, dobar pedagog. Neretko je dobijala decu koja su se razlikovala, ako mogu tako da kažem, fizički ili su imala neku vrstu traume, koja nisu bila za posebnu školu, a malo su se teže uklapala u redovnu. Uspevala je da ih socijalizuje i vrati u kolosek. Nije dozvoljavala da se međusobno izdvajaju ili razlikuju. Verujte mi, bila sam prisutna kada je po 45 minuta razgovarala sa njima o različitim temama sa kojima je razgovarala i sa mnom. O stvarima o kojim trebaju roditelji da pričaju sa svojom decom, a ne učiteljica. Oni to izgleda, ipak ne čine.

Sećam se da sam krenula u drugi razred kada je mama ‘pošla’ u prvi. U toj generaciji je imala devojčicu koja je bolovala od dečije paralize, prohodala je nekoliko meseci pre nego što će je upisati u školu i bila je potpuno asocijalna. Jednom prilikom su ona i njena mama došle kod nas u posetu. Mnogo godina kasnije mi je mama rekla da su došle samo da bi se devojčica igrala sa mnom. Jer nije imala drugaricu, deca su je izbegavala. Od tada smo se neretko viđale, mama me je vodila često sa njom kada su bili izleti u pitanju, škole u prirodi obavezno. U drugom razredu više nije dozvoljavala mami te devojčice da dolazi po nju u školu. Kada god je pala, počela je sama da ustaje i nastavljala da se igra sa decom. U trećem ju je prijavila na časove plesa, na koji je išao ceo razred. Tada je bila popularna Lambada (video), i ne da smo igraliiii . . . i ona sa nama. Nedavno je branila master rad. Zvala nas je da prisustvujemo. Pošto je mama bolesna, nije mogla, ali sam ja išla :))) bilo je super :)))

Kroz njene generacije je prošao impozantan broj dece kao što je ova devojčica. Deca sa epilepsijom, deca koja su preživela mnogo operacija ili stresova druge vrste do školskog uzrasta, zlostavljana deca. Često sam ih zaticala kod mame u krilu kada bih ušla u učionicu.

Nije poenta ovog teksta priča o mojoj majci, već moja svest od malena da postoje deca koja su malo drugačija. I još veća da oni samo izgledaju drugačije, kreću se ili govore, ali da su ustvari isti kao ja i da se isto igraju kao ostali.

Na fakultetu sam upoznala nekoliko studenata sa hendikepom. Do 2002. ili 2003. godine nisu postojale rampe koje bi studentima u kolicima olakšale pristup toaletu! I ne samo toaletu, već nisu mogli ni da uđu u isti, jer su bili preuzani. Onda je na snagu stupio zakon koji je primorao da se ove osnovne stvari nabave i ugrade na fakultet. Nadam se i u druge javne ustanove. Sramota.

Jedno vreme sam bila u timu za tribine, te sam organizovala i vodila iste. Kada sam radila tribinu sa NSUSI upoznala sam fantastičnog momka koji boluje od cerebralne paralize. Diplomirao je. Teško hoda, teško priča. Sretali smo se posle u Matici često. Ide da čita tamo, kaže, dosadno mu je kod kuće. Neretko se sretnemo i u poslednjem autobusu, idemo iz izlaska. Drag momak. Ima potpuno originalne poglede na svet.

Poznajem i jednog super dečka koji ne čuje. Ostalo mu je još nekoliko ispita da završi višu školu. Tolika pričalica da upadamo jedno drugom u reč kada razgovaramo. Zaposlen, druželjubiv, komunikativan, pametan, fin. Mnogo drugačiji od ostalih. U pozitivnom smislu.

Poznajem i jednu devojku u kolicima. Magistrirala je, zaposlila se i udala. Nadam se da ću je uskoro sresti u nekom parku sa bebom :)

Imam druga iz klupe koji je preživeo tešku saobraćajnu nesreću. Nekada je trčao i skijao na vodi, sada je u kolicima i teško komunicira. Duhovit momak, razbijao je engleski, bila sam zaljubljena u njega do četvrtog razreda osnovne :)))

Pored njih poznajem još sigurno preko pet stotina ljudi. Razlikuju se po karakterima, temperamentu, a isti su mi po oblačenju, boji kose, izgovoru ili hodu. Imali invaliditet ili ne. Boli me uvo.

Pre dva meseca sam prisustvovala online ponižavanju i vređanju osobe koja ima invaliditet, n konto toga. Pre nešto manje od mesec dana se to dogodilo ponovo. Jako sam se naljutila. Ta osoba mi je rekla:

• Marija, što si se ti uvredila za mene? Nemoj, ja sam navikao.“

Na takve stvari ne može i ne sme čovek da se navikne!!! Dosta mi je idiotluka od strane ljudi koji imaju svest crva i moral u minusu. Pogledajte malo sebe! Svi mi imamo neki hendikep! Ili si predebeo ili si razrok ili nisi najpametniji ili si nezreo ili šta već! Dosta mi je diskriminacije, dosta mi je izdvajanja, dosta mi je upiranja prstom! Naučite da je biti drugačiji teško, da treba prihvatiti drugačije i da NIJE LEPO praviti razliku, da smo svi isti! Svima treba pružiti šansu, pa kako je ko iskoristi. To je do njega/nje. Ali je treba dobiti, svako je zaslužio da je dobije.

Dugo mi se ovo sakuplja, pukla sam danas. Juče sam pogledala film Music within, on je pokrenuo emocije. Danas sam gledala Ginisove rekorde (do pola) i oni su pokrenuli bes! Najviši čovek na svetu? Najniži? Najdlakaviji? Najveća beba? Heeej bre, o čemu mi govorimo u 21. stoleću? Znaju li oni da su to poremećaji? Da su ti ljudi bolesni??? Ok su mi ove budale što nose klavire, vuku avione i šta li već. Rade dobrovoljno. Znaju li oni da bi najniži čovek na svetu verovatno voleo da bude prosečne visine (kao i najviši) i da bude potpuno zdrav? Znaju li da je najveća beba na svetu rođena mrtva? Kako li je njenoj majci što su svi dolazili da mere i fotografišu njeno dete?

Muka mi je od mentaliteta ljudi koji se cene po modelu mobilnog. Čiji je skuplji, njemu je veći IQ. Kako da ne. Muka mi je od sviju koji misle da su bolji od drugih, jer su ‘normalni’.

Kada neko ne vidi dobro i nosi naočare, to je ok. Kada neko ne čuje dobro i nosi slušni aparat, pomeri se od njega. Zbog čega? Gluvoća nije prelazna. Maniri jesu.

Ja želim kucu!

Ja želim bicikl!

Ja želim krastavčiće.

Ja želim lutku.

Ja želim morsko prase.

Ja želim da hodam kao ostali.

Pišući ovaj tekst sam neke stvari ponovo doživela i ponovo sam se uznemirila i iznervirala, te se izvinjavam ako deluje nabacano ili nepovezano. Kontrolisala sam se da ne lanem, onako kako samo ja umem. Nisam uspela da se iskontrolišem da ne plačem. I od besa i od tuge. Osobe sa hendikepom su prisutne u mom životu maltene od njegovog početka. Ko uvredi nekog od njih, uvredio je i mene. Kraj.

Smešljiva sam osoba. Neko bi rekao detinjasta. Verovatno i to. Često se smejem i mnogo se smejem. Događaji, situacije, igre rečima, i slične stvari su mi izgleda smešnije nego drugima. Šta ću, ne mogu protiv sebe. Desi mi se da se danima, mesecima pa i godinama smejem nečemu, kada god me nešto podseti na to. Možda nekom čudno, meni tako uobičajeno.

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim.

Mislim da se nikada nisam smejala kao onda Žarku. Čak događaj koji sam čula da se desio nisam čula od njega. Ispričali su mi ga na fakultetu, smejala sam se ceo put do kuće i narednih 48h! Smejala sam se i u snu, znate onaj momenat kada se probudite da se okrenete? Ja sam se i tada smejala. I sada se smejem. Kada god se setim toga, ne mogu da se kontrolišem.

