Zaista sam u poslednje vreme rastrzana na hiljadu strana. Retko pišem jer, kada mi se piše uglavnom nemam vremena ili uslova za to, a kada umam vremena i uslova nisam raspoložena za pisanje . . . ali ovaj blog će ovde da stoji dokle god je wordpressa i weba! Da, planiram da ga selim na lični hosting, ali ovo što je na wordpressu neću sklanjati. Šta je poenta ovog teksta? Želim da uputim apel blogerima da NE BRIŠU SVOJE BLOGOVE!

Nekoliko puta mi se desilo da odem na nečiji blog i jednostavno se zakucam na stranicu na kojoj piše da je blog obrisan! I svaki put doživim stres kada se to desi. Ok, razumem, svako ko ima blog razmišlja na sledeći način: „Moj blog – moja stvar.“ Nije toliko jednostavno. Ljudi se vezuju za blogove. Mene svačiji blog podseća na nešto/nekog/određeni vremenski period/emociju/štaveć i isfrustrirana sam kada kliknem na link u blogrollu i dočeka me sledeći prizor

Jednostavno ne vidim poentu. Zbog čega nešto pisati, voditi, negovati određeno vreme i potom ga izbrisati?! Navikneš ljude na svoje postojanje u blogosferi i onda puf?!

Ako odlučiš da više ne želiš da pišeš blog, u redu, tvoja stvar. Ali ako odlučiš da ga obrišeš, znaj da će neko, možda ne taj dan ili te nedelje ili čak ni tog meseca . . . ali će neko nekad navratiti na tvoj blog i sa osmehom čitati stare tekstove, možda čak i ponovo ostaviti komentar na iste. Zato nemojte brisati blogove, oni su svedoci jednog vremena, koliko god to apsurdno zvučalo.

Kad je čovek prinuđen da kuva, itekako se snađe. Ručak koji sam napravila je izuzetno jednostavan i jeftin, a veoma ukusan :) preporučujem!

Potrebni sastojni su:

• jedna tikvica
• dva ili tri krompira
• brašno
• jedno jaje (može i više)
• peršun
• bosiljak
• vegeta
• biber

Za salatu:

• paradajz (može i krastavac)
• jogurt
• pavlaka

Priprema:

U dublju plastičnu posudu izrendati tikvicu i krompir, dodati jaje, vegete, bibera, bosiljka i peršuna po ukusu i dobro promešati. Zatim dodati brašna, tako da se dobije gustina otprilike kao za palačinke, malo gušće (ne znam tačnu meru, nikad ne izmerih kako treba). Na dobro zagrejano ulje supenom kašikom vaditi smesu i istanjiti je do željene debljine. Ukoliko pravite tanje, biće hrskave i na njih se može kasnije staviti neki namaz (pavlaka, sir, urnebes, kečap), ukoliko su deblje, biće mekše, ali onda vodite računa da budu dobro ispečene. Uz njih možete poslužiti prilog koji želite. Ja odabrah pire krompir koji nije najsrećnija kombinacija sa pljeskavicama koje sadrže brašno.

Paradajz za salatu isecite u posudu, prelijte jogurtom, dodajte pavlaku i promešajte. Dodati soli po ukusu.

Priprema traje desetak minuta, i manje, ali se pečenje oduži. Od jedne manje tikvice i dva krompira se dobije dovoljan broj pljeskavica, nemojte preterivati, da ih ne biste jeli dva dana, kao ja :D

Jednostavno moram da postujem ovo, ukoliko vam nije mrsko, preuzmite video i prosledite . . . kao što i ja učinih. Hvala Pričalici što pokušava da prodre do svesti svojih vršnjaka itekako zrelim ponašanjem i razmišljanjem.

Pre više od deset dana su mi popucali kapilari u oku. To verovatno svi znate, jer sam se uspaničila i na sve moguće strane pitala šta mi je i šta da radim :D Hvala svima koji su me tešili i smirivali, ali i pomogli savetima! Pošto me nisu primili na Klinici za očne bolesti, ali neću o tome.

U toj mojoj panici sam web kamerom slikala crvenu površinu oka i, da bih je poslala drugu Maretu da vidi šta mi se desilo, uploadovala sam je na imageshack. Poslah link preko mesindžera sa porukom da pogleda kakvo mi je oko. On počeo da se smeje, ja se uvredila, reko’ mu da nije smešno, da me ne boli, ali da nije smešno, ali Mare ne može da prestane da se smeje, kaže, da sačekam, poslaće mi da vidim čemu se smeje.

U nepunih deset sekundi mi stiže sledeći screenshot

Kaže Mare: „Prvo sam pogledao, šta si se izbečila, onda sam pomislio, pa to nisi ti, pa sam pročitao tekst ispod . . . „

Ne da mi je bilo neprijatno . . . sreća pa sam njemu poslala link, zamislite da sam poslala sliku nekom za posao ili slično . . . nije me mnogo zafrkavao, ali je krajnje neukusno ispalo.

No, to može samo meni da se desi . . . šta reći ;)))

Pokušavam da se setim od kada sam na internetu. Godine 2003. sam otvorila e-mail adresu, ali nisam bila svakodnevno prisutna, otprilike jednom nedeljno. Recimo da sam redovna u poslednje četiri godine, a da sam u poslednje dve godine svakodnevno prisutna, u poslednjih godinu dana konstantno. Imam sasvim solidnu količinu iskustva sa internetom.

