• Ahahahahahaha . . . Aaaaahahahahaha . . . koji sam ja jbni mazohistaaaa . . . aaahahahaha!

Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.

• Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !

Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.

• Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . .

Krike je zamenilo lupanje i prevrtanje metalnih predmeta. Neko je pozvao policiju. Očaj je potisnuo bes.

• Ubiću teeee! Ti si mene svih ovih godinaaaa, sada ću ja tebe! Izvadiću te napolje, ne trebaš mi! DOSTA VIŠE!!!

U narednih nekoliko minuta je stigla policija. Za njima i hitna pomoć. Ušli su u stan. Vrata su bila otključana. Prošli su kroz dve prostorije i u poslednjoj sobi na svetlom tepihu, pored crvene fotelje su ugledali mladića rasporenog stomaka u lokvi krvi. U utrobi je umesto organa imao abnormalno veliko srce.

Nekoliko volontera NSHCa je ovo leto provelo radno. Naravno, možete pretpostaviti da je to bilo uživanje uz našu decu :)))

Imali smo četiri dana u nedelji koje smo koristili maksimalno. Utorkom i petkom se održavala plesna radionica u jednom fitness centru na limanu, čiju salu smo dobili na korištenje (hvala), sredom su se deca koja idu na popravni spremala sa volonterima za ispit i četvrtkom smo imali kreativne radionice na kojima smo se družili i pravili različite stvari. Da ne bih dužila, pogledajte slike i video zapise sa istih :)

• što si bio nežan i naučio i mene da budem
• što si me razumeo i imao strpljenja za sve moje detinjarije i bubice
• što mi nikada nisi spustio slušalicu iako sam zaslužila
• što si mi pokazao i dokazao da bezuslovna ljubav postoji
• što si me tešio kada mi je to trebalo i bio uz mene kada niko nije
• što si se smejao i plakao sa mnom
• što si činio sve da budem uvek nasmejana
• što si me pažljivo i posvećeno slušao
• što si me mazio i češkao dok ne zaspim
• što si me iskreno čuvao i štitio od svega što je moglo da me povredi na bilo koji način
• što si mi tepao
• što si me naučio toleranciji
• što si me ljubio
• što si mi ugađao
• što si mi bio inspiracija
• što si živeo u meni i pustio me u sebe
• što si me razumeo
• što nisi spavao kada se meni nije spavalo
• što si umeo da me obraduješ sitnicama
• što si mi donosio prvu visibaku svake godine
• što si ćutao kada je trebalo ćutati
• što si činio nemoguće
• što si živeo za mene
• što si bio moja prva i najveća ljubav

Imam još toliko toga da kažem. Ali neću. Sve znaš. Verovatno.

Mnogo je vremena prošlo. Mislim da je došao trenutak. Da ostvorim kavez i pustim te. Biću zbunjena. I nije mi lako. Ali je vreme. Da nastavim dalje. Neću te zaboraviti. Znam. Ni ti mene. Samo želim da budeš dobro. Čuvaj se.

Poslednjih meseci vodila se polemika, da li su blogeri novinari? Jedni tvrde da nisu, drugi da jesu. Rekla bih da jesu novinari. Još pre nastanka blogera postojali su novinari poznati po svojim kolumnama, gde iznose svoje viđenje nekog događaja ili pojave. To isto rade i blogeri. Kolumnisti su poznati u štampanim, blogeri u internet medijima i to je osnovna razlika. Kako vreme  protiče ta razlika nestaje, štampane novine zamenjuju internet izdanja. Samim tim nastali su blogeri jer ovoga puta za „blogerske kolumne“ (da ih tako nazovem) potrebna je manja količina novca da bi bile predstavljene javnosti. Blogeri ipak jesu novinari. Ako pitanje postavimo u drugom smeru, da li su novinari blogeri? Ovde nema polemike, postoji određeni broj novinara koji su istovremeno i blogeri. Što se mene tiče, s obzirom da sam matematičar u duši, odnos novinara i blogera sam morala nekako definisati u svojoj glavi

što bi značilo da postoji jedan zlatan presek ljudi koji su istovremeno i blogeri i novinari. Ipak je lepše i grafički to prikazati.

E sad ako ste bloger i imate svoj blog, da li se smatrate i novinarom? Da li pripadate plavoj ili zelenoj oblasti? Da li ste bloger koji piše sam za sebe i svoje potrebe? Ili su vaši tekstovi korisni drugima, izveštavaju o nekom događaju ili pojavi ili podučavaju ljude nečim ili duhovno obogaćuju i informišu ljude o nekoj pojavi? Kako vidite svoj blog?

Ako se smatrate i novinarom, zašto ne biste i zvanično bili novinar? Kao novinari imali biste sitne pogodnosti koje kao vredni blogeri i zaslužujete. Konkretno, možete se prijaviti u Nezavisno novinarsko udruženje na teritoriji na kojoj živite. Eto svi blogeri sa teritorije Vojvodine mogu da se besplatno učlane u Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Prijavom u ovo udruženje dobijate člansku karticu na kojoj su vaši podaci i slika, može vam pomoći u nekim situacija. Ako imate specijalizovan blog koji možda zahteva od vas da putujete po Srbiji, ova kartica vam omogućava 50% popusta na prevoz vozom. Nisam sigurna koje sve beneficije dobijate ovom karticom, ali zašto se ne biste prijavili čisto da bi država imala uvid u broj novinara – blogera u zemlji.
Ukoliko ste iz Novog Sada možete lično otići do kancelarije NDNV-a, koja se nalazi u Zmaj Jovinoj ulici 4., prijavu možete poslati i mail-om na ndnv at ns.sbb.co.yu. Potrebno je da popunite pristupnicu i dostavite dve slike (one male za ličnu kartu). Trebate navesti za koji medij pišete, odnosno u blogerskom slučaju za koji blog pišete. Više informacija  NDNV možete videti na njihovom sajtu  www.ndnv.org

Što se tiče Nezavisnog udruženja novinara Srbije, možete se i tu prijaviti, ali se kod njih plaća članarina od 1500 dinara. Možete kod njih na sajtu videti koje pogodnosti dobijate kao novinar.

Zlata Veličković

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena.

Kada se sve sredilo, otišla sam opet u ambulantu po recepte za lekove koje je mama dobila i tada sam upoznala doktorku. Nisam često posećivala lekara (i nadam se da će to tako i da ostane), ali iskustva koja sam imala nisu bila ništa posebno. Ali ova lekarka je toliko fina i divna, blaga i strpljiva i da naglasim, ODLIČAN DIJAGNOSTIČAR (pre nego što odem kod nje, konsultujem Google i verujte mi da je fantastična u otkrivanju simptoma i ništa ne prepušta slučaju), da bih volela da je imam ne samo kao lekara i osobu koja brine o meni i mojoj porodici već i kao prijatelja. I, otkako se zakazuju pregledi, ako kod nje ne dođete u zakazano vreme na red, to nije iz razloga što ona pije kafu ili dangubi. Neretko i ne ode na pauzu. Svakom pacijentu se potpuno posveti i ponekad tih petnaest minuta nisu dovoljni da ‘odradi’ pregled, već se zadrži duže i zbog toga se desi da kasni. I ko kaže bilo šta loše za nju, on je pakosan i bezobrazan, jer do sada, koliko sam mogla da vidim i primetim, ona je lekar na kog se ostali trebaju ugledati i trebamo biti srećni što je imamo i što nas leči. Slična situacija se ponovila prošle godine, kada je ostala mesec dana u Pokrajinskoj bolnici.

Problem nastaje kada naš lekar (svi smo je izabrali za lekara i potpisali ugovore sa njom) nije tu. Ili je na bolovanju ili na godišnjem, svejedno. Pošto mama nije u mogućnosti da sama ide po recepte, to ja činim jednom mesečno za nju i jednom za tatu. Bukvalno zakažem, odem, predam knjižicu, uđem, i dok se štampaju recepti razgovaram malo sa lekarkom i gotovo. Kada ona nije tu, menja je lekar čija se ordinacija nalazi na 10m od njene. Zove se Boris Šovš. On ima i neku funkciju, ne znam koju i ne zanima me. Prvi put sam otišla kod njega po recept za insulin. To je lek bez kog moja mama ne može ni jedan dan. Jednostavno MORA da ga primi na vreme. Nažalost, dr Mančev nije bila tu i morala sam da odem kod njega. Zakazala sam i otišla. Verujte mi da namćorastijeg lekara nisam upoznala. Taj čovek mrzi svoj posao i mrzi ljude i nervira ga što neko dolazi kod njega i što su ljudi bolesni i verovatno što mora da radi. Dok sam sedela i čekala da mi odštampa recept, ušla je sestra da mu kaže kako su se neki kartoni sa kućnog lečenja pomešali i umesto da odu u ne znam koju ambulantu da su došli tu i da sada ljudi moraju da uzmu recepte od nekog. On je vikao kako ga to ne zanima i kako neće da ispravlja tuđe greške. Nisam mogla da verujem. Ćapila sam recept i izletela napolje u sebi ponavljajući: „Lepa naša Aleksandra, tek sada sam svesna koliko ste dobri i divni i samo da nikada više ne moram kod ovog ići.“ To je bilo pre nekoliko meseci.

Ne lezi vraže, mami je opet loše, baš kad je Aleksandra na godišnjem. Odradili smo analize u privatnoj ambulanti i pronašli su joj neku bakteriju, koja je mogući uzrok njenog svakodnevnog povraćanja. Zvala sam da zakažem termin kod lekara, čisto da bih dobila terapiju ili barem uput šta da radim, ali su mi sestre rekle da je trenutno mnogo lekara na godišnjem i da su termini popunjeni u naredna tri dana. Nisam mogla tri dana da čekam, jer je mama povraćala konstantno i postala jako slaba, te sam pitala šta da radim. Rekoše mi da dođem i da zamolim lekara koji radi da me primi. To sam i učinila. Otišla sam u ambulantu i sela u čekaonicu. Tu su bili pacijenti koji su imali zakazano i pitala sam onog koji je na redu samo da me pusti da pitam, pa ako će me lekar primiti, nema veze, čekaću do kraja smene, samo da pogleda nalaz i kaže mi šta da radim. Verujte, pojma nemam u takvim situacijama kako da se postavim. Ona uzima mnogo lekova i to mnogo jakih lekova i znam da joj je organizam ‘otrovan’ i izmučen i jako mi je teško da budem pribrana u takvim situacijama. Uglavnom, kucam i otvaram vrata od ordinacije. Znam kakav je namćor i ne ulazim.