Žarko je pravoslavac. Naravno da to nikome nije bitno, ali je veoma važno za priču. Krstio se kada je već ‘bio veliki’ tj na faxu, dakle nije previše religiozan i nije previše upućen u običaje. Njegova najbolja drugarica, inače katolkinja, ga je pozvala da idu zajedno preko crkve u inostranstvo. Da ne idem u detalje šta i kako, Žarko je pristao, super su se organizovali, spakovali i to jutro se našli na dogovorenom mestu. Smestili se u autobus i krenuli. Tada se Žarkova najbolja drugarica, koja se zove Marija (veoma bitno za dalji tok priče) setila da mu kaže da moraju da odu u crkvu po blagoslov, te da će ceo autobus otići tamo. Žarka je malo uhvatila panika, ali ga je Marija smirila. Otišli su do crkve i stali u red po blagoslov. Pošto nikada ranije nije bio u katedrali, Žarko je u panici pitao Mariju šta treba da radi i ona mu je odgovorila da ne brine, već da radi isto što i ona. Kada je došao njihov red, ona je stala ispred popa i rekla:

• Hvaljen Isus i Marija.

Pop ju je blagoslovio i prošla je. Došao je red na Žarka. Uspaničen, pun treme i onako simpatično i pozitivno smotan stao je pred popa i glasno i jasno (kao đak prvak) rekao:

• Hvaljen Isus i Žarko.

Hehehehehe, mislio je da treba svoje ime da kaže jer je njegova drugarica Marija rekla ’svoje’ . . .

Ne znam da li su se i koliko smejali, ja sam se smejala mnogo . . .  i sada se smejem . . .

Lepo sam ja rekla. Sada ću da patim pet dana. Nisam pet, al tu smo negde, zaokružićemo.

Pokušala sam da se setim kako je počelo. Preko blogova, naravno. Nekako sam dospela na njegov blog i videla da je svaki post duhovit. Čak i onaj o ‘teškim’ temama. Svuda je provučena doza optimizma, koliko god situacija bila teška. Bloger koji svet gleda kroz ružičaste naočare? O da.

Počela sam da pratim njegov blog i krajem prošle godine sam videla post u kom poziva ljude da mu se pridruže u igranju jedne online strategije. Tada sam mnogo učila i to mi je izgledalo kao super ventil, razonoda, razbibriga. Nikada se nisam igrala online i pomislih Što da ne?, da vidim kako to izgleda. Međutim, druženje preko te igrice je postalo svakodnevno, što kroz igru, planiranje, dogovore. Posle šest meseci smo bili svakodnevno u kontaktu. Pošalji ovo onom ili odbrani ovoga, izbaci onoga, opomeni . . . znam, zvuči glupo i apstraktno, ali se vežeš za ljude. Ne da smo se igrali . . .

Pre nekih mesec dana mi je Zmale poslao poruku da je 28. aprila u Novom Sadu. Gostovanje njegovog pozorišta sa predstavom Nikolaja Koljade – Kokoška. Hoću li doći? Pogodite! :)))

(Tek kasnije sam saznala da sam gledala još jednu predstavu Nikolaja Koljade (daaavno u SNPu), Murlin Munro, koja je bila fenomenalna . . . )

Ko me poznaje, zna koliko mogu da se radujem. Ne da sam se radovala . . . ali sam se strašno kontrolisala, uvek kada se jako radujem, nešto se izjalovi . . . nisam smela da pomenem, da planiram, da bilo šta učinim, da ne bih izmalerisala, Marfi mi dođe nešto u rodu, nisam htela da on sazna i pojavi se . . .

Taj dan sam morala da ustanem rano i odradim neke stvari . . . kada sam došla kući, legla sam da dremnem i stavila mob na krevet, pored glave . . . ako zaspim, da me probudi . . .

Stigao je sms oko 15h: „Slobodan sam do 16.30h, čekam te na ulazu u SNP“. Skočila sam. Aaaaaaa.

Na frku oblačenje i tutaaaaanj! Trčim do SNPa, trčim uz stepenice, nema ga. Ulazim unutra, zavirujem svuda, nema ga. Šaljem sms i Zmale zove . . .

„Ja te čekao kod drugog ulaza“ :D o Marfiiii, stigao si, ali kasnooooo :D

Trčim niz stepenice i stiže moj drugar sa blogova, sa igrice, sa neta, sa skajpa, sa msna, ma gde god da se ulogujem, ima ga :D čovek kog mnogo cenim, poštujem, volim je došao i konačno smo se upoznali :)))

Sada, kada pogledam unazad, mislim da se definitivno znamo od ranije. Iz nekog drugog veka, u prošlosti ili budućnosti, ne znam, ali se poznajemo sigurno.

Seli, popili neki alkohol :D i Zmale je morao na probu, te je i mene poveo. A meni doživljaaaj :D za pamćenje.

Posle probe smo otišli do Dude da se javimo, te u kafić najbliži pozorištu gde smo pričali i pričali i pričali . . . ponekad imam tremu, šta i kako reći, da li ću pronaći zajedničku temu, kako odgovarati . . . sa Zmaletom nema frke, jednostavno sam se opustila i vreme je proletelo . . .

U pola sedam smo otišli do pozorišta, dobila sam dve ulaznice za Dudu i mene (hvala!) i sačekala sam je ispred pozorišta, a Zmale je otišao da se spremi za nastup.

Duda i ja pre predstave

Ušle smo, sele i onda je počelo. Iskreno, nisam mnogo očekivala . . . Delo nisam pročitala, naslov me nije previše privlačio i samo sam čekala Zmaleta na bini :D

Međutim, delo je fantastično, glumci su fenomenalni i sve je toliko profesionalno urađeno da sam bukvalno ostala bez daha! Pre predstave sam pitala Zmaleta da li smem fotografisati i on mi je dao dozvolu. Kaže Duda da je bilo komentara iza, ali me baš briga, svaki put kada sam izvukla fotoaparat pomislila sam: „Trebaće mi za blooog!“ :))) Slede scene iz predstave. Palo mi je na pamet i da snimim klipić, ali bi to bilo rušenje autorskih prava, te nisam. Dok ne budete imali priliku da predstavu pogledate, uživajte u fotkama, koje su doduše malo mutne, jer nisam htela da koristim blic, da ne smetam glumcima . . .

Scena koja me nije ostavila bez reči već bez daha . . .

Ovde se pojavljuje Zmale u sve kupaćem iz crtaća hihihi :)))

I naravno, bis!

Morala sam da se slikam sa glumcem koji me je oduševio :)))

Duda i ja smo se super provele, imala sam divno popodne sa Zmaletom, nadam se da je i njemu bilo lepo sa mnom . . . Dudine utiske ste pročitali na njenom blogu . . .

I, ovako, subjektivno da vam kažem . . .  Zmajček je bio najbolji tamo! Jedva čekam ponovo da gostuju, a sudeći po kritikama koje su to veče dobili (pu pu Marfi) i biće češto i uskoro :)))

Čast mi je poznavati ga, zaista jedan divan čovek :))) ma blogeri su bre najbolji ljudi :D

A zmajevi su mi oduvek bili fascinantni. Sada ih još više volim :)))

Prekjuče sam bila u jednoj novosadskoj školi, da ostavim dokumenta kao aplikaciju za zamene, ukoliko nastavnik/ca srpskog ode na bolovanje/trudničko/porodiljsko ili iz bilo kog razloga odsustvuje sa nastave. Čisto da me imaju u vidu. Znam da neću dobiti posao i da mi treba debela veza za tako nešto, ali me je direktor druge škole posavetovao da idem u škole i ostavim dokumenta i broj telefona, ako im zatreba neko za zamenu da imaju kome da se obrate. Poslušala sam ga i prekjuče negde oko 8am sam bila u zbornici. Direktora sam srela u hodniku. Poslao me je kod sekretarice koja nije bila u kancelariji. Sačekala sam nekoliko minuta, te se uputila ka drugoj kancelariji odakle se čuo razgovor. Tamo sam opet naletela na direktora kog sam pitala da li da sačekam ispred ili šta da uradim, na šta mi je on drsko odgovorio kako nema vremena da misli na mene, kako ne može ni svoju kćerku da zaposli koja ustvari neće da radi već hoće da rađa decu (to mi govori dok sam ja na hodniku u prisustvu nekoliko zaposlenih), kako mora da ide u Suboticu iz ne znam kojih razloga i za 30 sekundi me doslovno izbacuje napolje. Tačnije i bila sam u hodniku svo vreme. Ostala sam bez teksta. Stajala sam na stanici i čekala bus ulažući i poslednji atom snage u samokontrolu. Da ne zaplačem. Dobro je da je on svoje dupe uvalio u fotelju, mi ostali možemo da pocrkamo . . . da je samo uzeo broj i napravio se fin i kada sam mu okrenula leđa da ga je bacio u smeće . . . znala bih da me farba, ali me je barem ispoštovao. Ne, on je nervozan, iz određenih razloga i ja sam tu bila poslednja koja mu je trebala da o njoj „misli“. E gospodine direktore, svaka Vam čast. Bitno da ste svoje dupe uglavili u fotelju i da Vam „se može“. Postoji razlog zbog kog ste na toj funkciji i neka Vam je obraz kao đon i neka Vam se sve lepo vrati onako kako ste činili.