Svakakve priče kruže o internetu. Svi smo upoznati sa njima. Negativna iskustva se stiču na različitim chatovima, forumima i ostalim ’stanicama’ za komunikaciju sa ljudima ’s one strane žice’. Problem nastaje kada neko od individua „zaštićenih ekranom“ dozvoli sebi različite stvari. Kada si dozvoli previše.

Više puta obrađena tema neličnih kontakata, od strane stručnih lica i onih poučenim iskustvom mi je dala dovoljno razloga da izbegavam chatove i kontakt sa nepoznatim ljudima putem interneta. Moram priznati, da, kada sam počela da pišem blog, sam bila veoma uplašena. Osećala sam se kao dete koje uči da pliva tj grčevito sam se držala ljudi koje poznajem iz RL-a. Vremenom sam shvatila da blogeri spadaju u posebnu kategoriju. Suženi krug ljudi je zamenio veliki broj, koje ‘poznajem’ sa interneta. I to ne bilo kakvih ljudi. Verujte mi, bez laskanja, blogeri koje poznajem su jedni od boljih ljudi u ovoj zemlji.

Potpuno sam se opustila. Počela sam da verujem blogerima. Nisam pogrešila. Među njima ima ljudi koje volim kao da su mi rod, a nikada se nismo pogledali, dodirnuli, zagrlili. Svakodnevnu komunikaciju smo ostvarili putem interneta, putem različitih mesindžera, ali i preko twittera.

Jedan psiholog mi je rekao da sam nerealni optimista. To je moja ‘dijagnoza’, ako mogu tako reći. Uz to sam i altruista. Volim SVE ljude, pa kada se taj moj nerealni optimizam ukrsti sa altruizmom dobijam ubeđenje da su svi ljudi fini i dobri. Ceo život gledam sve kroz ružičaste naočare. Dragi mi i bliski ljudi su pokušavali da mi stave do znanja da to baš i nije tako, ali ne mogu protiv svoje prirode.

Poenta cele priče je moje sinoćno iskustvo. Pre izvesnog vremena sam posetila jedan sajt i tamo ostvarila kontakt sa posetiocima istog koji su se zatekli tamo. Bla, bla, mic po mic, raspričasmo se. Godine, religija, sexualno opredeljenje, nacionalnost, pol me ne zanimaju ni u stvarnom životu, pa tako ni na internetu. Kakva sam po prirodi takva sam i ovde. Ne pretvaram se, ne glumim, ne foliram. Sinoć je čovek koji je duplo stariji od mene pokušao da me ponizi indirektno, da me ismeje, u isto vreme na najružniji mogući način ismevajući dečka koji to zaista nije zaslužio. Ostala sam šokirana. Znate koliko imam strpljenja i tolerancije, ali takođe znate koliko mogu da se iznerviram kada neko pretera. Toliko nepoštovanje drugog čoveka, živog bića me je ostavilo bez teksta! Blago rečeno sam bila šokirana. Mislila sam da tako nešto više ne postoji na internetu, da je kultura i svest individua dostigla viši nivo i da smo se konačno prizvali pameti kao rasa. Nažalost sam pogrešila.

To me neće odvratiti od ostalih posetilaca sajta koji su skroz ok . . . ali sam ostala zatečena.

Ovo je moj stoti post. Nisam pisala dve nedelje iz dva razloga. Prvi su obaveze koje sam imala, drugi je želja da u stotom postu napišem nešto posebno. Nažalost, stoti post je posvećen temi za koju sam mislila da nikada neće biti pomenuta na mom blogu.

Diplomirala sam!!! :D :D :D

Jeeeeeeeeeeeeeej :D

moj omiljeni bend iz tinejdžerskih dana :)))

Imam običaj da pogledam odakle dolaze ljudi na moj blog :)

Ne znam zbog čega. Neretko, kada vidim nepoznatu adresu, kliknem na link i pogledam kako je neko dospeo do mene. Sinoć vidim nepoznat link i kliknem. Prvo sam se iznenadila i pomislila da je neka šala. Jedva sam ukapirala o čemu je reč (mada nisam sigurna skroz).

Pa se sada pitam, da li su me Borani usvojili ili je osoba koja me je prijavila tamo pogrešila ;)))

Moja mama je bolesna. Otkad znam za sebe bila je, ali je sada bolest obara. Sve nam je teže da se borimo sa svime. Zbog toga sam posebno osetljiva na nju. Uvek sam bila, ali sam sada posebno. Ovo se desilo pre nekih mesec dana. Nisam htela odmah da pišem o tome jer sam bila pod jakim utiskom i udavila bih i sebe i vas, tako da mislim da je sada pravi momenat da se prisetim svega.

Ulazim kod mame u sobu (svako veče mi zajedno gledamo tv kod nje u sobi, iako svako ima svoj tv, ovako se malo družimo) i vidim da joj je prozor komplet beo. Pitam je šta je to i ona mi odgovara da je duvao vetar i naneo cvet sa ringlova koji raste u blizini. Mama, novembar je, nema više cveta – odgovaram joj i prilazim prozoru. (moja mama je slabovida, kao posledica dugogodišnje bolesti). Zabezeknuta sam. Ceo prozor je od ižvakanih papirića iz sveske. Kapiram: neko je žvakao papiriće i pljuvao na naš prozor. Pogledam napolje, vidim decu koja beže. Pitam mamu da li je čula nešto, kaže da je čula kako udaraju kapi kiše po prozoru. Mislim da nema potrebe da napominjem da kiša nije padala . . .