(parafraziran dijalog)

• Dobar dan, htela sam da Vas pitam da me primite, ako možete, samo da . . .
• Šta je sad ovo? Na mog jednog pacijenta mi dolaze dva druga pacijenta?! Nemam ja vremena da primam svakog kome padne na pamet!
• Izvinite, ne treba mi pregled, čak nije ni za mene, već samo da pogledate . . .
• Čujete li me, NEMAM VREMENA DA PRIMAM BILO KOGA!
• Ali ja Vam neću oduzeti mnogo vremena, nekoliko minuta, samo da pogledate . . .
• VI I SADA DOK RAZGOVARATE SA MNOM TROŠITE MOJE VREME!!!

Progutala sam knedlu i tiho rekla:

• Izvinite što sam trošila Vaše vreme.

okrenula se, zatvorila vrata, suzdržavajući se da ne zaplačem. To me strašno nervira kod mene, što retko mogu da se kontrolišem. Kada imam jak nalet emocija, bile one pozitivne ili negativne, suze me odaju. U poslednje vreme ređe nego ranije, ali ipak su prisutne.

Ulazim u prostoriju gde su medicinske sestre i pitam ih da li mogu da odem u neku drugu ambulantu. Nažalost, neće me nigde drugo primiti, jer se mamin karton ovde nalazi . . .

Izgurala krizu, izašla napolje i krenula kući. Razmišljam šta da učinim. Jedino šta mi je palo na pamet je Dijica, lekar po struci, bez posla. Poslala sam joj DM na twitteru, ona mi je dala mail adresu, poslala joj skenirane liste sa rezultatima analize i uskoro sam dobila dugačak mail sa nekoliko opcija koje mogu da učinim. Čak je konsultovala i svog kolegu oko slučaja moje mame . . . to me je zaista veoma dirnulo, hvala Dijice mnogo. A lekar Šovš je neko ko po meni ne zaslužuje da zauzima radno mesto osobi koja sedi na birou i želi da radi i posveti se pacijentima. Danas sam bila kod moje drage doktorke Mančev i rekla sam joj da je predobra i prefina i da sam presrećna što smo njeni pacijenti i što smo nju, igrom slučaja, odabrali za lekara.

Naslov ovog posta jeste BlogOpen, ali sam toliko puta umesto BlogOpen napisala BlogOpet da jednostavno moram da ubacim naslov. I da ne davim više, već da pređem na posao :)

BlogOpen#9 je umalo prošao bez mene. Kako? Lepo. Pre nekih mesec dana me je Slavko pitao da li se vidimo u Nišu na šta sam mu ja odgovorila da ne znam. Ne zbog toga što nemam vremena ili imam obaveze negde drugo, već zbog toga što nemam novaca. Otići u drugi grad na nekoliko dana iziskuje velike finansijske troškove, a kako nemam redovna mesečna primanja (jer nisam zaposlena), nisam bila sigurna da ću moći to da si priuštim. Nedugo posle toga mi smo mailovali iz nekog razloga (ne sećam se kog) i velikodušno mi je ponudio da prespavam kod njega. Jeeej :) naravno da sam prihvatila, iako sam ga pre toga videla samo jednom, reših da provedem dve noći pod njegovim krovom i nisam se pokajala . . .  (da li je on, ne znam :D ). Dogovaranja sa blogerima su bila svakodnevna, razmena brojeva mobilnih (ali i fiksnih) telefona i planiranje nalaženja u Niš se putem twittera odvijalo svaki dan :) i moram da pomenem da smo se super izdogovarali :)))

Noć pred polazak nisam spavala. Imala sam neke obaveze da dovršim i da se spakujem i to je potrajalo do 6am, kada se uputih ka autobuskoj stanici. Tamo se sretoh sa Kremašicom i Eboyee i uputismo se u ranu zoru put Niš. Drugi deo naše države, kao druga planeta. Verujte.

Put je prošao relativno mirno, malo smsovah sa SadClownom, tačnije kukasmo jedno drugom na neudobnost autobusa (i on je u to vreme bio u putu ka Niš, u autobusu istog prevoznika, sa istim tegobama kao i ja) i oko 10.30h stigosmo na stanicu. Kremašica i Eboyee odoše da pronađu smeštaj, a ja dočekah SadClowna te se upoznasmo i popričasmo dok Slavko nije došao po mene, te me odveo kući da ostavim stvari.

O gostoprimstvu i Slavkovoj porodici bi mogao esej da se napiše. Inače sam prilično stidljiva i ukočena, ma koliko vam delovala komunikativna, retko gde ću se opustiti van svoje kuće (u njoj sam napeta kada imam goste), a i to kada se desi, potreban je vremenski period od nekoliko dana. U porodici Ilić u Niš je toliko prijatna atmosfera i toliko su dobri domaćini (te bejah prilično opuštena) da mogu samo da kažem hvala vam svima mnogo, nemam reči, doći ću opet :D prijatni i nasmejani ljudi, dobrodušni i gostoprimljivi kakvi se samo mogu sresti dole, na jugu Srbije. Čast mi je što sam bila vaš gost :)

Kada se sredih i klopasmo, krenuli smo do tvrđave. Moram da napomenem da su mi u međuvremenu konstantno stizali smsovi od blogera koji su pristizali u Niš, te se uporedo dogovarah sa svima gde i kada ćemo se naći. Na ulazu u tvrđavu su nas čekali Kremašica i Eboyee. Slavko nam je pokazao gde su rovovi i otišao da pomogne šta ima, a mi se uputismo ka pešačkoj zoni i susretu sa blogerima koji su polako pristizali. Tu je nam se pridružio SadClown.

Nekoliko minuta kasnije (dobro de, sada radnja ide sporo, jer je sve bitno, ubrzaću, neće biti post duži od metra, obećavam :D ) se slučajno okrenuh i susretoh se oči u oči ni sa kim drugim do sa Walterom :D eeeee, srećeeee . . . i sad mi je srce puno kad se setim kako smo se izgrlili i izljubili . . . kako čovek može samo da se veže i zavoli te blogere, čudo jedno :) I Lightman beše sa njim, te se upoznasmo i krenusmo da pronađemo (citiram) „Kafić koji poseduje internet i utičnicu“ :D pola Niš smo prešli dok ga nismo ‘ulovili’. Usput sreli i Miloša, te čoporativno nastavili ka Kazandžijskom sokačetu koji izuzetno podseća na Skadarliju. Mislim da je negde u to vreme, na +40 počelo topljenje smilies čokoladica u mojoj torbi . . . Seli u neki kafić, odmorili se, okrepili, međusobno upoznali i raspričali i oko 15.30h zaputili ka rovovima. Tada sam primetila da su se čokoladice istopile u torbi, i moram priznati da mi i dalje nije jasno kako ih nismo pojeli dotad . . . ali moj očaj i ljutnju možete videti na snimku koji je napravio eboyee i koji ste mogli videti nekoliko minuta posle na twitteru.

Milanovo predavanje sam slušala samo prve dve trećine. U šatoru je bilo izuzetno toplo i nisam mogla da izdržim, tako da sam stolicu izvukla napolje i sela iza poslednjeg reda. Posle njega sam prisustvovala predavanju Baneta Kišobrana i zaista zanimljiva diskusija se povela oko pismenosti na blogovima. Ali sam sigurna da ste sve to pratili preko streaminga. Ako niste, pogledajte ovde mali review.

Posle predavanja se zaputismo do najbližeg restorana na večeru. Tada sam shvatila koliko smo kompaktni i kako smo se lepo uklopili. Nas nekoliko, Walter, SadClown, Janavi, Marija zanimljiva muzika, Lightman, Dijica i ja (kasnije su nam se pridružili ITkutak, Kremašica i Eboye) smo se toliko lepo družili u restoranu da mogu da kažem da nikada nisam doživela toliku prisnost i opuštenost sa ljudima koje prvi put vidim. Nakon večere sam se našla sa drugarom iz BGa koji se slučajno zatekao u Niš, i oko 23h se pridružih blogerima, te smo otišli na tvrđavu. Nažalost, propustili smo grupu Atheist rap, ali smo stigli na Sunshine. Oko ponoći otidosmo na počinak . . .

Subota je počela simpatično. Dogovor je bio da se nađemo u 11h u centru grada. E pa, ja se probudih u 11h :D kada sam uključila telefon, stiglo mi je pregršt poruka u kom mi je Džejni rekla da su blogeri izvlačili slamku na twitteru ko će me probuditi :D šta da vam kažem . . . izgleda da sam opasna :D posle doručka, Slave i ja se uputismo ka centru (momenat poznatiji kao palačinka), zatim smo posle sastanka i kafe sa blogerima prošetali po Niš, i u 15.30h se uputili ka centru, gde smo sačekali ekipu, da zajedno odemo do NKCa gde su se, zbog lošeg vremena održala predavanja. Prvo je održala Jelena Jovanović, na twitteru poznatija kao Miss Cybernaut i posle njenog predavanja sam se osetila ponosnom što sam bloger. Uglavnom, kada nekome pomenete blog, ne zna šta je to, a i ako je upućen, posmatra vas kao skribomana ili budaletinu koja ‘gubi vreme’ trabunjajući o koječemu. Lepo je biti okružen ljudima koji takođe „trabunjaju“ i kada im kažete da lepinje idu po defaultu uz večeru, ne gledaju vas belo već vas potpuno razumeju :D Sigurna sam da je većna pratila ovo njeno izlaganje, ali i naredno koje su kao tandem vodili Miloš i Miloje. Duhovito i spontano su preneli svoja iskustva, tako da sam, i pored većine činjenica koje sam znala, naučila i nešto novo.

foto by Walters camera and unknown photographer

Predavanje završeno, mi u Kazandžijskom sokaku posetismo lokal u kom smo imali kratki video poziv sa Aurorom kojoj sam obećala isti i jedva ga izvela. Verujte mi da u ta tri dana koja sam provela u Niš nisam stigla maltene da bilo šta uradim. Em kratak vremenski period, em sve novo i sve me zanima, tako da mi je izuzetno žao što neke stvari nisam uspela da realizujem. Ali, biće prilike.

Iz kafića otpratismo Janavi i nas petoro, Kremašica, Eboyee, ITkutak, SadClown i ja se uputismo ka rovovima niške tvrđave. Na dve bine je išao program, live rock/metal/hc a na drugoj elektronska muzika. Sve u svemu, proveli smo se fantastično, stigli kući oko 6.30h i zakucali se od umora . . .