Nisam bila dobro ceo dan, prvo psihički, posle i fizički. Razmišljala sam o svemu, o sistemu, zemlji, školstvu, kadrovima, radnim mestima.

Danas sam srela drugaricu koja je završila FTN. Čak je i imala vezu za posao i bila 100% ubeđena da će početi da radi u državnom preduzeću koje nikada ne može da ode pod stečaj i (ne bih da je citiram) prešli su je. Juče je saznala da je na „njeno“ mesto zaposlen neko drugi, preko političke stranke. Ona živi sa momkom, ne radi, on je dobio otkaz. Kaže, mama joj je dala 100 dinara da im kupi večeru. Mama u penziji, tatu nema, sestra studira. Rade obe promocije po megamarketima. Nada se da će naći vezu da radi u butiku. Strašno.

Kakva je to država koja nas školuje i posle razmišljamo da li ćemo i kako pronaći način da imamo za hleb. Ne tražim džabe da mi neko da nešto, tražim samo radno mesto i priliku da zaradim pošteno od onoga za šta sam se školovala. Kako kada ne mogu da dođem na red od rodbinskih veza, poznanstava, stranaka, mita i sličnog.

Ne znam, živela sam samo deset godina u Jugoslaviji i čini mi se da je ta zemlja bila bolje uređena. Jeste da je imala niz nelogičnosti, ako gledam sada iz ove perspektive, ali barem je svako mogao da radi i u skladu sa svojim trudom i obrazovanjem bude plaćen. Jebem ti kapitalizam i novac i halave ljude i bahatost i otimačinu i nekulturu i nevaspitanje i zloupotrebe položaja, uvlakače, lopove, lezileboviće koji (citiram Ljubu Moljca) „primaju platu, a ne moraju da buše“. Užasno se osećam. Plače mi se, loše mi je. Iskreno, da mogu, da imam gde i da znam da mogu pronaći posao, pokupila bih se odmah bez razmišljanja i otišla. Volim Srbiju, volim Balkan, volim Jugoslovene, ali šta da radim kada će uskoro doći vreme da neću imati šta da jedem, jer nemam vezu da se zaposlim.

Pevali smo je iz sveg glasa, bili smo balavi kada se zemlja raspala, ali i dalje znam svaku reč himne. Ne znam zbog čega, ali kada god je čujem, zasuze mi oči. Stariji kažu da je tada bilo bolje, a ja im verujem. Bratstvo i jedinstvo meni i dalje fantastično zvuči. Nadam se da su ona trojica tamo gde su zaslužili da budu. A sigurna sam da se hvataju za glave i ponavljaju: „Šta smo to uradili . . . ?“.

Pa, sinuće sunce nekada . . . kažu da se posle kiše pojavi duga.

Drugovi i drugarice, svako dobro!

Nikada nisam pratila serije. Sećam se niza serija koje sam povremeno gledala, ali nikada nisam pratila neku seriju onako ozbiljno, u smislu da ne propuštam epizode. Televizijski program učini ljude robovima, zavisnicima, a gledanje serije postane ritual. Znam ljude koji nisu otvarali vrata ili se javljali na telefon za vreme serije. Sa roditeljima jednog druga smo se šalili kako ne trepću da ne bi propustili delić sekunde.

Sećam se samo da sam redovno gledala Dextera na cartoon networku u srednjoj školi. Kada sam išla prepodne u školu, gledala sam u 16h reprizu od prepodne, a kada sam išla poslepodne u školu, gledala sam ‘premijeru’ u 9h.

Mimoišle su me sve ostale serije. Gledala sam My so called life u osnovnoj školi i Friends u toku tih desetak godina koliko su emitovani, kada ‘naletim’. Sve ostale je bilo onako, uključim tv, pa gledam od pola ili kako već, nebitno. Tu mogu da nabrojim niz serija kao što su Mućke, Nepristojni ljudi, South park i nekoliko humorističnih za razbibriku i utapanje slobodnog vremena.

Ne znam šta mi bi negde u oktobru prošle godine kada odlučih da pogledam kompletnu seriju Prijatelji. Sve epizode svih sezona. U početku sam gledala umereno, po jednu dnevno ili jednu u dva dana. Oteglo se, išla sam u Maticu da učim, tako da nisam imala vremena za dodatne aktivnosti, blogovi, knjiga i poneka serija. Međutim, to se promenilo krajem prošle i početkom ove godine. Koliko se sećam sve je počelo tako što sam se razbolela i po ceo dan ležala u krevetu. I gledala tv. Uglavnom Prijatelje. Postade ritual. Danju spavanjac, štrebanje i pred spavanje nekoliko epizoda. Svaki dan. Ima nešto manje od 250 snimljenih epizoda koje u proseku traju oko dvadeset minuta. To je (opet nešto manje, ali da zaokružimo) pet hiljada minuta ili 83,33 sata, da zaokružimo na 80. A to je oko tri i po dana . . . smo proveli ‘zajedno’. Kada sam pogledala poslednju epizodu užasno sam se osećala. Tražila sam po netu i čitala/gledala sve šta sam mogla da pronađem o seriji, glumcima, snimanja, gluposti. U jednom momentu sam se zapitala da li sam normalna?! Nedostaje mi serija? Nedostaju mi karakteri, glumci? Ma daaaj . . .

Nekoliko dana kasnije Goblin je bio kod mene i u poverenju sam mu to rekla. Oduševio me je razumevanjem i potvrdom da je i on imao slično iskustvo sa različitim serijama. „Kao da si izgubila prijatelja, jel da?“ „Daaaa“, došlo mi je da dreknem, to je tačno definisano moje osećanje! Vezala sam se za likove, glumce, humor, mesta na koja su išli, za sveee . . .

Zatim sam bila kod druga i drugarice. Ne sećam se kako se pokrenuo razgovor o serijama, ali su mi potvrdili da njih dvoje često gledaju serije i prolaze kroz isto kroz šta sam i ja prošla . . .

Prošlo je više od mesec dana otkad sam pogledala poslednju epizodu Prijatelja. Sada mi je malo smešno, mada bih rado uzela novu sezonu i gledala . . . još uvek mi nedostaju. Tada sam rekla, a i sada ponavljam, da više neću gledati serije u toj količini. Ništa mi neće faliti ako poneku epizodu propustim, ako se uključim na pola ili odgledam reprizu sledeće nedelje.

Odabrah dva klipa koja su na mene ostavila najveći utisak.

Tolerancija mi je prilično visoka. Na neke stvari. Mogu me jahati ceo život ili dok ne pređu granicu. A granica je bezobrazluk. Kada su u pitanju fizička lica, uglavno ignorišem. Ne uzbuđujem se toliko. Ali kada je u pitanju neko čiji je posao to što tražim, poludim.

Deda sa mamine strane je bio vojno lice. Selili su se svake godine. Živeli su u Novom Sadu, zatim u istočnoj Srbiji, pa u Beogradu i na kraju u Bosni. Tamo su i ostali. Svaka tetka je u drugom gradu rođena. Moja mama je sticajem okolnosti rođena u Bosni i sudbina ju je vratila u Novi Sad pre više od trideset godina. To je druga priča, ali je bitno za uvod ovog događaja.