Sutradan isti scenario. Ulazim u njenu sobu i ponovo ugledam papiriće na prozoru. Odlazim (do prozora ima zidić preko kog mogu dospeti tu) i ugledam decu koja pljuju papiriće. Viknem: Hej, šta to radite??? , deca beže. Vidim, nije joj svejedno, ali deca su, dogovorimo se da nećemo reagovati, deca kao deca, dosadiće im za koji dan.

Dan treći. U svojoj sobi razgovaram sa drugaricom (čak je došla nešto da sredimo, što nismo uspele) kada čujem vrisak iz mamine sobe: Marijaaaaaa!!!

Uletim u njenu sobu . . . ona preplašena . . . kaže mi da su počeli kamenje da bacaju . . . sedi odmah ispod prozora . . . ako razbiju prozor staklo i taj kamen padaju na nju . . . tada mi je pao mrak na oči. Što je mnogo, mnogo je. U momentu uskačem u patike (obučena ‘po kući’), izvinim se Mini (ona je jedan od onih ‘kućnih’ prijatelja tako  da mi nije bilo mnogo neugodno što je ostavljam sa mamom) i napolje. Vidim ih beže. Ja za njima. Džabe, brži su + tu žive, ja nisam tu odrasla, ne znam kuda sve mogu da prođu i da zbrišu. Još su me videli i počeli da viču: Ovde smooo! Krenem prema njima, oni nestanu.

Vidim drugu decu na igralištu. Priđem i pitam ih da li znaju ovu decu koja su sada protrčala tuda. Kažu da znaju, da su i njih zvali da gađaju prozor, ima samo neka žena u sobi koja ne reaguje kada gađaju, ali oni nisu hteli. Znate li možda gde žive?, upitah. Znaju. Ime, prezime, broj stana. Sve. Odvedoše me. Neću navoditi imena, nazvaću ih po brojevima.

Dečak broj 1

Zvonim na interfon. Javlja se muški glas.

• Ko je?
• Dobro veče (vreme, oko 18h), ovde je komšinica, da li ćete me pustiti da uđem ili da razgovaramo ovako preko interfona?

Čuje se zvuk otvaranja vrata. Ulazim. Na sandučićima pronalazim prezime i sprat. Pretposlednji. Dvocifreni. Lift. Nije mi svejedno. Izlazim iz lifta, pronalazim stan. Ispred stana kesa sa smećem. Zvonim. Otvara mi visok mršav čovek. Predstavim se i počnem. Poziva me unutra, što prihvatam. Ulazim u predsoblje i saginjem se odvežem pertle da se izujem.

• Nemojte se izuvati, uđite slobodno.
• Nisam sigurna da je moja obuća čista.
• Neka, i moja deca ulaze obuvena.

Ulazim i sedam na stolicu. Oseća se miris rakije. Ne ovako iz flaše, već miris rakije iz usta čoveka koji mi je otvorio vrata. Počinjem da mu pričam šta se desilo, on pali cigaretu i prekida me.

• Nije moj sin.
• Gospodine, ne kažem da je on, samo kažem da je bio u grupi dece koja jesu. Želim da vas zamolim da mu kažete da to više ne radi i da njegovo društvo to ne radi.
• Dobro, ali nije moj sin. (poenta je što on sa tog dvocifrenog sprata ne vidi ni kamion dole, a ne šta njegovo dete radi po mraku, al ajde, NIJE ON).

Zatim počinje da priča o svojim porodičnim problemima, o tome kako ima mnogo dece i gužva im je, žena u bolnici, izvinjava se što je ‘malo popio’, eto, bio je na slavlju u firmi, pokazuje mi kalendar na zidu sa logoom firke u kojoj navodno radi. Nudi me kafom, odbijam uz osmeh. Shvatam da sam sama u stanu sa njim i počinje da me hvata panika.

• Eto, morala bih krenuti, hvala na vremenu.

Ustajem. Ustaje i on. Noge su mi se odsekle. Razmišljam kako smo visoko i kako ne mogu kroz prozor da pobegnem (čista paranoja).

• Sedite, sedite, samo da ispraznim pepeljaru i operem ruke, pa idemo zajedno.

Odlazi. Čijem kako pušta vodu u kupatilu. Razgledam prostoriju. Dotrajale stvari, prljavi štekeri, masne kvake i vrata oko istih. Pomišljam kako može da uzme u kupatilu nož/žilet/kanap/pištolj (?!) i prestravljujem se. Psujem sebe kako sam bila glupa da uđem u stan nepoznatih ljudi.

Izlazi. Gledam ga (pretpostavljam) kao da je serijski ubica. Ustajem, odlazim u predsoblje, obuvamo se i izlazimo. Počinjem dublje da dišem. Iskreno, mnogo mi je laknulo. Lift, napolje. Pronalazi dete. Kao i svako dete dečak kaže: Tata, nisam ja! Ubacujem dečiju psihologiju i kažem da mu verujem i da mi pokaže gde živi taj koji jeste :D i naravno, dečak broj 1 me vodi do ulaza gde stanuje dečak broj 2, pronalazi mi na sandučetu broj stana i sprat. Pozdravljamo se i on odlazi.