Nedelja, 10h, budim se. Zovem SadClowna i pokušavam da ga probudim, nema šanse . . . Slavko i ja odlazimo po Kremašicu i Eboye-a, zatim po SadClowna i nastavljamo druženje kod Slavka, do nekih 17h, kada nas on prati na stanicu i tu se naš boravak u Niš završava. Put za NS i praznina koja je ostala u srcu posle ovoga . . . još uvek mi nedostajete :)

Sve u svemu, prelepo iskustvo, fantastični ljudi koji su u svakom momentu dobrodošli kod mene i kako je Walter na twitteru rekao: „Ko nije bio, debelo se za*ebao“.

Najlepše hvala porodici Ilić na gostoprimstvu i teta Snežani na specijalitetima koje je spremala za doručak.

Ljubim vas i volim sve mnogo. Hvala na drugarstvu :)

Ovde imate objavljen streaming koji ste mogli pratiti preko neta.

A na sledeća dva klipa su zabeleženi momenti provedeni kod Slavka.

Ne znam da li više volim da dobijem knjigu ili da istu poklonim. Savršen poklon. Ne može da se potroši, može se koristiti mnogo puta, mogu je čitati mnogi ljudi i ono što je najvažnije – ima niz edukativnih svojstava. Kako junak jedne knjige kaže: „Čokolada se pojede, čarape se iznose“, a knjiga ostaje zauvek.

Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve do čega sam mogla da dođem. Kada sam pročitala sve knjige koje smo imali, prikladne mom uzrastu, krenula sam po komšiluku. Sećam se da sam najviše volela teta Lenkine knjige, imala je fantastične komplete narodnih bajki poreklom iz različitih zemanja i kultura. I uopšte se nije dvoumila da mi ih pozajmi :) znala je da ću ih vratiti u jednako dobrom stanju u kakvom ih mi je dala.

Kao srednjoškolac, počela sam da kupujem knjige i popunjavam ličnu biblioteku koju je stvorila moja mama. Sakupljala sam novac od užine i džeparac i na taj način dolazila do knjiga.

Dok sam studirala, ređe sam kupovala knjige koje želim. Uglavnom sam uzimala one koje moram, što mi je sada ok, jer ima mnogo knjiga koje verovatno nikada ne bih uvrstila u moju biblioteku, a itekako su vredne toga.

Posebno sam vezana za knjige, kao i ljude koji pišu, ali i one koji se trude da delo umetnika dospe do nas.

Bilo kako bilo, knjige nikada nisu bile jeftine ukoliko gledamo cenu koju trebamo da platimo za istu. Ali je cena uvek bila prihvatljiva, barem kada pogledam da ću je imati ‘večno’.

Nešto što sam saznala pre neki dan me je zgrozilo. Oduvek teško stanje na putu od beležnice do knjižare „veliki sistem“ pogoršava. Tekst u Politici pod naslovom Kupili „Prosvetu”, a duguju milione me je šokirao. Kada ga pročitate sve će vam biti jasno. Da čovek ne poveruje. Tu je i Mooshemin tekst koji u tančine objašnjava stvari.

Sve ovo mi se gadi.  Na ogromne cene koje imate, neljubazno osoblje vam treba još? Samo grabi i trpaj u džepove? Da li je to privilegija „velikih“?

Malo li je?!

Kad je čovek prinuđen da kuva, itekako se snađe. Ručak koji sam napravila je izuzetno jednostavan i jeftin, a veoma ukusan :) preporučujem!

Potrebni sastojni su:

• jedna tikvica
• dva ili tri krompira
• brašno
• jedno jaje (može i više)
• peršun
• bosiljak
• vegeta
• biber

Za salatu:

• paradajz (može i krastavac)
• jogurt
• pavlaka

Priprema:

U dublju plastičnu posudu izrendati tikvicu i krompir, dodati jaje, vegete, bibera, bosiljka i peršuna po ukusu i dobro promešati. Zatim dodati brašna, tako da se dobije gustina otprilike kao za palačinke, malo gušće (ne znam tačnu meru, nikad ne izmerih kako treba). Na dobro zagrejano ulje supenom kašikom vaditi smesu i istanjiti je do željene debljine. Ukoliko pravite tanje, biće hrskave i na njih se može kasnije staviti neki namaz (pavlaka, sir, urnebes, kečap), ukoliko su deblje, biće mekše, ali onda vodite računa da budu dobro ispečene. Uz njih možete poslužiti prilog koji želite. Ja odabrah pire krompir koji nije najsrećnija kombinacija sa pljeskavicama koje sadrže brašno.

Paradajz za salatu isecite u posudu, prelijte jogurtom, dodajte pavlaku i promešajte. Dodati soli po ukusu.

Priprema traje desetak minuta, i manje, ali se pečenje oduži. Od jedne manje tikvice i dva krompira se dobije dovoljan broj pljeskavica, nemojte preterivati, da ih ne biste jeli dva dana, kao ja :D

Fiziku nisam volela isključivo zbog lošeg pristupa profesora. Tačnije, nisam je razumela. Međutim, izuzetno sam radoznala, tako da mi različite stvari padaju na pamet, ali nažalost, nisam uvek u poziciji da odgovorim na pitanja koja sama sebi postavim. Zamolila sam Milana da mi odgovori i on je to sa mnogo posvećenosti i ljubaznosti uradio, da sam ostala bez reči. Da mi je neko kao on predavao fiziku, definitivno bih to studirala :) Ovako lep odgovor nije smeo da ostane u okviru mog inboxa, te je dogovoru sa Milanom pred vama :)  još jednom veliko hvala :)

Advokat Drveni  коме: mm

Ćao :)

Hvala ti što mi izlaziš u susret, fizika nije bila moja oblast u toku školovanja, ali me u poslednje vreme izuzetno zanimaju neke stvari, pogotovo ako me nešto ‘zagolica’ (radoznala sam). Desi se da danima razmišljam o nečemu, međutim, zbog nedovoljnog ili veoma šturog teorijskog znanja ne mogu da dođem do zaključka.

Znaš da smo vodili decu u planetarijum i opservatoriju i tada smo imali lepo predavanje od strane dva fina čoveka. Drugi nam je bio bliži po godinama, ali i veoma prilagodljiv deci, tako da im je ispričao niz interesantnih pričica (mislim da sam ja tamo bila ubedljivo najviše oduševljena istim :D ). Uglavnom, potrudio se da objasni deci pojam svetlosne godine. Naveo je primer neke daleke galaksije (Andropeja, Andromeja, Andrenešto, zaboravila sam) i kao, ako ima prijatelja tamo, i ako ga nazove, koliko će dugo putovati zvuk do njega. I fino je on to nama svima objasnio, ali mi tada nije palo na pamet da ga pitam, ovo jednostavno pitanje koje me straaašno zanima, a verujem da je tebi banalno i smešno.

Da li mi moramo da čekamo dva miliona godina da se nam stigne to „halo“ od našeg prijatelja zato što nemamo tehnologiju koja može taj proces da ubrza (znamo da je brzina zvuka najveća izmerena brzina, možda postoji neka koju nismo izmerili/pronašli) ili jednostavno po zakonima fizike nije moguće da ga brže dobijemo?

hvala ti mnoooogooooo,

Marija :)

mm  коме: мени

Ćaos,

Pitanje uopšte nije smešno, do 1905 godine monogo je mučilo sve fizičare širom sveta. Imali su različite „luckaste“ teorije, ali objašnjenjenja im baš nisu polazila za rukom.

Tek te godine jedan pametni mladić pokrenuo je revoluciju u razmišljanju fizičara, i uopšte pogledu na svet. Taj mladić bio je samo službenik u Švajcarskoj, radio je u patentnom zavodu. Nije bio naročito poznat, ne baš sjajajn student, dobar violinista, pokušao je da nađe posao na mnogim univerzitetima ali nije ima uspeha. U pauzi posla analizirao je radove savremenika i prethodnika i uvideo je gde su oni grešili. Objavio je jedan rad pod naslovom „O elektrodinamici teta u kretanju“, bez jedne jedine reference. Reakcija u prvom trenutku bila je katastrofalna, mnogo kritika, ali… ubrzo se situacija promenila.

Taj nepoznati mladić bio je Albert Ajnštajn, a rad sa ovim čudnim naslovom bila je specijalna teorija relativnosti (STR).

Upravo je STR dala odgovor na pitanje koje si postavila, i mnoga druga pitanja. U vreme pre STR smatralo se da je maximalna brzina kojom nešto može da se kreće neograničena. Mislilo se da je jedino obezbedimo dovoljno snažan motor i možemo da idemo koliko god brzo želimo. Smatralo se i da je brzina svetlosti beskonačna, tj. da se svetlost prenosi trenutno.

Ajnštajn je to promenio. Pokazao je da ne samo da je brzina svetlosti konstantna, konačna, i to je maximalna brzina kojom se može preneti neka informacija u našem univerzumu.

Šta god radili, koliko god snažan motor napravili brže od toga ne možemo. Približavanje brzini svetlosti prate i neki čudni efekti – vreme usporava, dužina se smanjuje, masa raste. Kada telo dostigne brzinu svetlosti za njega vreme prestaje da teče, dužina mu postaje jednaka nuli, masa postaje beskonačna. Dalje nema :)

Sa ovakivim zaključima logično je što su svi smatrali da je STR naučna fantastika i da nema veze sa stvarnošću. Ipak, na strani STR bila je jedna mnogo bitna stvar – dokazi. Svi experimenti koje je Ajnštajn predvideo, kao i mnogi drugi, slagali su se sa teorijom. Danas još uvek ima mnogo onih koji misle da je Ajnštajn pogrešio, ali u među njima nema mnogo onih koji imaju veze sa fizikom. Takođe, savremeni svet je gotovo nezamisliv bez STR – položaji satelita, GPS, akceleratori u institutima i medicini, sve to ne može da radi bez STR.

Upravo zbog „čika“ Ajnštajna i STR moramo da čekamo 2 milijarde godina da naša poruka stigne do komšije u Andromedi, a posle toga još toliko da stigne i njegov odgovor. Naš najbrži „golub pismonoša“ – svetlost, ne može brže niti će ikada moći.