Godine 2005. joj je stiglo obaveštenje da mora da uzme naše državljanstvo. Ili da se vrati u Bosnu. Smejali smo se, jer ona nije imala ni bosansko državljanstvo nego SFRJ, pa nismo znali gde bi se vratila. Uglavnom, otišla je, morala je da se odrekne starog državljanstva i da polaže zakletvu. Obavila, čestitaše joj ljudi tamo i sve sređeno.

Pre oko dve nedelje nam je stiglo obaveštenje da mama mora da potvrdi državljanstvo da bi joj priznali akcije. Da se ne lažemo, znamo da nema od tih novaca vajde, ali kada želi, ajde da uradimo to. Suske i Gougy su mi na twitteru dali uputstva kako da to rešim preko interneta i još jednom im hvala. Neću da navodim sajt jer ništa ne valja i nemojte naručivati preko njega osim ako ne morate. Užasno je urađen i definitivno nisu organizovani za takvu vrstu poslovanja.

Prošli ponedeljak pošaljem prijavu, uplatim sve šta treba, skeniram i pošaljem im na mail. Pogledam, nema na spisku da im je stiglo. Telefon za žalbe stoji. Okrenem, sekretarica se javlja. Pokušala nekoliko puta, ništa. Ispod piše telefon za informacije, nazovem, posle sat vremena dobijem konačno, javi se žena i kaže da im servis za prijave ne radi, da li sam dobila mail u kom me obaveštavaju, jesam. Ok, nema veze što nije izbacilo na sajtu, bitan je mail. U redu.

Prošlo je sedam dana, ne stiže ništa, niti iko javlja. Nema maila, niko ne zove (u prijavi obavezno ostaviti broj telefona). U utorak (preključe) kaže mama da nazovem da proverim. Još je pokušah ubediti da je sve ok i da sačekamo, rok je u subotu, ima vremena. Ništa, nazovem ja, kaže čovek da mora proći deset radnih dana. Na sajtu to ne piše. Odluči tata da ode u sredu (juče) i podigne lično, jer se rok bliži. Vraća se posle pet sati cimanja, besan. Slali su ga iz jedne kancelarije u drugu, bukvalno da ga otkače, jer nemaju podatak da moja mama postoji. Hmm, bitno je da joj stiže glasački listić svaki put, kada treba nešto da se uplati, onda postoji, a ovako ništa. Nije državljanin. Iskopaše neku poznanicu (spavala sam za to vreme, ali sam čula šta se dešavalo) u SUPu i dobiše broj od inspektora u MUPu u Beogradu. Čula se mama sa njim, čovek našao broj pod kojim je to urađeno i datum iz decembra 2005. godine kada je rešenje poslato matičaru u Novi Sad. Potrebno je bilo samo da ga neko unese u kompjuter. Ali to iz nekog razloga nije urađeno. Dobro, kažem mami da nazove taj broj sa sajte gde piše INFORMACIJE i da će je tamo uputiti šta dalje da činimo, to im je posao, čim piše informacije. Nazove ona i žena joj izdiktira šta treba od dokumentacije i spusti. Nije stigla da pita ništa više. Kažem joj da nazove ponovo i da pita do kada rade, koji vremenski period je potreban da se dobije i da li je potrebno nešto iz Beograda. Nazove ona i javi se ista gospođa, kaže joj da ne zove više i spusti slušalicu. E tada sam poludela. Činjenica je da sam malo osetljiva na mamu i da je ona jedina osoba zbog koje bih i uradila ovako nešto. Ako je moj posao da naučim tvoj dete srpski, svejedno što ono možda ne može da shvati ili nauči, moj posao je da se potrudim da to učinim, za to sam plaćena. Ako piše informacije, tvoj posao je da mi ih daš, pa zvala ja jednom ili stopedeset puta, ti si plaćena za to i ne zanima me! Na stranu to što nas niko nije obavestio da ne možemo dobiti dokument, niti da možemo tražiti povraćaj novca. Boli ih uvo što smo uplatili. da su kojim slučajem oni platili nama, dali bi nam rok do kada da vratimo novac.

Iskuliram tu petnaest minuta i nazovem.

• Dobar dan, informacije?
• Da, izvolite?
• Pre petnaest minuta je moja mama zvala da pita za državljanstvo i dobila je nepotpunu informaciju, kada je nazvala ponovo da je kompletira, neko se javio i rekao joj da više ne zove i spustio slušalicu.
• Ne znam ko se to mogao javiti.
• Stvarno? Pa koliko vas ima u kancelariji?
• Dve.
• Pa, ako sagledamo logično, mogli ste se javiti Vi ili Vaša koleginica.
• Da, ali mi nismo bile u kancelariji, ko zna ko se javio.
• U roku od trideset sekundi ste otišle i objasnile nekom da je jedna žena zvala, čim je ‘ta’ što se javila rekla da ne zove VIŠE?!

Ućutala je. Tada mi je pukao film. Ne samo da si bezobrazna ŽENO, nego i lažeš i to si našla mene da lažeš i da mojoj mami spuštaš slušalicu. Moram priznati da sam vikala. Sve ono što piše u pasusu pre dijaloga sam joj rekla povišenim tonom da bih joj na kraju tražila ime i prezime. Nije htela da mi ga da. Imaš hrabrosti da otkačiš klijenta na taj način, a nemaš hrabrosti da se predstaviš?! Pa, nećemo tako! Verujte mi da me je grlo bolelo kada smo završile razgovor koji je trajao oko dva minuta. Kasnije sam se čula sa maminom prijateljicom koja je isto prošla, ali ni ona nije dozvolila da prave budalu od nje. Pre nego što ću spustiti slušalicu sam joj rekla, da ću doći ujutru.

Zašto sam se iznervirala? Zato što je ona PLAĆENA da meni da informaciju i moje pravo je da informaciju dobijem. Ako je naznačeno da je to broj telefona na kom se dobijaju informacije, hoću istu i da dobijem! Ona prima novčanu nadoknadu da meni da informaciju o tome šta je pitam i jednostavno ima da mi je da.

Jutros ustanem u pola sedam, našminkam se, sredim i nešto pre pola osam se nacrtam tamo. Nisu me pustili da uđem do pola osam pa sam stajala napolju. Kada sam ušla otišla sam direktno pred kancelariju u koju sam trebala da idem. Srela sam čoveka koji me je pitao gde idem i rekla sam. Rekao je da sednem i ženi koja je bila iza ćoška (u hodniku) je rekao, kao da nisam tu: „Neka je došla“. Ona je pitala zar je već pola osam i rekao je da jeste. Ustala je i ušla u kancelariju. Došla je još jedna. Vrata su otvorena i sve čujem. Šapuću:

• Neka je tu ispred.
• Da je pitamo šta hoće?

Sedim, slušam i ne verujem :D izlazi jedna od njih i pita me šta mi treba, kažem ukratko, reče mi da uđem. Podvile su repove. Samo sam ćutala, predala šta je trebalo i čekala da vidim kako će postupati, da u skladu sa tim postupam i ja. U roku od deset minuta sam izašla napolje. Sa uverenjem o državljanstvu u rukama. Bila sam sasvim smirena, jer je sve išlo glatko. ‘Moj’ predmet je bio spreman na stolu, samo je čekao da dođem i da ga pokupim. Da nije bila bezobrazna, ne bi me izvela iz takta i ne bih otišla tamo i ko zna kada bi ovo bilo sređeno. Da mi nisu sredile odmah to šta su trebale da urade još 2005. godine kada je potvrda iz MUPa Beograd prosleđena, haos bih napravila. Bila sam spremna da zovem drugaricu koja radi za popularne novosadske dnevne novine, poznanike sa radija, ma svašta. Počevši od nemarnosti i neadekvatnog obavljanja posla (ko zna koliko građana još nije uknjiženo niti zna da za to), završno sa prevarom na internetu. Usput, nisam trebala da uplatim ništa, ali mi to nisu rekli. Uzeli su mi priznanice. Neka im, njima na dušu, meni ne treba. Ali me nećete više zaje*avati. Samo se pitam, da li u ovoj zemlji moraš vikati da bi dobio ono na šta imaš pravo?