Dečak broj 2

Zvonim, otvara žena. Predstavljam se. Pričam šta se desilo. Žena me prekida:

• Samo da Vam kažem, nije on.

Pomišljam u sebi kako ne mogu da verujem, nemo je pitam Otkud znaš ženo, pa ne pratiš svoje dete u stopu . . . Naravno, ni u jednom momentu nisam rekla da jeste njen sin, svakom roditelju sam rekla da ne znam ko je, ali da znam da su bili u grupi dece koja jesu. Iza ‘majke’ se pojavljuje ‘baba’ koja se busa u grudi i zapomaže kako je njen unuk pošten dečak i kako ne bi oooon, jer je ona bila napolju sa njim . . . gledam i ne verujem. Ćutim dok u glas brane dete koje se pojavljuje na vratima lifta. Evo ga, prepoznajem dečaka broj 2 po specifičnoj frizuri. Pita ga mati da li me poznaje, on odmahuje glavom. Naravno da me ne poznaje, realno, nikada me nije video . . . eto, ona zna kada njeno dete laže. A sada ne laže. I dalje smireno ponavljam kako ni u jednom momentu nisam rekla da je on . . . pogledam ga, a on spustio glavu . . .  mati mi kaže da, ako ga ikada vidim da tako nešto uradi, da ga slobodno išamaram na šta ja odgovaram da mi ne pada na pamet, jer sam sigurna da on nije takav. I naravno, pitam ga da mi pokaže gde živi dečak koji jeste gađao. Ulazimo u lift. Ćutimo. Vodi me do sledećeg ulaza i pokazuje mi interfon. Pogledam ga i upitam: Nećeš više, jel da? Spustio je glavu i tiho rekao: Nisam ja . . . Nema veze, verujem da neće.

Dečak broj 3

Zvonim. Otvara mi žena. Počinjem istu priču ispočetka. Poziva me da uđem. Opet to činim, iako sam dvadesetak minuta pre rekla da neću. Izuvam se. Ulazim u lepu dnevnu sobu. Tu su mama, tata, sin i kćerka. Počinjem. Svi ćute. Tajac. Tv na mute. Žena gleda u pod. Dečak viče Nisam ja i majka mu odgovara: Nema veze, ali si bio tamo. Sa kim si, takav si. Bićeš kažnjen. Sestra govori kako je videla da on ima ‘pljucu’. Nije moja, Dečak broj 4 mi je dao! Roditelji, blago rečeno, šokirani. Vidi se da im je neprijatno. Ni u jednom momentu me niko nije prekinuo. Oduševila sam se.

Izvinjavaju mi se na neprijatnostima. Ne mogu da veruju da je on tako nešto uradio, jer ima toliko vanškolskih aktivnosti da ne znaju kada stiže da bude ‘nevaljao’. Opraštam se od ove divne porodice i uz upute gde stanuje dečak broj 4 i odlazim kod njega.

Dečak broj 4

Zvonim. Otvara mi otac porodice. Kažem u dve rečenice ko sam i zbog čega sam tu. Otac poziva dečaka koji se pojavljuje na vratima. Dečak kaže: Nisam ja! Saopštavam ocu da sam bila kod Dečaka broj 1, 2 i 3 i da je dečak broj 3 rekao da mu je dečak broj 4 dao ‘pljucu’ . Pojavljuje se mama na vratima. Zahvaljuje mi što sam ih obavestila o tome i da će oni rešiti situaciju. Zahvaljujem se i ja njima, izvinjavam i odlazim.

Došla sam kući izatekla Minu i moju mamu van sebe. Uplašile sa da mi se nešto nije desilo, bila sam odsutna oko četrdesetak minuta. Na brzinu sam im ispričala šta se desilo.

Razmišljam često o tome. Svako dete je isto reagovalo. Razlika je bila u reakcijama roditelja. Tačno se vidi koliko vode računa o ponašanju i vaspitanju svog deteta. Četvoro dece. Četiri zvona. Četvora otvaranja vrata. I četiri različite životne priče u koje sam ušla makar na kratko.

Mnogo toga može da se vidi iz letimičnog razgovora ili pogleda stana. Stan mnogo govori o porodici koj živi u njemu.

Veoma lako :)

Ukoliko imate određene namirnice u kući i ne znate kako da ih uklopite, ovaj sajt će biti savršen za to. Uz minimalno poznavanje engleskog jezika koje vam je potrebno da biste razumeli šta piše, otkačite namirnice koje imate u kući i prepustite sajtu da ih ’smiksa’ za vas :)

Takođe, na sajtu možete pronaći različite savete u vezi sa svakodnevnim poslovima u kuhinji.

Nisam probala, ali ko proba neka javi kako mu se dopada :)))

Dodala bih sajt koji je skupio recepte iz mnogo zemalja sveta . . .

Priključih se muzičkom blogu koji je napravio Ivan, slobodno ga posetite i ukoliko želite, možete i sami postati krojači istog :) potrebno je samo da se registrujete, odaberete bend (i pesmu) i počnete :)))

Pa, slušamo se!!!