Slična situacija je i u našem bližem komšiluku – svetlost sa Sunca putuje oko 8 minuta, do meseca 1 sekundu, a oni srećnici u NASA-i koji „igraju“ video igrice sa roverima na Marsu moraju da čekaju i više od deset minuta da naredbe stignu do robota.

Zbog ovoga se često rečenica „sve je relativno“ dopuni sa „osim brzine svetlosti“, ona je uvek ista i maximalna. Granica koju najverovatnije nikada nećemo moći da pređemo.

Naravno, pomenula si zvuk. On je mnogo sporiji i ako nema atmosfere (vazduha, vode, čvrstog tela), a u svemiru toga nema, zvuk ne može da se prostire. Zvuk se uvek pretvara u struju i svetlost, pa zbog toga glas putuje mnogo većom brzinom od brzine zvuka.

Ako te nekad ne mrzi da čitaš, mnogo opširnije i relativnosti: http://www.mmilan.com/ajnstajn-za-pocetnike/

Šta god da je još nejasno piši :)

Milan

Nadam se da ste uživali i nešto i naučili :)

Za još mnogo interesantnih informacija posetite Milanov blog  „O životu, univerzumu i svemu ostalom“

Neću da patetišem. Kada mi dođe da ovako puknem, kažem sebi: „Let it go“. I čvrsto odlučim da ga pustim. Ali ne mogu. Džabe kad ne mogu.

Dosta je prošlo. Otprilike godinu i po dana. Loša sam sa datumima. Svaki put sam mu promašila Slavu. Sreća pa nisam rođendane. Ne bi mi zamerio, ali si ne bih oprostila.

Moja prva ljubav. Prva prava. I najveća. U početku sam bila užasna. Nesnosna. Ne znam kako me je trpeo. Mnogo me je voleo. Svaka čast. Ja bih se kod prvog zakeranja oterala u pm.

Kada se samo setim šta je sve činio za mene. Ne mogu da verujem. I ja sam za njega, ali šta je on za mene . . .

Pisao mi je pisma, jer sam ja to htela. Pevao mi je iako nema sluha, jer sam tako htela. Nerazumne želje bi prećutao . . . i posle me iznenadio. Crtao mi je, mazio me je, jednostavno me je voleo. Iskreno i otvoreno.

Volela sam i ja njega. U pravom smislu te reči. Ne strast, ne zaljubljenost, ne dopadanje. Ljubav.

Bilo je stvari koje su me izluđivale. Bolesna ljubomora. Prebacivanja za gluposti dok se ne iznerviram. Šopanje u snu. I posle dve godine veze.

Planirali smo budućnost. Smislili imena deci. Videla sam se sa njim u starosti.

Zbog čega sam ga ostavila? Zato što mi je cela moja familija prebacivala. Ogovarali su ga kad su stigli, a u lice nam se smeškali. Ništa im nije odgovaralo. I zaista jesmo različiti po svemu, poreklu, socijalnom, obrazovnom i finansijskom statusu. Nije mi smetalo. Savršeno smo funkcionisali.

Napravila sam grešku. I dalje ispaštam zbog toga.

Smsujemo ponekad. Čujemo se kad ja nazovem. Samo da znam da je dobro. I da je srećan.

Svaki dan mislim na njega. Neki dan manje, neki više. Nekad to lakše preguram. Nekad mi se stomak grči kao da ću da umrem.

Nadam se da se ovakva greška nikome neće desiti.

Nemam snage da mu kažem da ga i dalje volim jednako, jer znam da to više nije on. Da se promenio i da je mnogo vremena prošlo.

Ostaje mi samo da crkavam u onome što sam si sama napravila. I zaslužila sam.

Ova pesma me ubije svaki put. Jer sam mu je pevala često. Verovatno se i ne seća toga. I ne treba, kad sam sve pogazila.

Želim da ga pustim . . .

Bio mi je inspiracija mnogo puta. Neke sam zapisala.

Jednostavno moram da postujem ovo, ukoliko vam nije mrsko, preuzmite video i prosledite . . . kao što i ja učinih. Hvala Pričalici što pokušava da prodre do svesti svojih vršnjaka itekako zrelim ponašanjem i razmišljanjem.

Sigurna sam da je mnogo devojaka imalo ‘nepristojnih ponuda’, ali mislim da sam ja jedina koja ih dobija od drugova . . . što me strašno boli i vređa. Srećom, nije ih bilo mnogo. Nedavno mi se desila jedna, koja me je podsetila na niz situacija od ranije . . .

Kao što sam već pisala na blogu, više imam drugova nego drugarica. I češće i lepše sam se družila sam dečacima nego sa devojčicama. Zato smo uvek imali prisan odnos i bili smo jako bliski, ali nikada nisam ni pomišljala na bilo šta više. Sa drugovima ne. Sa nekim drugim momcima možda i da. Ali sa drugovima nikako.

Prvi put sam dobila ponudu za seks bez obaveza od druga pre deset godina. E sada, fazon je što smo nas dvoje u to vreme bili na početku razgrađivanja drugarstva i nismo imali prisan odnos, pa se možda i ne računa. To smo pregurali i družili smo se dugo posle toga, zaboravili na ishitrenu glupost. Bilo je bombardovanje tada, bili smo na rođendanu kod drugarice. Ne znam šta je mislio i zbog čega je tako nastupio, još  je bilo samo naše društvo kod nje i nas dvadeset je tada spavalo tamo . . . no, prošlo je kako je prošlo. Izvinjavao mi se dug period posle toga, pogotovo što je dobio kritiku celog društva. Kasnije smo se šalili kada bismo se setili i zajedno smejali.

Drugi put kada sam se našla u toj situaciji me je ovaj postupak naljutio. Pomenula sam u postu koji sam već linkovala da sam imala prekid drugarstva.

„Naravno, dešavalo mi se da se neki „drug“ zaljubi u mene. Imala sam tako nažalost prekid jednog dugogodišnjeg drugarstva. Za mene je bio šok. Za njega verovatno i nije. Ali ne želim o tome.“

Sada hoću o tome. Da, bio je zaljubljen u mene . . . ne znam koliko dugo, duže od dve godine sigurno. Razgovarali smo i sve se završilo otprilike 2003. godine dogovorom da ostajemo drugari. Međutim, moji roditelji su prodali stan, te sam se preselila na neodređeno vreme u kuću i slabije izlazila, pa se i nismo viđali niti bili u kontaktu. Dve godine kasnije, subota noć, mi u 2am stiže sms. Tada sam bila već pet meseci u vezi sa jednim dečkom koji je neretko imao običaj da mi pošalje poruku u toku noći, jer zna da ne spavam. I sa osmehom uzmem telefon i otvorim poruku. U formi dijaloga ću prafrazirati prepisku.

• Hoćeš li da sutra vodimo ljubav kod mene?
• Aaaahahahahahahaha da da, može :D
• Ajde onda, dođi u podne.
• Ko god da si, molim te vrati mobilni telefon Miroslavu i nemoj da zezaš ;)
• Ti misliš da se zezam, ali ja mislim ozbiljno, ali da niko ne zna.

Posle ovoga sam ga nazvala. Očekivala sam galamu i glasnu muziku, međutim, čula sam samo tiho: „Halo“.

• Hej!
• Hej . . .
• Gde si ti?
• Kod kuće.
• Nisi izašao?
• Nisam.
• Jesi sam?
• Jesam.
• Jesi pijan?
• Malo.
• Ok, nećemo sada razgovarati, ajde da se čujemo sutra.
• Važi, nazvaću te u podne.

E sada, fora je što sam mislila da se čujemo da razgovaramo i raščistimo ovaj ispad, a on je mislio da se dogovorimo kada ću doći kod njega :D samo što ni jedno ni drugo to nismo znali do sutra u podne . . .

Sticajem okolnosti mi je u gostima bila sestra iz Švedske, tako da sam u podne bila sa njom. Nekih pola sata kasnije sam videla propuštene pozive sa fixnog  i sa mobilnog, tačno u 12.00  . . .

Nazvala sam ga i čim se javio je rekao kako je trenutno zauzet, da odložimo za kasnije, doći će on po mene, a potom sam održala monolog sasvim smireno, ali zgroženo . . . i tako se završilo sedmogodišnje druženje. Iskreno, više mi je nedostajala njegova mama posle ovoga nego on, divna žena . . . A bila sam ljuta. Jako ljuta. Prvo, znao je da imam momka, a drugo, za koga me je smatrao? Da sam takve stvari radila sa drugarima/momcima redom, pa da je on 153. na spisku, ne bih reč rekla. Otkud mu hrabrost da pomisli tako nešto?! Zaista me je zanimalo, kako i zašto ja? Uvek je u gradu bilo nekoliko devojaka koje su za ‘to’ služile i to se znalo . . . kako je izbor za njegove fizičke potrebe pao na mene? Posle toga smo se videli, sasvim normalno razgovarali i to je sve . . . više me od toga i ne zanima.

Ko prati moj blog ili me poznaje zna da sam izraženo emotivna i veliki altruista. Volim ljude, ali se ne vezujem za svakog. Međutim, kada se vežem za nekog, onda je to nešto veliko za mene i teško raskidivo. Pre nekih mesec dana me je dečko koji mi mnogo (mnogo, mnogo, mnogo) znači pitao da imamo seks. I to je direktno naglasio, samo, isključivo seks. Jako sam bila povređena. Toliko da sam tri dana pokušavala da se povratim iz šoka, plakala i pravila se da je sve ok. Dečko lepo izgleda (što nije bitno, ali eto, da napomenem), mislim da je jako fin, kulturan i vaspitan . . . da je napomenuo bilo koji oblik veze ili da budemo zajedno, bilo bi drugačije . . . ali ovo me je potpuno porazilo.

Kakva sam drugarica, ako služim samo za to? Kako mene ljudi vide? Kao nešto što treba da se iskoristi? Ako nisam ne znam kakva riba, ne zaslužujem pažnju, ljubav, bilo šta osim da koristim za zadovoljavanje nagona? Strašno poražavajuće za mene kao ličnost i moj odnos sa ljudima . . . Koliko li me cene ostali? I da li me uopšte cene? Da li su tu samo zbog neke koristi ili eto, što možda neko voli i mene kao što ja volim njega? Da li moje izlaženje (skoro) svima u susret ljudi tumače drugačije? Možda šaljem pogrešne signale?

Uspela sam i ovo da prevaziđem. I dalje se družimo, i dalje mi je drag i mnogo ga volim. Ali ne koliko ranije. Ni blizu. Verovatno nije bio svestan koliko sam ga volela. Mislim da nikada neće saznati.