Dopuna:

Setih se ove pesme Hladnog piva koja tačno opisuje ono sa čime se svi susrećemo kada je administracija bilo koje vrste u pitanju.

Čekaonica

Da pokucam, možda je ipak prerano
Zuriću još malo u sivi pod
I prebrojat pločice
Fino piše molimo ne kucati
A ja bih htio nekoga upucati
Il’ skočit pod tračnice

Oprostite što dišem
Necu nikad više
Samo mi pomozite
Kroz hrpu formulara
Bez malenoga dara
Jako slabo prolazim

Potrebno je donijeti dvije sličice
Osobnu i kopiju domovnice
I pričekat’ satima

Oprostite što dišem
Necu nikad više
Samo mi pomozite
Kroz hrpu formulara
Bez malenoga dara
Jako slabo prolazim

Kada sam imala dvanaest godina umrla mi je drugarica. Prva komšinica na selu gde imamo kuću. Bila je nekoliko godina starija od mene i jako bolesna. Samo što ja to nisam znala. Bio je to veliki šok za mene. Sahrana, prihvatanje pojma smrti. Mesto na kom je sahranjena nije blizu mesta na kom živim. Išla sam da je obiđem jednom godišnje i odnesem joj ružu. Naspram mene sada je ona klinka. A kako smo se smejale zajedno . . . Nisam bila na groblju već nekoliko godina. Niko je više i ne spomene, a i ako je spomene, samo kaže jadna i pređe na drugu temu. Jedna reč obeleži ceo ljudski život, osobu sa razumom, željama, potrebama, emocijama. I to jednom u ko zna koliko.

Njega sam upoznala preko druga. Ustvari, nismo se praktično ni upoznali. Viđali smo se na svirkama, rođendanima, u izlascima. Uvek je dolazio sa devojkom i nekako su bili zaokupljeni jedno drugim, tako da i nisam imala volje, ni prilike da stupim u kontakt sa njima. Znate mene, komunikativna, društvena, ali nikad prva. Ili jako retko. Jednom je došao sam. Neko je šapnuo kako ga je devojka prevarila posle šest godina veze. I, naravno, raskinuli su. Nema tatu, poginuo je u saobraćajnoj nesreći pre dve godine. Živi sa mamom i dva brata. Ni posle se nismo družili. Saznala sam da studira i da je ok.

Pre više od godinu dana sam se čula sa Guzom, onako neobavezno, kada sam pitala za Njega, rekao da mu je poginula mama. U saobraćajnoj nesreći. Bilo mi je strašno. Loše sam se osećala, nisam znala šta da uradim, pogotovo što nismo bliski, a htela sam nekako da pomognem. No, nismo progovorili više od ćao – ćao i nisam učinila ništa. Pošto je on najstariji i punoletan, rešio je da braća ostanu kod njega, a on se zaposlio. Pre oko osam meseci (možda malo više) sam čula da mu je poginuo srednji brat. U saobraćajnoj nesreći. Videla sam ga nedugo posle toga, izgledao je ok. Kada sam pitala Guzu, rekao je da se trudi da bude ok, ali da baš i nije dobro. Kako će i biti. Najmlađi brat je to sve teško podneo. Razdvojili su ih. Malog su odveli kod babe i dede. Ostao je sam. A imao je dva brata i oba roditelja pre koju godinu. Nisam ga videla preko šest meseci. Više to niko i ne pominje.

Početkom avgusta prošle godine mi stigao sms da se utopio brat mog druga. Tačnije, više se ne družimo, ali nekada jesmo i to intenzivno. Srce mi se slomilo. Ja sam mu pokazivala srpski. Kad god sam išla kod njegovog brata sam kupovala čokoladicu i šapnula mu da ode do moje jakne i pogleda šta ima u džepu. Osmeh koji je teško zaboraviti. Bio je samo klinac. Klinac sa osmehom. Ponekad pitam drugaricu da li se čuje sa njima i da se otkrilo šta se desilo, kako se utopio reprezentativac u veslanju, odličan plivač koji je i na -10 plivao u Dunavu. I sada mi se plače kada pomislim. Uglavnom, pričalo se u avgustu, po novinama, po gradu i opet ništa. Kao da ga nije ni bilo.

Letos, negde u krajem avgusta sam srela drugaricu koju dugo nisam videla. Stajale smo na ulici, pričale, smejale se. Dobrih sat vremena. Šta ima novo, i ona zaglavila na faxu, preselila se sa roditeljima na drugi deo grada, pa stigla i da se vrati ovamo za to vreme što se nismo videle. Naravno, pita me kako je Deki, kažem joj da nismo više zajedno. Kako je njen momak, kaže ok. Jedanaest godina su u vezi (za ne poverovati, od prvog srednje) i tako, neće da počnu da žive zajedno dok ne pozavršavaju fakultete i ne zaposle se.

• Pa i pametno, ko bi vas izdržavao, njegovi roditelji? Tvoji?
• Marija, umrli su mu roditelji.
• Daj ne zezaj, kada? Kako?

Ukratko mi je ispričala kako je za relativno kratak vremenski period ostao bez oba roditelja. Na petoj godini studija, u svom stanu, bez bilo kakvih primanja. Nema rođake u blizini, praktično ima samo nju. Kako krpi novac da plati troškove, bolje da mi ne priča.

Moja mama je u avgustu izašla iz bolnice. Sve je bilo nekako naopako. Tada sam počela da razmišljam. Kakvu svrhu ima naš život.

Krenula sam od značaja. Uzmimo npr književnost, pošto mi je najbliža. Neka bude devetnaesti vek, jer mi je najdraži. I recimo Lukijan Mušicki, jer je prvi na spisku. Sasvim slučajno, mogu sve ponoviti sa bilo kojim piscem. Rođen u Temerinu, svetovno ime Luka, zamonašio se, bla bla . . . pisao poeziju, radio kao profesoru Karlovačkoj gimnaziji, njegova predavanja slušao Vuk Stefanović Karadžić kom je dao mnogo pesama koje je sakupio, koje je ovaj uvrstio u SNP. Pored oda i epigrama se pretpostavlja da je pisao i erotske pesme. I da ne dužim, nebitno je. Čovek je rođen u osamnaestom veku, umro u devetnaestom. U to vreme je uradio neke stvari i ušao u istoriju književnosti i dostigao toliki stepen, da ga mi učimo na faxu. I? Sedela sam danima i čitala Pavića i vadila po koju rečenicu o njemu, o klasicizmu, o oblicima i radu, o životu na kraju krajeva. I za 50 – 60 godina (ako ne ranije) ću umreti. I ništa. Kao da ga nisam ni čitala, kao da nisam učila o njemu, kao da nije ni postojao. Sve ovo važi i na globalnom planu, za sve studente, za sve ljude koji su ušli u istoriju. Koja je srha što je on ‘značajan’? Koja je svrha što je uopšte postojao? Šta je život? Zbog čega živimo? Zbog čega se trudimo?

Zatim sam pomislila na decu. Volim decu mnogo. Svu na svetu. Ustvari, ne volim bezobraznu decu, ali mislim da i tome ima leka. Koja je poenta da imam decu kada će se moja sudbina desiti i njima. Učiće, radiće, imaće porodice i umreće. I biće kao da niko nije ni postojao.

Nauka? Tehnologija? Da izvršimo napredak u svakoj oblasti, da bi generacijama iza nas bilo lakše? Zbog čega kada će Zemlja svakako nestati. Sve što je pisano, slikano, vajano, snimljeno, građeno, unapređeno i uopšte stvarano sve ove silne godine će nestati. Puf! Razleteće se po vasioni i lebdeti u vakuumu.

U toku jednog takvog razmišljanja sam razgovarala sa sestrom preko neta. I pitala sam je koja je svrha života. Ona je majka i razumljivo je da je njen odgovor bio deca. Onda sam je pitala koja je svrha dece, kada će i ona doživeti sve što i mi, i duhovito mi je odgovorila (inače je takva po prirodi):

• Mi smo počeli da sjebavamo planetu. Njihov zadatak je da dovrše!

Naravno da sam pala od smeha, nisam ništa ozbiljnije od nje ni očekivala.