Svako jutro me budi tv. Zanimljivije je od mobilnog ili sata, čujem ponešto interesantno, nasmejem se. Uključi se, a posle ga isključim. Samo, nikako ne smem da smanjim ili isključim, jer onda nastavim da spavam. I to na B92, jutarnji program, nivo jačine 9. Zaista volim neparne brojeve ;)

Uključi se petnaestak minuta pre nego što moram da ustanem, pa dok se meškoljim i izležavam tih petnaest minuta, slušam šta pričaju. Uglavnom žmurim i grejem se ispod prekrivača, pokušavam da od petnaest minuta napravim tri sata . . . Otprilike u vreme kada trebam ustati, provirim na jedno oko, da vidim koliko je sati, pa ako baš moram, onda ustanem . . . Jutros sam otvorila oba oka odjednom.

7.45h uključio se televizor, B92, jutarnji program „Dizanje“

7.46h i dalje dremuckam, slušajući voditelje koji prelistavaju dnevnu štampu, čitajući najzanimljivije naslove

7.47h voditeljka čita horor naslov i najavljuje prilog o tome, u momentu otvaram oči kada čuh: Tinejdžer izvršio samoubistvo online, dok su ga njegovi drugovi posmatrali.

Kreće prilog. Ponavljaju jedno te isto nekoliko puta. Ne mogu da verujem. Bukvalno gledam i ne verujem. Pričaju o generaciji Y koja dolazi, manjak ličnih kontakata, samopouzdanja i svega ostalog, direktnu konverzaciju zamenjuje mesindžer . . . Intervjuišu devojke po ulici koje govore kako koriste računar danima, bez živog kontakta sa ljudima,  tako upoznaju ljude i druže se, te na to psiholozi izvlače različite poremećaje i patologije . . . omg, šta se dešava???

Da li se zaista krećemo ka Y generaciji koja će doživeti preobražaj i međuljudske odnose pretvoriti u online odnose, čime ćemo dobiti rasu prepunu egoizma i sujete, nesposobnu za bilo koji oblik progresa osim online? Ili je ovo koincidencija?

Ne znam, samo mogu reći da sam zaista iznenađena i zgrožena . . . daj, nek se igraju malo u blatu, neka prave kolače i torte od peska, a ne da ih ’spremaju’ u photoshopu . . .

Originalna vest na linkovima ispod.

CNN Blic

1. Uzmite najbližu knjigu koja vam je pri ruci.

2. Okrenite 56. stranu.

3. Pronađite 5. rečenicu.

4. Zabeležite je i objavite pravila.

Videh ovo sada kod Maladicta, mada sam videla i sinoć na nekim blogovima . . . pa, odlučih da se priključim. Najbliža knjiga mi je Drugo lice autora Slavka Gordića, a peta rečenica na 56. strani je:

Zimus je, pod raonicama košave, ličio na sklisko, glinovito oranje.

Reč je o Dunavu.

Juče i danas sam radila Pavićev Hazarski rečnik i od srca (koga zanima) bih da vam preporučim knjigu pod naslovom Hazarska prizma koja se bavi Pavićevim romanima, ali prevashodno Hazarskim rečnikom. Autor je Jovan Delić, naš poznati književni kritičar. Ja sam oduševljena tumačenjem i objašnjenjem, taman po mom ukusu :)

Prijavila sam se da volontiram u jednoj humanitarnoj organizaciji. Ne znam da li je to ona koju je spominjala Makaronče (ili Duda, ne mogu da se setim). Zvali su me danas, imam intervju u četvrtak, nadam se da će dobro proći, imam tremu :))) kao i uvek. Držite mi fige :)))

(malo sam iznervirana, jer mi već drugi put blokiraju blog, pa ga odblokiraju, ni oni ne znaju zbog čega . . . )

Na blogu Exdizajn, koji često i rado posećujem sam videla post o stranici FreeRice, na kojoj svojim tačnim odgovorima donirate po 20 zrna pirinča . . . ne znam da li je istina, ali ja sam odgovarala i odgovarala . . . nadam se da će nekome pomoći.

Sutra opet krećem u biblioteku da učim :((( i da ustajem u 7am :((( i da se gnjavim sa zbornicima i kritikama. Upravo sam spakovala torbu. Ljudi biraju torbe prema izgledu, a ja biram torbu prema tome da li u nju može da stane sveska A4 formata i knjiga debljine 500-600 stranica sa peratonicom i novčanikom. A da i dalje koliko toliko pristojno izgleda i što manje liči na ceger.

Odoh malo u skitanjac. Neće me biti sedam – osam dana. Ako vam nije mrsko, zalijte cveće, ključ je ispod otirača ;) ako neko hoće razglednicu neka pošalje adresu mailom.

Do tada uživajte u pesmama :) čuvajte se i budite dobri kao što ste i do sada bili :)

I da, Guza mi duguje 20e, pa ako bude doneo, neka neko uzme.

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada …

Branko Radičević

Dogovor je bio da se u deset do šest bude već ispred auta. Ok, ustala sam u pola šest. Iako sam legla u pola tri. A ko zna kada zaspala. Ali eto, preživela sam. Nekako.

Ustala sam i spremila se za deset minuta. Super, taman da vidim šta se dešava na netu, da li je sve po planu. Pregledam sve, namestim šta treba, pogledam, deset do šest. U stanu tišina, u zgradi tišina, u kvartu mislim da je samo kod mene uključeno svetlo. Otvaraju se vrata od moje sobe, okrećem se i ugledam svog oca, sa pospanom facom, u pidžami, sav zabezeknut:

• Ti nisi ni spavala ???
• Jesam bre, nego, deset do šest je, što nisi spreman, opet te čekam, kao i svaki put.
• Deset do šest?! Kako li sam ja navio onaj moj sat . . .