Moji drugari i prijatelji ne znaju koliko ih volim, verovatno zbog toga što sam usamljen slučaj „voljenja ljudi“. To sam do sada primetila . . .

Ovo me je duboko poseklo. Pitao me je posle da li mislim da je seks prljav . . . uuuh . . . naravno da ne mislim, ali nisam mnogo objašnjavala . . . To pitanje mi je pokazalo da ne vidi i ne zna da me je ponizio i povredio i da me ne doživljava (niti je) kao nekoga ko može biti tu za ceo život. I to je ok. Verovatno je greška u meni, što se vezujem.

Znate li šta je najzanimljivije? Nikada se neću promeniti. Jednostavno ne mogu, takva sam. Imam viška emocija. Bem mu.

DOBRI PRIJATELJI

Tvoje oči poput uhode me prate
Kroz preduge uvode
Spotičem se nespretno o riječi
Koje sam pripremio

Stojim pokraj sebe i s gađenjem
Slušam kako te obrađujem
Pričam ti o vezama, o nama,
Bitangama i princezama

I krene kao loš refren
Koji te rastužuje
Da si ti nježni cvijet, a ja probisvijet
Što te ne zaslužuje

Pa reci zašto ne bi htjela
Imati me za prijatelja
Evo ja ću biti tvoj najbolji drug
Pa svrati na kavu ili na fuk

Tvoje oči poput uhode me prate
Kroz preduge uvode
Spotičem se nespretno o riječi
Koje sam pripremio

I nikoga ne muči pitanje smiješno
Dok se rastajemo u idili
Kako ćemo samo ostati nešto
Što nikada nismo bili

I krene kao loš refren
Koji te rastužuje
Da si ti nježni cvijet, a ja probisvijet
Što te ne zaslužuje

Pa reci zašto ne bi htjela
Imati me za prijatelja
Evo ja ću biti tvoj najbolji drug
Pa svrati na kavu ili na fuk

p.s. moram da dodam . . . svako ima šansu da se popravi :)))

Bojana, volonterka, nam je sredila da besplatno posetimo planetarijum i opservatoriju. U planetarijumu smo imali fantastično predavanje koje nisam mogla da „uhvatim“ fotoaparatom (projektuje se na plafonu, a i nije dozvoljeno), te mi je žao što taj deo ne možete videti. Uglavnom smo mnooogooo naučili i bilo nam je predivno. Hvala dragim ljudima koji su nam ovo omogućili, možete posetiti njihov sajt.

Poseta planetarijumu from drveni advokat on Vimeo.

Ne mogu da verujem da sam reagovala kako sam reagovala (u većini slučajeva prećutim), i iskreno, veoma mi je drago zbog toga, jer mi je pun očin nekulturne stoke koja se slobodno šećka Novim Sadom, gde žive ljudi.
Ovak’ je to bilo:

Pre izvesnog vremena krenuh do grada i kako sam izašla iz zgrade, nazovem bivšeg dečka i prvu veliku ljubav, čisto onako, da se čujemo (u dobrim smo odnosima i iskreno, želim da tako i ostane). Uvek ga nazovem kada imam dosta da pešačim, da se na miru ispričamo.
Krenem prema bulevaru, polako, šetnja uz razgovor. Put me je vodio dijagonalno od mesta na kom se nađoh, tako da sam morala dva semafora da pređem. Dolazim do prvog i uključuje se crveno svetlo. Stajem i čekam, i dalje razgovarajući sa Dekijem. Ispred mene staje devojka mojih godina, koja u tom momentu iz džepa vadi čokoladicu, otvara je i počinje da je jede. Nesvesno sam to primetila (čokolada u pitanju, jače je od mene ;D ).
Uključuje se zeleno svetlo i prelazim ulicu. Devojka sa čokoladicom je ispred mene nekoliko koraka, i kao i ja, staje na drugi pešačku prelaz, da sačeka zeleno svetlo. Stajem iza nje, razgovarajući sa Dekijem. Ona jede čokoladu.
Zeleno svetlo. Prelazimo. Nekoliko koraka je ispred, tako da je celu vidim, kao i šta radi. Dolazimo do kraja pešačkog, i kako je prešla, tako je bacila papirić od čokolade na tlo. Još uvek sam iznenađena onim šta sam uradila, uglavnom prećutim svašta, ali mislim da mi je prekipelo ovaj put. Rekla sam Dekiju da sačeka sekundu, pomerila telefon i rekla:

• Izvini?!

Devojka se okreće i gleda me.

Pokazujući na bačen papir od čokoladice, govorim joj:

• Nešto ti je ispalo.

Gleda me u neverici. U životu me niko tako nije pogledao. Imam utisak da se osetila kao da ju je mama izgrdila ili tako nekako. Nesumnjivo joj je bilo neprijatno. Veoma neprijatno. Ne progovara.

• Imaš kantu tamo.

Pokazala sam joj rukom i nastavila put.

Ne znam da li je podigla papirić i bacila ga u kantu. Ali se nadam da više nikada neće baciti smeće na ulicu, van kante. Ne u mom lepom gradu. Nek ide tamo gde su je naučili da se to radi.

Uploadovala sam na YT, ali su mi skinuli ton :( kao postali su rigorozni sada, a imaju milijarde klipova sa svim i svačim, bez tona mi to nije to . . . no dobro. Htela sam da uploadujem na blog, ali ne prepoznaje format :/ na kraju ispade ovako . . .

Bili smo na baby exitu, prošlo je mnogo vremena, sad sredih i došlo na red da objavim . . .naravno, mene nema ni na jednoj slici, jer sam iza fotoaparata :)))

Nisam ih videla od tada i grlo mi se steže kada gledam fotografije koliko mi nedostaju :)))

Sunca mala, bili su jako dobri iako smo se bojali kako ćemo proći u gužvi . . .

Eto, nadam se da će vam se dopasti :)))

Baby exit from drveni advokat on Vimeo.

video ne može nikako da se postavi na blog i nemam više ni vremena ni strpljenja da se bakćem sa njim (12h se natežemo), kliknite na link pa ga pogledajte . . . hvala Đoletu na pomoći :)

Znate, mnogo volim decu. Jedno vreme sam govorila da ću petoro da imam. Nažalost, godine idu, a ja još nisam počela da ostvarujem želju . . . pa sam smanjila na četvoro. Rodila ih ili usvojila, nebitno. No, nije to tema ovog teksta.

Juče sam čvrsto odlučila da svoju decu neću forsirati da idu na fakultet. Naprotiv, mislim da ću im definitivno zabraniti da se školuju i obrazuju. Srednja škola maksimalno, a i to će mama srediti ako im bude mrsko, kupiće diplome. Šta fali, kao da će nešto više znati ako završe školu? A i ako budu više znali, koji će im to u životu? Svakako im neće vredeti. Osim . . .

. . . ako ne budu super izgledali. O da.

Pošto se nadam da ću imati i dečake i devojčice, rešila sam da prodam sve šta imam, pa i gaće sa sebe, da bih mojim kćerkama obezbedila jednom nedeljno manikir, pedikir, solarijum, dva puta nedeljno posete frizeru i masaže, jednom mesečno odlazak na estetsku hirurgiju, obavezno skupe krpice, dva broja manje, da istaknu to što platim.

Sinove ću početi da šaljem u teretanu čim prohodaju, uz obavezne individualne treninge dva puta dnevno. Mora da se nauči od malena da je izgled najbitniji u hijerarhiji poštovanja čoveka i mogućnosti uspeha na bilo kom polju u životu.

Kupiću svakom po auto, pa plaćati benzin dok mi ne svuku kožu sa leđa. Nema veze, moja deca ne smeju da trpe.  Budu li bili obrazovani a ružni, patiće itekako zbog ponižavanja i degradiranja, diskriminacije. A to mama neće dozvoliti.

Pirsing je obavezan, kao i tetovaže. Videćemo šta tada bude IN, neću dozvoliti da moja deca fizičkim izgledom zaostaju za svetskim trendovima, jer TO SE CENI i TO PROLAZI DANAS. To se plaća i ljudi žele to da vide.

Nikako im neću dozvoliti da čitaju bilo šta osim Wikipedije, tamo imaju sasvim dovoljno, a i to će moći da čine samo kada budem jako dobro raspoložena. Budem li ih videla sa knjigom, tući ću ih istom dokle god im tu glupu ideju ne izbacim iz glave. Slažete se, zar ne?

Učiću ih da bilo koga, ko nije DOVOLJNO zgodan i lep (a naravno, niko neće biti lep koliko oni) vređaju, ponižavaju, odbacuju i maksimalno ismevaju kada god mogu. Nisam luda da sve pare uložim u njih, a oni to da ne istaknu kad god imaju priliku.

Jebeš pamet, jebeš obrazovanje, ambiciju, volju i želju, mogućnosti. Jebeš samopouzdanje i ponos. Kada nemaš struk, nabudžene sise, plavu kosu i slatke usne.

Pokušavao sam da se setim kada sam ga prvi put video. Tačnije, kada smo se upoznali, jer, viđao sam ga s vremena na vreme u ulazu ili u dvorištu, ponekad u kvartu, kako šeta, sam. Da, upoznao sam ga onog dana kad mi je zazvonio na vrata. Mislim da je to bilo na samom početku jeseni prošle godine. Njegova majka, komšinica iz nove zgrade u kojoj smo živeli otkako smo se preselili u ovaj grad, me je zamolila da mu pomognem da se spremi za kontrolni rad u školi, ako se dobro sećam. Da, kontrolni je bio u pitanju. Matematika. Nisam je odbio. Kako i zbog čega, pojma nemam. Vera joj je pričala kako sam dobar u prirodnim naukama, pa i ponudila pomoć. U to vreme sam bio tek diplomirao i imao sam slobodnog vremena. Posao još uvek nisam tražio, hobije eksploatisao maksimalno, pa sam mogao da odvojim vremena za poneki čas. Matematiku sam oduvek voleo i dobro je znam. Možda je u pitanju bilo i sažaljenje.

• Zdravo.
• Zdravo.

Neprijatna tišina. Shvatio sam da se neće prekinuti sama, te sam se malo pomerio sa ulaznih vrata i propustio ga da uđe. Nije se izuo. Sećam se da sam pomislio da bi Vera poludela da je kod kuće. Zatvorio sam vrata i ušao za njim u dnevni boravak. Pružio sam mu ruku:

• Slavko.
• Aleks.
• Drago mi je Aleks. Sedi.