Slučajno sam to pomenula i drugu blogeru, koji mi je kao iz topa odgovorio:

• Da uživamo.

Možda i jeste donekle u pravu, ali ako je svrha da uživamo, zbog čega ne uživamo 100% nego samo neznatan deo od toga? Zbog čega postoji osećanje straha i nervoze, brige i neizvesnosti u negativnom smislu?

Moja pokojna baka sa mamine strane je imala tri sestre. Sve su imale decu. Ona ima tri kćerke, moja mama je najmlađa. Obe tetke imaju decu i njihova deca imaju decu. Čak i unuke već. A ja sam odrasla sama. Oni su mi najbliži rod, a rat ih je naterao da odu na drugi kraj planete. Ne čujemo se tj jako retko. Zapadnjački način života i kapitalizam im ne dozvoljava da imaju slobodno vreme + što su troškovi poziva veliki, a i radije zovu svoje roditelje. Neću da grešim dušu, jave se mojoj mami, ona im je tetka, ali ja nemam šta sa njima da razgovaram. Poslednji put sam ih videla kada sam imala sedam, osam godina. Njihovu decu nikada uživo. Neka su rođena u Americi i ne znaju da pišu naš jezik i slabo ga govore. Od ogromne porodice ostala sam praktično sama. Od onolike povezanosti, sklada i emocija nema ništa. Kao da nikada nije ni bilo. Nemam naviku prema njima niti njihova deca (koja su mi po godinama bliža) prema meni.

Malo skrenuh sa teme. Pitanje je i dalje, koja je poenta života kada će sve ipak nestati.

Naravno da nemam bilo koji oblik destruktivnih razmišljanja, pogotovo ne suicidnih. Samo se pitam iz dana u dan, zbog čega se nešto čini. Ne mislim na kulturu i vaspitanje i slično, kada smo već tu gde smo, pomozimo jedni drugima, u istom smo sosu. Mislim da globalnom planu, planu egzistencije.

Svim mojim prijateljima pravoslavcima čestitam najradosniji hrišćanski praznik, Božić!

Mnogo mi trebalo da napravim blog. Iskreno, kada sam ga i napravila, razmišljala sam, šta će mi?! Kao da nekog zanimaju moja piskaranja, kao da će neko to čitati, kao da je nekom stalo?! Uh, kako sam bila ukočena u početku! :D Kada se samo setim kako sam ispravljala tekstove satima, menjala raspored, čitala ih mnogo puta . . . tremaroš sam po struci :D

Volim ovaj blog. Ali blog nije ova stranica na netu sa tekstovima na njemu. Blog ste vi. Ovaj blog se sastoji iz tekstova koji čine mali deo njega, samo okvir, spoljnu formu. Njega popunjavaju ljudi koji ga čitaju i komentarišu. Predivni ljudi koje sam upoznala ovde, koji su mi pružili prijateljstvo, onakvo kakvo nisam verovala da ću pronaći na internetu. Listala sam pre neki dan stare postove, pogledala komentare i shvatila da se mi već dosta dugo znamo. Dovoljno dugo da mogu da vam kažem da vas mnogo volim i da mi mnogo značite i da vam svima želim svu sreću, ne samo u 2009. godini nego zauvek, da budete nasmejani i da imate razloga za to, svi zdravi i uporni u svemu što zamislite, jer se tako ispunjavaju želje. Ja nažalost  ne mogu da ih ispunim, ali mogu da vas podržim u tome, kao što vi iskreno podržavate i savetujete mene u većini stvari.

Hvala vam svima što ste mi prijatelji ovde, na gtalku, msn-u, dok se igramo online, što se družimo preko maila i uživo i nadam se da ćemo isto to raditi i u 2009. godini i dugo posle, hvala vam što odvajate svoje vreme da biste čitali moje tekstove i odgovorili na iste, hvala vam što ste tako iskreni i divni i što mi dokazujete da moj svet u kom su svi ljudi dobri postoji  :)))

Sve vas mnogo ljubim i grlim!!!

P.S. Iskoristih Punky-jevu foru sa linkovanjem :)

P.P.S. Ovde bih dodala i moje koleginice Irinu i Imili, koje prate moj blog, ali ne komentarišu i Dudu koja nema blog, pa ne mogu da je linkujem. Nadam se da će uskoro napraviti.

Srećna vam Nova godina!!!

Verovatno će mi ceo život nedostajati matura iz srednje muzičke škole . . . Da samo znate koliko sam se borila . . . na kraju mi je dosadilo, umorila sam se, ucenjivali su me sa neopravdanim časovima, razrednim ispitima, profesorica klavira me je tukla po rukama, jer sam ceo život svirala harmoniku i za klavirom nisam imala pravilan položaj ruku . . . i ispisala sam srednju muzičku i završila srednju ekonomsku . . . završila sam prvi srednje u obe, drugi sam dogurala do februara . . . tajno sam se ispisala, jer mi drugarice iz muzičke škole nisu dozvoljvale da to učinim . . . mnogo su me bodrile . . .odvajale svoje vreme da bi mi pomogle da nadoknadim gradivo. Hvala im do neba.

U početku sam plakala mnogo . . . kada sam upisala književnost, to je bila moja druga solucija . . . prva je bila muzička akademija, ali sa tolikom rupom u znanju nisam smela da se usudim da spremam prijemni . . . bilo mi je teško i bila sam tužna. Godinama. Više nisam tužna, ali mi je i dalje teško.

Operaciju trijumf nisam pratila do pre dve – tri nedelje. Ne sećam se tačno zbog čega sam i počela. Nemam prevelika interesovanja za te vrste emisija tzv reality show-ove. Ali sam videla koliko oni rade i koliko imaju prilike i šanse da iskoriste talenat i ispune san . . . samo da je malo drugačija situacija kod mene, da me život nije naterao na to na šta jeste, prijavila bih se sigurno . . . barem da pokušam, da znam da sam si pružila priliku.

Ponovo su objavili konkurs za prijavu na njihovu akademiju. Možda nećete tamo dobiti znanje iz teorije, ali će vas definitivno naučiti da koristite ono što ste dobili rođenjem. Pružite sebi priliku. Kada je ja već nemam.

Sajt za prijavu   ovde

Morala sam ovo da dodam :)))  uživajte

Moja mama je bolesna. Otkad znam za sebe bila je, ali je sada bolest obara. Sve nam je teže da se borimo sa svime. Zbog toga sam posebno osetljiva na nju. Uvek sam bila, ali sam sada posebno. Ovo se desilo pre nekih mesec dana. Nisam htela odmah da pišem o tome jer sam bila pod jakim utiskom i udavila bih i sebe i vas, tako da mislim da je sada pravi momenat da se prisetim svega.

Ulazim kod mame u sobu (svako veče mi zajedno gledamo tv kod nje u sobi, iako svako ima svoj tv, ovako se malo družimo) i vidim da joj je prozor komplet beo. Pitam je šta je to i ona mi odgovara da je duvao vetar i naneo cvet sa ringlova koji raste u blizini. Mama, novembar je, nema više cveta – odgovaram joj i prilazim prozoru. (moja mama je slabovida, kao posledica dugogodišnje bolesti). Zabezeknuta sam. Ceo prozor je od ižvakanih papirića iz sveske. Kapiram: neko je žvakao papiriće i pljuvao na naš prozor. Pogledam napolje, vidim decu koja beže. Pitam mamu da li je čula nešto, kaže da je čula kako udaraju kapi kiše po prozoru. Mislim da nema potrebe da napominjem da kiša nije padala . . .

Sutradan isti scenario. Ulazim u njenu sobu i ponovo ugledam papiriće na prozoru. Odlazim (do prozora ima zidić preko kog mogu dospeti tu) i ugledam decu koja pljuju papiriće. Viknem: Hej, šta to radite??? , deca beže. Vidim, nije joj svejedno, ali deca su, dogovorimo se da nećemo reagovati, deca kao deca, dosadiće im za koji dan.

Dan treći. U svojoj sobi razgovaram sa drugaricom (čak je došla nešto da sredimo, što nismo uspele) kada čujem vrisak iz mamine sobe: Marijaaaaaa!!!