Da, da, opet je sat u pitanju. Mada, nikada ga ne čekam duže od petnaest minuta, ali me nervira i tih petnaest, jer sam mogla da se razvlačim po krevetu u pidžami, a ne da čekam ovako. No, dobro, navikla sam već.

Šest i deset, mi kod auta. Upadamo i brm brm, do sela. Imali smo neki posao da uradimo, iskreno, mislim da me je ćale cimao više što mu je bilo mrsko sam da ide, jer je posao koji sam ja imala da uradim bio smešan. Sve ostalo su uradili ljudi koji su plaćeni za to. Al ajde, nije mi bilo teško.

U pola sedam smo na selu (jedno veliko selo, nadomak Novog Sada), on u petnaest do sedam nosi to što treba da nosi i ja ostajem sama. Eh, da sam se barem setila da odem do Dunava da prošetam, koji je na 50 metara od kuće . . . Ja u trendži, novim patikama i duksu. Šećkala sam se malo po dvorištu, videla Bellu i jedno štene (njega ili nju prvi put) koje je ostalo (ostale je uzeo vlasnik tate štenaca i prodao) i pogledam ‘voćnjak’ (tako ga zovemo jer se u tom delu dvorišta, tj tom jedinom nebetoniranom delu dvorišta, nalaze stabla različitog voća), tamo lišća dva – tri prsta. Ne znam koji mi je očin bio i kako mi pade na pamet da uzmem to da čistim. Ok, našla sam grablje za lišće koje savršeno lako kupe lišće i ‘češljaju’ travu ili kako se već to zove. Između tih petnaestak stabala je bila tona lišća mislim. Tri sata sam ja to radila psujući sebe i jesen i sve ljude koji jedu to voće, a ne sete se da dođu da se ponude da očiste lišće i ko zna šta još. Uglavnom, dok sam to radila, naučila sam nešto. A svoje iskustvo ću rado podeliti sa vama, čisto da znate, možda zatreba.

1. Kada planiraš da čistiš lišće, nikako, ali nikako to nemoj da radiš u ranim jutarnjim satima. Skuplja se rosa, sve je vlažno, stvara se blato, lišće postaje ‘teško’.
2. Ne obuvaj nove patike, pogotovo ako su bele.
3. Kod čišćenja lišća sa travnate površine, u blizini drvaća sa kog je to lišće opalo i još uvek opada ne možeš biti perfekcionista. Koliko god da se trudiš da i najmanji list ‘pograbljaš’, za pet minuta (ili manje) će na isto to mesto pasti novi.
4. Ako hoćeš da se odmoriš, NIKAKO se ne naslanjaj na drvo. Ono protestuje otresanjem novog lišća na zemlju.
5. Sa grablji za lišće, sve što se nakupi (ja sam videla samo lišće) ni slučajno ne skidaj rukom. Ko zna da li je baš na njima ostala pseća kaka . . . (šta je dalje bilo, prećutaću)
6. Kanta u koju bacaš lišće, svejedno što je na točkove, nije lagana. Lako se prevrne i iz nje se prospe sadržaj, te vodi računa kako ćeš je prevoziti od gomile do gomile.

Dogodovština i po. Zašto ja moram sve da naučim na teži način? Ma, već sam navikla, pa sve prihvatam sa osmehom. Samo mi je žao što nisam ponela fotoaparat da zabležim plod mog truda. Jer više nikad to neću raditi. Barem ne u jesen.

U početku ga nisam doživljavala kao osobu. Samo glas. Slušam i volim potpuno drugačiju vrstu muzike. Ali umem da prepoznam kvalitet. A njegov glas ga je zaista imao. Pažljivo izvajan, „ispevan“, razvijen, školovan glas. Mada, mislim da sve to ne bi bilo to da Toše nije imao dušu. Osoba koja je uspevala jednako da voli ovaj naš napaćeni Balkan, ali što je još fascinantnije, i njega je ceo Balkan voleo. I sigurna sam da ga i dalje voli.

Studena (u našem prevodu Ledena) je bila prva njegova pesma koju sam čula. Čim se pojavila postala mi je omiljena. Svi su me zezali kako je ta pesma napisana baš za mene, jer ko me ne poznaje može o meni steći utisak da sam namrgođena i nepristupačna, uobražena i namćorasta.

Dok sam radila na radiju, sledeća pesma je barem jednom morala u etar u mojoj smeni. Uz nju sam se isplakala nebrojeno puta :)

Ništa više nisam slušala, nijednu pesmu nisam znala. Koju godinu kasnije je moja drugarica radila intervju sa njim za televiziju na kojoj je bila zaposlena i dobila od njega cd na poklon. Dala mi je da ga preslušam. I jesam. Ima pesama u kojima ne blista. U kojima ne pokazuje ni deo svog rada i talenta. Ali ima i pesama u koje je udahnuo dušu i na momente im dao karakter, lik, život. Pesme koje dišu sa njim, pesme koje su počele da dišu i sa mnom.

Nikada nisam bila na njegovom koncertu. Verujem da mi se ne bi dopalo. Ipak mi energiju uliva brži i jači zvuk, ne mogu samo da stojim i da mašem rukama ili upaljačem. Ali volim njegov glas, punoću i lepotu koju pruža pevanjem, i ljubavlju koju je uneo u isto, energijom i pozitivnošću.