Odbio me je svojim ponašanjem. Koliko god da mi je bio zagonetan i zanimljiv iz viđenja, zbog svog izgleda i duge kose, drugačiji od ostalih, jedinstven i originalan, toliko mi se sada nije dopao. Nekako je bio isuviše drzak, iako smo bili na mom terenu.

Skinuo je jaknu i izvadio sveske i peratonicu iz kese koju je sve vreme držao u rukama.

Seo sam pored njega i počeli smo da radimo. Prvi utisak, koji je bio sve, samo ne pozitivan, se potpuno promenio. Mali je razbijao matematiku. Nejasnoće koje je imao i sitnice u kojima je grešio jesu uticale na njegovu ocenu, ali je pravila usvajao bez problema. Prešli smo maltene celu oblast kada je najednom prestao da radi, počeo nervozno da se pakuje i ustao. Zatvorenost i odsutnost su opet preuzeli dominaciju.

• Moram da idem. Hvala na pomoći.
• Nema na čemu Aleks. Ako ti ponovo bude trebala, slobodno se javi.

Posle toga ga nisam video mesec dana. Možda i više. Jedno popodne, dok sam svirao gitaru, neko je zazvonio. Roditelji su mi bili na poslu, te sam morao da odem da otvorim. Iznenadio sam se kada sam ugledao Aleksa na vratima. Ništa nisam mogao da zaključim po izrazu njegovog lica, te sam ga pozdravio:

• Ćao Aleks.
• Ćao.

Opet muk. Ista situacija kao i prošli put. Zbunjen i zatečen sam se instinktivno pomakao i propustio ga da uđe. Primetio sam istu kesu u njegovim rukama, te sam zaključio da mu treba pomoć oko škole. Ušao je obuven.

• Znaš Aleks, trebao si mi javiti da dolaziš. Sada imam vremena, ali se isto moglo desiti da ga i nemam.

Nije reagovao. Seo je za sto i izvadio sveske i knjige. Seo sam pored njega i počeli smo da radimo. Ovaj put, kao da nije bio tu. Po nekoliko puta sam mu objašnjavao jedno te isto, nije kapirao ili se nije trudio da ukapira. Jednostavno, kao da je bio začaran. Gledao je čas u mene, čas u moju gitaru, zatim u moje šake, pa u svesku, i opet u krug. Odlučio sam da razgovaram sa njim.

• Aleks, da li je sve u redu? Da li se osećaš dobro?

Trgao se. Moja pitanja su ga iznenadila, ali ne i zbunila.

• Sve je u savršenom redu. Ova oblast mi jednostavno ne ide. Nisam znao da sviraš.

Da, nije bio skoncentrisan. Pogled sa gitare nije sklanjao, niti se trudio da to sakrije od mene. Zašto li je mislio o sviranju ako je došao da učimo?

• Sviram. Hoćeš da učenje ostavimo za sutra? Možda će ti „bolje ići“?
• Ne znam.
• Mogu ti pokazati koji akord na gitari.

Pokušao sam da prodrem do njega. Upalilo je. Svaki tinejdžer u nekom periodu svog života poželi da svira gitaru.

Prešli smo u moju sobu, gde se oduševio mojom kolekcijom knjiga, ali i maketa. Zainteresovalo me je to što voli da čita, mada sam to mogao pretpostaviti, da sam razmišljao o njemu posle prošlog susreta. Jednostavno nisam. Nije me zanimao.

Seo je pored mene i pokazao sam mu nekoliko najjednostavnijih hvatova. Imao sam utisak da me guta pogledom. Video sam da ga gitara zanima i da sam zbog toga što je dobro sviram porastao u njegovim očima. Opustio se. Počeli smo razgovarati o knjigama, muzici i još ponečemu, i iskreno sam bio iznenađen njegovim znanjem u određenim oblastima. Pričao mi je da i on svira, ali da mora još mnogo da vežba. Podržao sam ga u tome.

Trgao se kada se čulo zvono na vratima. Sumrak se već ušunjao u sobu, ali ponet razgovorom se nisam setio da upalim svetlo. Otišao sam da otvorim majci koja se vratila sa posla i kada sam se vratio zatekao sam ga obučenog i spakovanog.

• Moram da idem.
• Važi Aleks, vidimo se sutra?
• Valjda.

Ispratio sam ga do ulaznih vrata i zaključao za njim. Sreća pa ga Vera nije videla obuvenog . . .

Sutradan se, naravno, nije pojavio. Počeo je da me nervira. Tolika količina bezobrazluka miksovana sa egoističnošću me je izluđivala. Uspeo sam ponovo da zaboravim na njega.

Do novog zvonjenja do kog je prošlo oko mesec dana.

Čim sam se probudio, seo sam za računar koji nisam isključio danima. Radio sam neki sajt i morao sam konstantno da budem online. Što mi i nije predstavljalo problem, samo je produbilo moju zavisnost koje sam itekako svestan. Kada sam začuo zvono na vratima nisam hteo da ustanem. Baš me briga ko je, ako se pravim da nisam tu, otići će. Nastavio sam da radim, ali nenajavljeni posetilac nije odustajao od zvonjave. Nisam se obukao, već sam onako u donjem vešu otvorio, vidno iznerviran i spreman da održim lekciju iz bontona kome god . . . Kada sam ga ugledao. Stajao sam polu nag na vratima, a njegove usne, kada me je takvog ugledao, su se razvukle u širok osmeh. Prvi je progovorio:

• Zdravo Slave, jel te prekidam u nečemu?
• Onako, radim nešto na netu. Ajde, uđi.

Ponovo me je iznenadio. Isti scenario kao i prošlih puta, ulazi obučen i obuven, ali ovaj put pravac u moju sobu. Ušao sam iza njega i dohvatio trenericu koju sam za čas obukao, dok je on razgledao nove makete koje sam napravio od njegove prošle posete. Pogledao sam ga i upitao:

• Matematika?
• Ne. Imam petaka. Gitara.
• Dobro. Svakako sam planirao da sviram.

Smirio sam se. Koliko god da mi je delovao čudno, nekako sam ga i razumeo. Onako sanjiv nisam primetio da je poneo svoju gitaru. Svirali smo dugo. Pokazivao sam mu sve što mi se činilo prihvatljivo za njegov nivo znanja. U jednom momentu sam se okrenuo ka monitoru i osetio sam da me je dotakao za butinu. Skočio sam i užasnuto dreknuo iz sveg glasa:

• Jesi ti normalan, idiote bolesni?!

Zaista to nisam hteo da mu kažem. Nivo tolerancije mi je izuzetno visok. Ovo je bilo instinktivno. Mislim da se zbunio, da je ovo dugo planirao i da nije očekivao moju reakciju. Izleteo je iz stana ostavivši gitaru i jaknu . . .

Dugo sam bio pod utiskom. Noćima sam prebirao po svakom momentu koji smo proveli zajedno, po svakoj mojoj reči, po svakom gestu. Mislim da ga ničim nisam naveo na to na šta je on naginjao . . . bio sam šokiran, uplašen, zapanjen.

Izreka da vreme leči sve i da se sve zaboravi se potvrdila i ovaj put. Posle mesec dana sam opet zaboravio na njega i živeo normalno kao i do tog događaja.

Sve do danas.

Jutros sam ustao rano. Išao sam na redovno javljanje na BIRO. Ne volim tu ustanovu i ne volim način na koji se ophode prema nama. Zato ne volim ni da je posećujem. A moram.

Pri povratku sam svratio u pekaru i kupio burek i jogurt. Već sam se oblizivao i žurio kući da doručkujem kada sam skrenuo iza ugla i ugledao strahovitu sliku. Kola hitne pomoći, policijski auto i masa sveta su stajali i formirali kružnu ogradu oko nečega što se nalazilo u centru. Morao sam proći tuda da bih ušao u zgradu. Ubrzao sam korak, ali me je pogled prve komšinice „Mileve“ zaustavio. Iako je nisam pitao, šapnula mi je:

• Aleks je skočio sa krova zgrade. Nije preživeo.

Nisam želeo da ga vidim, ali je ljudsko oko brže čak i od radoznalosti. Ćutao sam. Stepenicama sam došao do stana i ušao. Oprao sam ruke mehanički i pojeo burek maltene bez žvakanja. Zatim sam ga povratio.

Priča je objavljena i ovde.

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem.

Pisala sam na blogu o mojoj majci. Bila je učiteljica, dobar pedagog. Neretko je dobijala decu koja su se razlikovala, ako mogu tako da kažem, fizički ili su imala neku vrstu traume, koja nisu bila za posebnu školu, a malo su se teže uklapala u redovnu. Uspevala je da ih socijalizuje i vrati u kolosek. Nije dozvoljavala da se međusobno izdvajaju ili razlikuju. Verujte mi, bila sam prisutna kada je po 45 minuta razgovarala sa njima o različitim temama sa kojima je razgovarala i sa mnom. O stvarima o kojim trebaju roditelji da pričaju sa svojom decom, a ne učiteljica. Oni to izgleda, ipak ne čine.

Sećam se da sam krenula u drugi razred kada je mama ‘pošla’ u prvi. U toj generaciji je imala devojčicu koja je bolovala od dečije paralize, prohodala je nekoliko meseci pre nego što će je upisati u školu i bila je potpuno asocijalna. Jednom prilikom su ona i njena mama došle kod nas u posetu. Mnogo godina kasnije mi je mama rekla da su došle samo da bi se devojčica igrala sa mnom. Jer nije imala drugaricu, deca su je izbegavala. Od tada smo se neretko viđale, mama me je vodila često sa njom kada su bili izleti u pitanju, škole u prirodi obavezno. U drugom razredu više nije dozvoljavala mami te devojčice da dolazi po nju u školu. Kada god je pala, počela je sama da ustaje i nastavljala da se igra sa decom. U trećem ju je prijavila na časove plesa, na koji je išao ceo razred. Tada je bila popularna Lambada (video), i ne da smo igraliiii . . . i ona sa nama. Nedavno je branila master rad. Zvala nas je da prisustvujemo. Pošto je mama bolesna, nije mogla, ali sam ja išla :))) bilo je super :)))

Kroz njene generacije je prošao impozantan broj dece kao što je ova devojčica. Deca sa epilepsijom, deca koja su preživela mnogo operacija ili stresova druge vrste do školskog uzrasta, zlostavljana deca. Često sam ih zaticala kod mame u krilu kada bih ušla u učionicu.