Uletim u njenu sobu . . . ona preplašena . . . kaže mi da su počeli kamenje da bacaju . . . sedi odmah ispod prozora . . . ako razbiju prozor staklo i taj kamen padaju na nju . . . tada mi je pao mrak na oči. Što je mnogo, mnogo je. U momentu uskačem u patike (obučena ‘po kući’), izvinim se Mini (ona je jedan od onih ‘kućnih’ prijatelja tako  da mi nije bilo mnogo neugodno što je ostavljam sa mamom) i napolje. Vidim ih beže. Ja za njima. Džabe, brži su + tu žive, ja nisam tu odrasla, ne znam kuda sve mogu da prođu i da zbrišu. Još su me videli i počeli da viču: Ovde smooo! Krenem prema njima, oni nestanu.

Vidim drugu decu na igralištu. Priđem i pitam ih da li znaju ovu decu koja su sada protrčala tuda. Kažu da znaju, da su i njih zvali da gađaju prozor, ima samo neka žena u sobi koja ne reaguje kada gađaju, ali oni nisu hteli. Znate li možda gde žive?, upitah. Znaju. Ime, prezime, broj stana. Sve. Odvedoše me. Neću navoditi imena, nazvaću ih po brojevima.

Dečak broj 1

Zvonim na interfon. Javlja se muški glas.

• Ko je?
• Dobro veče (vreme, oko 18h), ovde je komšinica, da li ćete me pustiti da uđem ili da razgovaramo ovako preko interfona?

Čuje se zvuk otvaranja vrata. Ulazim. Na sandučićima pronalazim prezime i sprat. Pretposlednji. Dvocifreni. Lift. Nije mi svejedno. Izlazim iz lifta, pronalazim stan. Ispred stana kesa sa smećem. Zvonim. Otvara mi visok mršav čovek. Predstavim se i počnem. Poziva me unutra, što prihvatam. Ulazim u predsoblje i saginjem se odvežem pertle da se izujem.

• Nemojte se izuvati, uđite slobodno.
• Nisam sigurna da je moja obuća čista.
• Neka, i moja deca ulaze obuvena.

Ulazim i sedam na stolicu. Oseća se miris rakije. Ne ovako iz flaše, već miris rakije iz usta čoveka koji mi je otvorio vrata. Počinjem da mu pričam šta se desilo, on pali cigaretu i prekida me.

• Nije moj sin.
• Gospodine, ne kažem da je on, samo kažem da je bio u grupi dece koja jesu. Želim da vas zamolim da mu kažete da to više ne radi i da njegovo društvo to ne radi.
• Dobro, ali nije moj sin. (poenta je što on sa tog dvocifrenog sprata ne vidi ni kamion dole, a ne šta njegovo dete radi po mraku, al ajde, NIJE ON).

Zatim počinje da priča o svojim porodičnim problemima, o tome kako ima mnogo dece i gužva im je, žena u bolnici, izvinjava se što je ‘malo popio’, eto, bio je na slavlju u firmi, pokazuje mi kalendar na zidu sa logoom firke u kojoj navodno radi. Nudi me kafom, odbijam uz osmeh. Shvatam da sam sama u stanu sa njim i počinje da me hvata panika.

• Eto, morala bih krenuti, hvala na vremenu.

Ustajem. Ustaje i on. Noge su mi se odsekle. Razmišljam kako smo visoko i kako ne mogu kroz prozor da pobegnem (čista paranoja).

• Sedite, sedite, samo da ispraznim pepeljaru i operem ruke, pa idemo zajedno.

Odlazi. Čijem kako pušta vodu u kupatilu. Razgledam prostoriju. Dotrajale stvari, prljavi štekeri, masne kvake i vrata oko istih. Pomišljam kako može da uzme u kupatilu nož/žilet/kanap/pištolj (?!) i prestravljujem se. Psujem sebe kako sam bila glupa da uđem u stan nepoznatih ljudi.

Izlazi. Gledam ga (pretpostavljam) kao da je serijski ubica. Ustajem, odlazim u predsoblje, obuvamo se i izlazimo. Počinjem dublje da dišem. Iskreno, mnogo mi je laknulo. Lift, napolje. Pronalazi dete. Kao i svako dete dečak kaže: Tata, nisam ja! Ubacujem dečiju psihologiju i kažem da mu verujem i da mi pokaže gde živi taj koji jeste :D i naravno, dečak broj 1 me vodi do ulaza gde stanuje dečak broj 2, pronalazi mi na sandučetu broj stana i sprat. Pozdravljamo se i on odlazi.

Dečak broj 2

Zvonim, otvara žena. Predstavljam se. Pričam šta se desilo. Žena me prekida:

• Samo da Vam kažem, nije on.

Pomišljam u sebi kako ne mogu da verujem, nemo je pitam Otkud znaš ženo, pa ne pratiš svoje dete u stopu . . . Naravno, ni u jednom momentu nisam rekla da jeste njen sin, svakom roditelju sam rekla da ne znam ko je, ali da znam da su bili u grupi dece koja jesu. Iza ‘majke’ se pojavljuje ‘baba’ koja se busa u grudi i zapomaže kako je njen unuk pošten dečak i kako ne bi oooon, jer je ona bila napolju sa njim . . . gledam i ne verujem. Ćutim dok u glas brane dete koje se pojavljuje na vratima lifta. Evo ga, prepoznajem dečaka broj 2 po specifičnoj frizuri. Pita ga mati da li me poznaje, on odmahuje glavom. Naravno da me ne poznaje, realno, nikada me nije video . . . eto, ona zna kada njeno dete laže. A sada ne laže. I dalje smireno ponavljam kako ni u jednom momentu nisam rekla da je on . . . pogledam ga, a on spustio glavu . . .  mati mi kaže da, ako ga ikada vidim da tako nešto uradi, da ga slobodno išamaram na šta ja odgovaram da mi ne pada na pamet, jer sam sigurna da on nije takav. I naravno, pitam ga da mi pokaže gde živi dečak koji jeste gađao. Ulazimo u lift. Ćutimo. Vodi me do sledećeg ulaza i pokazuje mi interfon. Pogledam ga i upitam: Nećeš više, jel da? Spustio je glavu i tiho rekao: Nisam ja . . . Nema veze, verujem da neće.

Dečak broj 3

Zvonim. Otvara mi žena. Počinjem istu priču ispočetka. Poziva me da uđem. Opet to činim, iako sam dvadesetak minuta pre rekla da neću. Izuvam se. Ulazim u lepu dnevnu sobu. Tu su mama, tata, sin i kćerka. Počinjem. Svi ćute. Tajac. Tv na mute. Žena gleda u pod. Dečak viče Nisam ja i majka mu odgovara: Nema veze, ali si bio tamo. Sa kim si, takav si. Bićeš kažnjen. Sestra govori kako je videla da on ima ‘pljucu’. Nije moja, Dečak broj 4 mi je dao! Roditelji, blago rečeno, šokirani. Vidi se da im je neprijatno. Ni u jednom momentu me niko nije prekinuo. Oduševila sam se.

Izvinjavaju mi se na neprijatnostima. Ne mogu da veruju da je on tako nešto uradio, jer ima toliko vanškolskih aktivnosti da ne znaju kada stiže da bude ‘nevaljao’. Opraštam se od ove divne porodice i uz upute gde stanuje dečak broj 4 i odlazim kod njega.

Dečak broj 4

Zvonim. Otvara mi otac porodice. Kažem u dve rečenice ko sam i zbog čega sam tu. Otac poziva dečaka koji se pojavljuje na vratima. Dečak kaže: Nisam ja! Saopštavam ocu da sam bila kod Dečaka broj 1, 2 i 3 i da je dečak broj 3 rekao da mu je dečak broj 4 dao ‘pljucu’ . Pojavljuje se mama na vratima. Zahvaljuje mi što sam ih obavestila o tome i da će oni rešiti situaciju. Zahvaljujem se i ja njima, izvinjavam i odlazim.

Došla sam kući izatekla Minu i moju mamu van sebe. Uplašile sa da mi se nešto nije desilo, bila sam odsutna oko četrdesetak minuta. Na brzinu sam im ispričala šta se desilo.