Žao mi je što ga nema više kao čoveka, kao i svakog mladog i perspektivnog čoveka koji ovako tragično izgubi život. Ali mi je takođe žao što neću više biti u mogućnosti da čujem nove pesme koje bi izvodio sa ljubavlju i lakoćom, sa osmehom i optimizmom.

Studena

Tajno moja

Igra bez granica

My little one

Čovek koji je voleo sve ljude. Čovek koji se ne može opisati rečima.

Toše Proeski, nedostaješ mnogo. Neka ti je večni mir.

Sledeći put razmislite da li ćete se na nešto požaliti . . .

Da li ste nekad poželeli da skinete neki spot sa Youtube-a, Myspace-a, Imeem-a, Pandora-e, Rapidshare-a, pesmu, klip, bilo šta, a niste znali kako? Tu dolazi na scenu Orbit downloader. Jednostavan za korišćenje, kod audio/video zapisa se pojavi mala strelica na dole koja služi kao prečica na koju kada kliknete dobijete različite opcije koje možete iskoristiti za download materijala koji želite.

(klikom na sliku dobijate je u većem formatu)

Za spotove koje skinete preporučujem GOM ili VLC player, jer čitaju maltene (ako ne i) sve formate.

Već duže vreme koristim ove programe, pa mi je palo na pamet da ne znam kako bih „živela“ bez njih, te odlučih, da podelim ovo sa vama, možda nekom posluži.

Ako ima neko da doda nešto korisno, neka slobodno izvoli :)

Javite utiske!

(klikom na sliku dobijate je u većem formatu)

Pre osam dana sam vodila razgovor sa drugom koji je po profesiji programer. Pričali neobavezno (istina je ustvari da ne mogu da se setim o čemu smo pričali). Setim se u jednom momentu Moosheminog teksta koji sam pročitala dan pre toga.

• Je li, koji antivirus koristiš?
• Kod kuće koristim Avast, ti?
• Avast? Zar nije neki ‘popularniji’ bolji, kao na primer NOD32 ili Kaspersky? Otkad imam ovaj računar koristim Kaspersky i zaista sam zadovoljna, nikad ništa kod skeniranja, radi kao zmaj!
• Koliko plaćaš godišnje?
• Ma ništa, našao mi drug zilion ključeva na netu, pa kada neki blacklistuju, samo zamenim.
• Hmmm . . . crackovani programi ne rade jednako kao legalni. Imao sam situaciju da uključim flash kod druga u računar samo da proverim da li sam dobro prebacio na njega ono što sam radio i kada sam kasnije uključio flash kod kuće Avast je detektovao virus. A Avast je besplatan program.
• Ubacio je virus na flash bez ikakvog tvog prebacivanja bilo čega na flash sa njegovog računara???
• Da.
• Koji program drugar koristi?
• Kaspersky. Krekovan.

Bila sam šokirana. Nema šanse, Kaspersky je faca među antivirusima. Kako da ne.

Već nekoliko dana planiram da proverim računar i sve nekako zaboravim. Ne sećam se kada sam startovala Spybot da pregleda šta sve imam u računaru. Prošlo je sigurno 4-5 meseci, jednostavno sam zaboravila na ovaj program. I nekako je danas došlo i to na red. Abdejtovah ga  i pustih da skenira. Maltene sam bila sigurna da neće ništa naći. Zagledala sam se u nešto drugo i kada sam se setila da pogledam ‘ima li šta’ umalo se nisam šlogirala!!! (pogledajte sliku)

Štaaa??? Ako neko vodi računa o svom računaru, ja to činim :((( Kako je to moglo da mi se desi? Očajna sam!

Samo želim da upozorim sve koji koriste krekovane antivirus programe neka provere računare što pre bilo kojim programom za skeniranje (ovde imate pet najpopularnijih spyware-a) osim antivirusom. Nadam se da se nećete neprijatno iznenaditi kao ja, da ne kažem šokirati . . .

Plače mi se, čim završim ovaj tekst isključujem ruter i skidam Kaspersky :((( teška srca, ali me je izneverio. I nadam se da ću uspeti bez obaranja sistema da se otarasim ovoga šta mi se nakupilo u računaru. Iako moram da ustanem rano, da idem na fax, neću otići da spavam dok ne sredim šta sam uradila.

Upravo pročitah na Ivanovom blogu tekst koji me je podsetio da već danima hoću da se požalim na literaturu koju moramo da pređemo za ispit. Lektira je naravno obavezna i nju i neću da spominjem, jer je katedra na kojoj studiram specifična i toga zaista ima mnogo da se čita i da se pamti (verujte da, ako ne zapišem često ne mogu da se – posle pročitanih svih dela – setim šta je bilo u delima koja sam pročitala na početku), ali nam je literatura još obimnija. Za jedno delo se mogu pronaći tone i tone kritika. A najveći fazon je u tome što od 350 strana koliko recimo ima neki zbornik radova ili sl. meni treba otprilike pedeset do sedamdeset, ali moram sve da iščitam, da vidim kojih sedamdeset . . . :(((