Nije poenta ovog teksta priča o mojoj majci, već moja svest od malena da postoje deca koja su malo drugačija. I još veća da oni samo izgledaju drugačije, kreću se ili govore, ali da su ustvari isti kao ja i da se isto igraju kao ostali.

Na fakultetu sam upoznala nekoliko studenata sa hendikepom. Do 2002. ili 2003. godine nisu postojale rampe koje bi studentima u kolicima olakšale pristup toaletu! I ne samo toaletu, već nisu mogli ni da uđu u isti, jer su bili preuzani. Onda je na snagu stupio zakon koji je primorao da se ove osnovne stvari nabave i ugrade na fakultet. Nadam se i u druge javne ustanove. Sramota.

Jedno vreme sam bila u timu za tribine, te sam organizovala i vodila iste. Kada sam radila tribinu sa NSUSI upoznala sam fantastičnog momka koji boluje od cerebralne paralize. Diplomirao je. Teško hoda, teško priča. Sretali smo se posle u Matici često. Ide da čita tamo, kaže, dosadno mu je kod kuće. Neretko se sretnemo i u poslednjem autobusu, idemo iz izlaska. Drag momak. Ima potpuno originalne poglede na svet.

Poznajem i jednog super dečka koji ne čuje. Ostalo mu je još nekoliko ispita da završi višu školu. Tolika pričalica da upadamo jedno drugom u reč kada razgovaramo. Zaposlen, druželjubiv, komunikativan, pametan, fin. Mnogo drugačiji od ostalih. U pozitivnom smislu.

Poznajem i jednu devojku u kolicima. Magistrirala je, zaposlila se i udala. Nadam se da ću je uskoro sresti u nekom parku sa bebom :)

Imam druga iz klupe koji je preživeo tešku saobraćajnu nesreću. Nekada je trčao i skijao na vodi, sada je u kolicima i teško komunicira. Duhovit momak, razbijao je engleski, bila sam zaljubljena u njega do četvrtog razreda osnovne :)))

Pored njih poznajem još sigurno preko pet stotina ljudi. Razlikuju se po karakterima, temperamentu, a isti su mi po oblačenju, boji kose, izgovoru ili hodu. Imali invaliditet ili ne. Boli me uvo.

Pre dva meseca sam prisustvovala online ponižavanju i vređanju osobe koja ima invaliditet, n konto toga. Pre nešto manje od mesec dana se to dogodilo ponovo. Jako sam se naljutila. Ta osoba mi je rekla:

• Marija, što si se ti uvredila za mene? Nemoj, ja sam navikao.“

Na takve stvari ne može i ne sme čovek da se navikne!!! Dosta mi je idiotluka od strane ljudi koji imaju svest crva i moral u minusu. Pogledajte malo sebe! Svi mi imamo neki hendikep! Ili si predebeo ili si razrok ili nisi najpametniji ili si nezreo ili šta već! Dosta mi je diskriminacije, dosta mi je izdvajanja, dosta mi je upiranja prstom! Naučite da je biti drugačiji teško, da treba prihvatiti drugačije i da NIJE LEPO praviti razliku, da smo svi isti! Svima treba pružiti šansu, pa kako je ko iskoristi. To je do njega/nje. Ali je treba dobiti, svako je zaslužio da je dobije.

Dugo mi se ovo sakuplja, pukla sam danas. Juče sam pogledala film Music within, on je pokrenuo emocije. Danas sam gledala Ginisove rekorde (do pola) i oni su pokrenuli bes! Najviši čovek na svetu? Najniži? Najdlakaviji? Najveća beba? Heeej bre, o čemu mi govorimo u 21. stoleću? Znaju li oni da su to poremećaji? Da su ti ljudi bolesni??? Ok su mi ove budale što nose klavire, vuku avione i šta li već. Rade dobrovoljno. Znaju li oni da bi najniži čovek na svetu verovatno voleo da bude prosečne visine (kao i najviši) i da bude potpuno zdrav? Znaju li da je najveća beba na svetu rođena mrtva? Kako li je njenoj majci što su svi dolazili da mere i fotografišu njeno dete?

Muka mi je od mentaliteta ljudi koji se cene po modelu mobilnog. Čiji je skuplji, njemu je veći IQ. Kako da ne. Muka mi je od sviju koji misle da su bolji od drugih, jer su ‘normalni’.

Kada neko ne vidi dobro i nosi naočare, to je ok. Kada neko ne čuje dobro i nosi slušni aparat, pomeri se od njega. Zbog čega? Gluvoća nije prelazna. Maniri jesu.

Ja želim kucu!

Ja želim bicikl!

Ja želim krastavčiće.

Ja želim lutku.

Ja želim morsko prase.

Ja želim da hodam kao ostali.

Pišući ovaj tekst sam neke stvari ponovo doživela i ponovo sam se uznemirila i iznervirala, te se izvinjavam ako deluje nabacano ili nepovezano. Kontrolisala sam se da ne lanem, onako kako samo ja umem. Nisam uspela da se iskontrolišem da ne plačem. I od besa i od tuge. Osobe sa hendikepom su prisutne u mom životu maltene od njegovog početka. Ko uvredi nekog od njih, uvredio je i mene. Kraj.

Znam ga preko trideset godina. Vršnjaci smo. Nekada smo se aktivno družili. Kao deca. Uvek je bio drugačiji. Sitniji, mršaviji. Nosio je naočare, večito umazanih stakala, bio je balav i musav. Kada je pričao, šuškao je i nekako čudno krivio usnu, tako da mu je pljuvačka konstantno vlažila usne i uglove usana. To mi se gadilo. Iskren da budem, izbegavao sam ga. Nije brzo trčao, bio je nespretan u pikanju lopte, nije imao bicikl. Jednostavno nisam znao šta da radim sa njim. Čak i kada smo se igrali zajedno, usporavao je ceo tim. Gubili smo utakmice, padali u očima dečaka iz susedne ulice, zadirkivali su nas zbog njega. Zato je često bio sam i igrao se sa iglama. Zvali smo ga švalja zbog toga. Nekada je plakao. A mi smo onda bili još glasniji.

Švaljo, švaljo, u blato se uvalj’o!

Švalja, Švalja, sa svinjama se vaaaaljaaaa!

Nikada nisam bio kod njega. Dolazio je iz radničke porodice sa puno dece. Ali nisu bili siromašni. Imali su koliko i svi mi u to nevreme političkih previranja i krize. Mati mu je, za razliku od moje, bila neuredna, uvek u kecelji. Nisam voleo da je dotaknem i izbegavao sam rukovanje koje je praktikovala pri susretima. Svaki put sam se pravio da žurim i brzo prolazio pored nje uz glasan pozdrav, kako mi je moje vaspitanje nalagalo.

Krenuli smo u školu. Od tri škole u okolini, i od pet odeljenja u školi, on je nekako dospeo sa mnom u razred. Bio sam besan. Sećam se da sam urlao po kući i bacio torbu u zid. Razbio sam vazu usput, iz koje se voda prolila na tepih. Zatim dobio batine zbog toga. Mrzeo sam ga još više.

Na odmorima sam se trudio da zbrišem pre neko što se zakači za mene. Kada se to desi, prosto je bilo nemoguće otarasiti ga se. Neretko sam se krio u wc-u ili iza škole. Na časovima sam se naglas smejao kada bi ga učiteljica prozvala, a on nije znao odgovor. Sa ostalim dečacima sam mu sakrivao stvari po učionici i radovao se kada je plakao jer nije mogao da ih pronađe. Lepili smo mu zvake u patike na fizičkom i stavljali balone sa vodom u torbu, pa kada je stavljao knjige, oni bi pucali i stvarali brlju. A mi smo plakali od smeha. Tako je prošao prvi razred.

Neke dečake iz razreda sam znao od ranije, neke sam bolje upoznao. Počeo sam potpuno da ga ignorišem.

Willard Wigen je zaostajao u učenju. Tada me to nije previše zanimalo. On me nije zanimao. Imao sam svoje probleme, trebalo je pobediti na školskom turniru u fudbalu i dokazati se pred dečacima iz ostalih razreda. Hteo sam biti najbrži, najprecizniji u davanju golova i davao sam svaki atom snage i koncentracije na to. Dan pred turnir, posle završetka nastave mi je prišao u hodniku. Bio sam nervozan i pakovao sam se da krenem kući. Primetio sam da se mota oko mene, ali nisam obraćao panju na njega. Imao sam pametnija posla. Stidljivo mi se obratio:

• Matew, da li možeš da mi pomogneš oko mate? Imamo kontrolni za dva dana i bojim se da ga neću dobro uraditi. Od toga mi zavisi ocena na kraju godine.
• Molim?! Jesi ti normalan?!? Sutra je turnir, ne pada mi na pamet da se zamlaćujem sa tobom!

Prošao sam pored njega tako što sam ga odgurnuo što grublje sam mogao. Krenuo je za mnom.

• Matew, molim te. Imaš dobru ocenu iz matematike. Samo malo razlomke, ne razumem oduzimanje negativnih . . .

Nisam reagovao, iako sam bio strašno nervozan. Pratio me je do izlaza. Pred školom mi se opet obratio.

• Matew . . .

Tada sam pukao. Okrenuo sam se i jednim udarcem po licu sam ga srušio. Krv mu je lila iz nosa dok sa ga šutirao i vrištao sve moguće uvrede kojih sam se u tom momentu mogao setiti. Znam da je poslednje bilo, najupečatljivije i verovatno najglasnije:

• Odjebi više od mene ti Švaljo odvratna!

Nekoliko dana kasnije, kada smo dobili ocene iz kontrolnog iz matematike sam čuo razgovor između razredne i Willardove majke. Sasvim slučajno. Willardov nastavak školovanja je bio pod znakom pitanja. Ocene su mu bile loše, slabo je čitao i pisao, teško je savladavao školsko gradivo. Razredna je optuživala Willarda za lenjost, a gospođa Wigen nastavnike za diskriminaciju. Willard je stajao pored, ćutao i gledao u pod. Mogao sam da vidim kako krivi usnu i kako mu pljuvačka curi preko levog ugla do brade. Tada, prvi put posle deset godina našeg poznanstva sam shvatio da mi je nekako žao tog dečaka. Vidno je patio. Stariji su se trudili da reše problem, ali niko nije pogledao u koren problema – u Willarda.