Razmišljam često o tome. Svako dete je isto reagovalo. Razlika je bila u reakcijama roditelja. Tačno se vidi koliko vode računa o ponašanju i vaspitanju svog deteta. Četvoro dece. Četiri zvona. Četvora otvaranja vrata. I četiri različite životne priče u koje sam ušla makar na kratko.

Mnogo toga može da se vidi iz letimičnog razgovora ili pogleda stana. Stan mnogo govori o porodici koj živi u njemu.

Ponekad imati blatnjav auto i nije loše. Pogledajte kako je Scott Wade izrazio svoj talenat na prljavštini koju većina jednostavno opere.

Juče i danas sam radila Pavićev Hazarski rečnik i od srca (koga zanima) bih da vam preporučim knjigu pod naslovom Hazarska prizma koja se bavi Pavićevim romanima, ali prevashodno Hazarskim rečnikom. Autor je Jovan Delić, naš poznati književni kritičar. Ja sam oduševljena tumačenjem i objašnjenjem, taman po mom ukusu :)

Na blogu Exdizajn, koji često i rado posećujem sam videla post o stranici FreeRice, na kojoj svojim tačnim odgovorima donirate po 20 zrna pirinča . . . ne znam da li je istina, ali ja sam odgovarala i odgovarala . . . nadam se da će nekome pomoći.

Dobih informaciju da od 01.12. Rapidshare više neće imati opciju free user, što znači da više neće biti besplatnog uploada, ali ni downloada . . . iskrena da budem, ovo mi je jako teško palo.

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada …

Branko Radičević

Dogovor je bio da se u deset do šest bude već ispred auta. Ok, ustala sam u pola šest. Iako sam legla u pola tri. A ko zna kada zaspala. Ali eto, preživela sam. Nekako.

Ustala sam i spremila se za deset minuta. Super, taman da vidim šta se dešava na netu, da li je sve po planu. Pregledam sve, namestim šta treba, pogledam, deset do šest. U stanu tišina, u zgradi tišina, u kvartu mislim da je samo kod mene uključeno svetlo. Otvaraju se vrata od moje sobe, okrećem se i ugledam svog oca, sa pospanom facom, u pidžami, sav zabezeknut:

• Ti nisi ni spavala ???
• Jesam bre, nego, deset do šest je, što nisi spreman, opet te čekam, kao i svaki put.
• Deset do šest?! Kako li sam ja navio onaj moj sat . . .

Da, da, opet je sat u pitanju. Mada, nikada ga ne čekam duže od petnaest minuta, ali me nervira i tih petnaest, jer sam mogla da se razvlačim po krevetu u pidžami, a ne da čekam ovako. No, dobro, navikla sam već.

Šest i deset, mi kod auta. Upadamo i brm brm, do sela. Imali smo neki posao da uradimo, iskreno, mislim da me je ćale cimao više što mu je bilo mrsko sam da ide, jer je posao koji sam ja imala da uradim bio smešan. Sve ostalo su uradili ljudi koji su plaćeni za to. Al ajde, nije mi bilo teško.

U pola sedam smo na selu (jedno veliko selo, nadomak Novog Sada), on u petnaest do sedam nosi to što treba da nosi i ja ostajem sama. Eh, da sam se barem setila da odem do Dunava da prošetam, koji je na 50 metara od kuće . . . Ja u trendži, novim patikama i duksu. Šećkala sam se malo po dvorištu, videla Bellu i jedno štene (njega ili nju prvi put) koje je ostalo (ostale je uzeo vlasnik tate štenaca i prodao) i pogledam ‘voćnjak’ (tako ga zovemo jer se u tom delu dvorišta, tj tom jedinom nebetoniranom delu dvorišta, nalaze stabla različitog voća), tamo lišća dva – tri prsta. Ne znam koji mi je očin bio i kako mi pade na pamet da uzmem to da čistim. Ok, našla sam grablje za lišće koje savršeno lako kupe lišće i ‘češljaju’ travu ili kako se već to zove. Između tih petnaestak stabala je bila tona lišća mislim. Tri sata sam ja to radila psujući sebe i jesen i sve ljude koji jedu to voće, a ne sete se da dođu da se ponude da očiste lišće i ko zna šta još. Uglavnom, dok sam to radila, naučila sam nešto. A svoje iskustvo ću rado podeliti sa vama, čisto da znate, možda zatreba.

1. Kada planiraš da čistiš lišće, nikako, ali nikako to nemoj da radiš u ranim jutarnjim satima. Skuplja se rosa, sve je vlažno, stvara se blato, lišće postaje ‘teško’.
2. Ne obuvaj nove patike, pogotovo ako su bele.
3. Kod čišćenja lišća sa travnate površine, u blizini drvaća sa kog je to lišće opalo i još uvek opada ne možeš biti perfekcionista. Koliko god da se trudiš da i najmanji list ‘pograbljaš’, za pet minuta (ili manje) će na isto to mesto pasti novi.
4. Ako hoćeš da se odmoriš, NIKAKO se ne naslanjaj na drvo. Ono protestuje otresanjem novog lišća na zemlju.
5. Sa grablji za lišće, sve što se nakupi (ja sam videla samo lišće) ni slučajno ne skidaj rukom. Ko zna da li je baš na njima ostala pseća kaka . . . (šta je dalje bilo, prećutaću)
6. Kanta u koju bacaš lišće, svejedno što je na točkove, nije lagana. Lako se prevrne i iz nje se prospe sadržaj, te vodi računa kako ćeš je prevoziti od gomile do gomile.

Dogodovština i po. Zašto ja moram sve da naučim na teži način? Ma, već sam navikla, pa sve prihvatam sa osmehom. Samo mi je žao što nisam ponela fotoaparat da zabležim plod mog truda. Jer više nikad to neću raditi. Barem ne u jesen.

U početku ga nisam doživljavala kao osobu. Samo glas. Slušam i volim potpuno drugačiju vrstu muzike. Ali umem da prepoznam kvalitet. A njegov glas ga je zaista imao. Pažljivo izvajan, „ispevan“, razvijen, školovan glas. Mada, mislim da sve to ne bi bilo to da Toše nije imao dušu. Osoba koja je uspevala jednako da voli ovaj naš napaćeni Balkan, ali što je još fascinantnije, i njega je ceo Balkan voleo. I sigurna sam da ga i dalje voli.

Studena (u našem prevodu Ledena) je bila prva njegova pesma koju sam čula. Čim se pojavila postala mi je omiljena. Svi su me zezali kako je ta pesma napisana baš za mene, jer ko me ne poznaje može o meni steći utisak da sam namrgođena i nepristupačna, uobražena i namćorasta.

Dok sam radila na radiju, sledeća pesma je barem jednom morala u etar u mojoj smeni. Uz nju sam se isplakala nebrojeno puta :)

Ništa više nisam slušala, nijednu pesmu nisam znala. Koju godinu kasnije je moja drugarica radila intervju sa njim za televiziju na kojoj je bila zaposlena i dobila od njega cd na poklon. Dala mi je da ga preslušam. I jesam. Ima pesama u kojima ne blista. U kojima ne pokazuje ni deo svog rada i talenta. Ali ima i pesama u koje je udahnuo dušu i na momente im dao karakter, lik, život. Pesme koje dišu sa njim, pesme koje su počele da dišu i sa mnom.

Nikada nisam bila na njegovom koncertu. Verujem da mi se ne bi dopalo. Ipak mi energiju uliva brži i jači zvuk, ne mogu samo da stojim i da mašem rukama ili upaljačem. Ali volim njegov glas, punoću i lepotu koju pruža pevanjem, i ljubavlju koju je uneo u isto, energijom i pozitivnošću.

Žao mi je što ga nema više kao čoveka, kao i svakog mladog i perspektivnog čoveka koji ovako tragično izgubi život. Ali mi je takođe žao što neću više biti u mogućnosti da čujem nove pesme koje bi izvodio sa ljubavlju i lakoćom, sa osmehom i optimizmom.

Studena

Tajno moja

Igra bez granica

My little one

Čovek koji je voleo sve ljude. Čovek koji se ne može opisati rečima.

Toše Proeski, nedostaješ mnogo. Neka ti je večni mir.