Ove dve fotke sam napravila u januaru, to je otprilike sva literatura koja je potrebna za ispit iz srpske književnosti 19. veka, pokušala sam da na sajtu fakulteta pronađem istaknut spisak lektire i literature za stari program, ne mogu, kao ni kod mene na kompu, mislim da sam ga imala sačuvano, ali mora da sam izbrisala kada sam položila taj ispit. Uglavnom, ispit iz 19. veka je sada podeljen na tri ispita po bolonji, kao i ispit iz 20. veka. A mi smo oba slušali po četiri semestra, i polažemo oba pismeni i usmeni (osim u vezanim rokovima, tada je važeći pismeni tj pismeni važi dva roka) i srednja ocena je diplomska ocena. Pa me posle pitaju zašto spremam po godinu dana svaki. I svetska mi je bila lakša (koja se slušala pet semestara). I ne osećam se bolje, osećam se samo jadnije posle kukanja. Mislim da više neću ovde da kukam. Ne pomaže ;)

(klik na sliku daje istu u većem formatu)

kopije, nema knjiga u prodaji, a i po bibliotekama ih nije lako pronaći

a ako mi ne treba cela knjiga kopiram samo tekstove koji mi trebaju, pa raspoređujem po pravcima (to su one tri neukoričene gomile)

Sada se setih da ovde fali Klasicizam i Predromantizam Milorada Pavića koji su mi krv popili dok ih nisam ukapirala i nabubačila :))) a nema ih tamo jer sam ih radila sa kompa.

Juče sam rešila da ovih nekoliko dana ’sednem’ na knjigu (uslovno rečeno knjigu) i pokušam što više da uradim do pismenog dela ispita. Ali mi se ne dade. Probudio me tata u 9 am, da mu namestim seckalicu, da isecka luk, pravi danas riblju čorbu u kotliću. To je uobičajeno, on često nedeljom pravi kotlić, riblja čorba, paprikaš, pasulj, pa i kupus ponekad. Ništa, ustadoh, iseckala/ispasirala luk i šta ću, ajde da učim. Taman uzmem Branka Miljkovića, preletim biografiju, ponovim godine, zove me mama. Podne samo što nije. Odgegam se, da vidim šta je, kaže da odem do prodavnice, eto, nedelja danas, radi do 14h (ova najbliža), pa da ne idem kasnije do one dalje . . . ajde, mislila sam da budem duže u pidžami, ali nema veze, obučem se, odem i kupim šta treba, vratim se kući, rasporedim namirnice gde koja stoji, tamo-vamo, eto jedan sat, vreme za antibiotik – popijem i njega. Proverim poštu, odgovorim drugarici i vratim se Branku. Taman se uhvatim u koštac sa zbirkama pesama kad zvoni telefon. Za mamu. Priča ona, smeje se, a ja se nerviram, smeta mi, zvučna izolacija u stanu je ravna nuli, još se sada grejemo klimom, dok ne proradi centralno, pa su sva vrata otvorena. Uključim tv, odgledam neku glupost, ona završila razgovor, eto 14h. Ušuškam se u krevet sa sve Brankom u rukama, vidim da ću zadremati, reko’ ajde malo, sigurno me uspavljuju antibiotici, pa ću nastaviti sa učenjem kasnije. Taman sam zadremala, kad zvoni neko na vrata. Žmurim i razmišljam: Zvoni koliko hoćeš, ja neću ustati, nedelja, 14h, niko nema najavljen, mene ne zanima, neka cima na mob ako je neko moj. Čujem mama otvara i oduševljenje sa njene strane, došla nam komšinica sa sela u posetu. Pola tri. Ajd lepo, neka je, žena ima puno posla, pa nedeljom ukrade vreme pa se nas setila, svaka joj čast. Nezgodno je to što se iz trpezarije ide u moju sobu, a one sele baš tu. A vrata su mi polu staklena, sve se čuje. Sela komšinica (zaista volim tu ženu i ne smeta mi niko, ali baš danas . . . ), skuvah kafu, na brzinu umesila medeline štrudle, sokić i nek uživaju. Malo popričala sa ženom dok je mama nešto radila, te se vratim u sobu, pola četiri. Sada ne mogu učiti, smeta mi buka, još sam se zaista nešto umorila, uključim drage mi Simse, igrala se, kad javlja se komšinica, ide kući . . . pola šest. Ispratimo je mama i ja, nazovem drugaricu (dugo se nismo čule), ispričasmo se, pola sedam. Odnesem mami fixni, kad dolazi tata sa sve ribljom čorbom, postavismo, večerasmo i naravno, ja sklanjam sudove. Dok sam sve sredila (kuhinju) osam sati. Nestalo nam vode. Buaaah, ne radi ova prodavnica u zgradi moram da idem u onu dalju, ajde, odem u prodavnicu kupim vodu i još neke sitnice, vratim se kući, sve spakujem na mesto, podgrejem mleko za laku noć ;) i odem kod mame malo u sobu, popričasmo uz Animal planet, vratim se u sobu, 22h. Vidim sestru na gtalku, malo se ispričamo, 23h. Proverim blogove, poštu, pregledam neke slike, sve za 15 minuta i gledam gde sam utukla dan. Ustala sam u 9 am, a sada je prošlo 23 pm i ništa nisam učila i ništa nisam radila, gde mi je prošao dan?! Hoću ja da učim, ali mi se jednostavno ne da. Ustvari, nisam o ovome htela da pišem, već da kukam na ogromnu literaturu koju imamo za diplomski, ali eto, odnese me kukanje na drugu stranu ;)