Razgovarao sam sa ocem o onome šta sam čuo i kada sam mu rekao da Willard ima problema sa čitanjem i pisanjem, kao i sa jednostavnim matematičkim operacijama, on mi je objasnio da Willard verovatno pati od disleksije, sindroma specifičnih jezičkih poteškoća i da nije lenj ili glup, kako je bio deklarisan, već da jednostavno ne može. Niko nije primetio talente koje je imao taj dečak – crteže i mozaike koje je pravio na malim površinama papira, na poslednjim stranicama svezaka.

Ponavljao je razred i bio je prebačen u drugu školu. Čuo sam da su ga tamo nastavnici još više kinjili nego ovde, da su ga đaci vređali i da je jedva završio osnovno obrazovanje. Posle toga ga dugo nisam ni video niti sam čuo bilo šta o njemu.

Po završetku fakulteta sam se preselio u glavni grad. Više perspektive za napredovanje me je odvojilo nekoliko stotina kilometara od rodnog grada i ulice u kojoj sam proveo detinjstvo. Novi grad, porodica, posao, okruženje, uslovi, život mi se skroz promenio, na Willarda sam i zaboravio. Potpuno.

Juče sam se, već po ustaljenoj maršuti, vraćao kući sa posla. Jedva sam pronašao parking, dve ulice dalje od zgrade u kojoj živim. Stajao sam na semaforu i čekao da se uključi zeleno svetlo kada je čovek stao pored mene. Pogledao sam ga, a on se nasmešio biserno belim zubima. Prepoznao sam ga čim je progovorio.

• Matew? Ti si?
• Willard?
• Da, ja sam. Zdravo.
• Zdravo Willard. Otkud ti ovde?
• Došao sam na snimanje televizijske emisije.
• Drago mi je da to čujem Willard. Kada će ići emisija?
• Večeras na vestima.
• Gledaću. Vidimo se.
• Vidimo se Matew.

Krenuo je pre mene, te sam imao priliku da ga bolje pogledam. U odelu je izgledao mnogo drugačije nego što sam ga pamtio. Čistije i razgovetnije je govorio, a neurednosti više nije bilo ni traga. Bio je nekako ’mikroskopsi precizno’ skockan.

Čuo sam šapat prolaznika koje je bilo praćeno međusobnim gurkanjem:

• To je onaj što je prodao skulpturu za dvadeset miliona!“

Jedva sam dočekao večernje vesti i pogledao prilog o Willardu. Tada mi je sve bilo jasno.

Pogledati video koji sledi kao nastavak i na osnovu kog je napisana priča.

Priča je objavljena i ovde.

Rođena sam davno. U periodu paganstva, mitova, filozofije, legendi, poezije, bajki.

Kada su živeli ljudi koji su više cenili nauku i obrazovanje nego novac.

Kada je prestiž bio pobediti u debati, a ne imati novi auto.

Kada je izdanak lepe reči konačno prosuo svoje seme u vetar i pustio ga daleko, daleko.

Ponekad mi se čini da sam stara. Da me je vreme potrošilo, izlizalo. Da je čarolija ugašena i da me više niko ne želi, da me ne voli. Da su mi ruke izbledele i da ne mogu da zagrlim. Prašina mi pokrije dušu i sakrije isijavanje. Nada potone i pomislim kako sam zaboravljena. Ne spominju me, ne uživaju u meni. Počnu da me seciraju, čereče. Razvlače me po različitim ustanovama u delovima i ponose se time. Kažu, u naučne svrhe. Trpim, patim, gutam suze. Vekovima čekam bolje dane. Zatim dođe ovaploćenje koje mi vrati veru. U ljude, u umetnost, u estetiku, u lepotu.

Ponosim se svojim poreklom.

Otac mi je komplikovana tvorevina, mešovitih gena. Telo mu je sakupljano vekovima i pažljivo vajano od strane velikih umova. Snagom obrazovanja i talenta stvoren je kroz prostor i vreme.

Stvarali su ga i oblikovali učeni i visoko cenjeni ljudi. Telima slabi i neugledni, dušama, umovima i znanjem prostraniji od kosmosa. Stvorili su kreaciju koju su morali dobro da čuvaju, jer je u pogrešnim rukama mogla izazvati apokalipsu. Detalji im nisu promakli. Savršene crte lica, osmeh, uzdah, jecaj.

Slojevito sklapan odavao je utisak neorganizovanosti i haosa.

Neupućenima.

Oni su ga se plašili ili ga prezirali, podsmevali mu se ili, pak, divili. Ravnodušnosti nije bilo mesta.

Stariji  je od okeana. Koliko god se činio nepokretan, stigao je dovde. Priznaćete, daleko.

Dirali su ga, zagledali, otkrivali. Ćutao je i podnosio teške trenutke kao da su najlepši. Zato su mislili da je hladan i mrtav. Ali i dalje egzistira. Samostalno, i kroz mene. I ostale potomke. Zovu ga Književnost.

Majku nemam. Tačnije, nemam jednu majku. Usvojena sam. Od strane naroda. Ne jednog, više njih. Kažu da su braća.

Najviše pažnje su mi posvećivali uveče. I noću.

Sakupljali bismo se oko vatre na dvorištu ili u kući, svi su mi se radovali, ali i ja njima. Gradili su me, menjali, tesali po sećanju i osećaju. Ostali su me preuzimali, po danu zamuckivali, pevušili. Plesali sa mnom, igrali se. Zaista sam imala divan život.

Prihvatili su me kao rod, kao svoju krv, kao tradiciju.

Odgajali su me kako su najbolje umeli. Moram priznati da su me negovali i čuvali dobro. Ali su se načini vaspitanja razlikovali. Jedni su me čuvali kroz reč, drugi kroz tekst, treći pak su me sinkretično upleli među zvuke. Sada su rešili da se spoje i da me ožive kroz glumu.

Bila sam skeptična. Negativna iskustva su me isprepadala. U sebi nosim devetoro braće, sestru i njihovu majku. Oni su mi najbitniji. Bojala sam se da ih neće prepoznati, da će ih pogrešno protumačiti i uništiti draž mene. Lepotu i nevinost narodne pesme.

Ali se to nije desilo. Zastaje mi dah i nevidljive suze padaju po daskama kada gledam Jovana i njegovu sestru zajedno. Tako drugačiji kroz vekove, a tako isti u meni.

Srce mi se kida kada izgovara laži samo da bi je zaštitio:

„Šuti, sejo, ako Boga znadeš!

Mene jeste golema nevolja:

Dok sam osam brata oženio,

I dvorio osam milih snaha;

A kako se braća iženiše,

Devet b’jelih kuća načinismo;

Za to sam ti pocrnjeo, sejo.“

A bili su me zaboravili. Čula sam da je Gutenberg zaslužan, nisam sigurna da smo se sreli. Deo mene su ukoričili i zatvorili. Drugi deo je ostao da živi po školiskim čitankama ili u sećanjima.

Dok me se jednog dana ovi izdanci pet naroda, mojih bratskih naroda nisu setili i nežno me privili na svoje grudi. Svojim glasovima su mi vratili boju, udahnuli život svojim plućima i vratili duh svojim telima.

Bacali me u visinu kao da sam važna, kao da me vole, kao da nisam zaboravljena.

I zaista. Proslavili su moj povratak pre publikom, pred ljudima, kao nekada.

Moje ponovno ovaploćenje će se ovaj put desiti u Beogradu. Rešili su tu da me pokažu svima, da skrenu pažnju na mene, te je komad ranije izveden u Atini, Bukureštu, Sofiji i Tirani.

Igraju:

Maja Morgenštern – Majka (Rumunija)

Margareta Đepa – Majka (Albanija)

Marija Kacidiki – Majka (Grčka)

Nikos Arvanitis – Konstantin (Jovan)

Kiti Selmani Đeđević- Areti (Jelica).

Kostimografija je poverena Janisu Mecikofu, koreografija Mariji Guti, a scenografija Ersi Drini. Važnu ulogu ima i hor u kome učestvuju umetnici iz svih pet zemalja.

Datum je treći maj, u dvadeset časova na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Tekst napisan na osnovu ove vesti.

Priča je objavljena ovde.

Smešljiva sam osoba. Neko bi rekao detinjasta. Verovatno i to. Često se smejem i mnogo se smejem. Događaji, situacije, igre rečima, i slične stvari su mi izgleda smešnije nego drugima. Šta ću, ne mogu protiv sebe. Desi mi se da se danima, mesecima pa i godinama smejem nečemu, kada god me nešto podseti na to. Možda nekom čudno, meni tako uobičajeno.

Nisam vam pričala o Žarku. Žarko je veoma duhovit, večito nasmejan. Stariji je neku godinu od mene. Upoznali smo se na fakultetu, čudnim spletom okolnosti. Sad je već diplomirao i kako sam čula radi u školi. Vratio se u grad odakle je. Retko se čujemo. Ali ga se neretko setim.

Mislim da se nikada nisam smejala kao onda Žarku. Čak događaj koji sam čula da se desio nisam čula od njega. Ispričali su mi ga na fakultetu, smejala sam se ceo put do kuće i narednih 48h! Smejala sam se i u snu, znate onaj momenat kada se probudite da se okrenete? Ja sam se i tada smejala. I sada se smejem. Kada god se setim toga, ne mogu da se kontrolišem.

Žarko je pravoslavac. Naravno da to nikome nije bitno, ali je veoma važno za priču. Krstio se kada je već ‘bio veliki’ tj na faxu, dakle nije previše religiozan i nije previše upućen u običaje. Njegova najbolja drugarica, inače katolkinja, ga je pozvala da idu zajedno preko crkve u inostranstvo. Da ne idem u detalje šta i kako, Žarko je pristao, super su se organizovali, spakovali i to jutro se našli na dogovorenom mestu. Smestili se u autobus i krenuli. Tada se Žarkova najbolja drugarica, koja se zove Marija (veoma bitno za dalji tok priče) setila da mu kaže da moraju da odu u crkvu po blagoslov, te da će ceo autobus otići tamo. Žarka je malo uhvatila panika, ali ga je Marija smirila. Otišli su do crkve i stali u red po blagoslov. Pošto nikada ranije nije bio u katedrali, Žarko je u panici pitao Mariju šta treba da radi i ona mu je odgovorila da ne brine, već da radi isto što i ona. Kada je došao njihov red, ona je stala ispred popa i rekla:

• Hvaljen Isus i Marija.

Pop ju je blagoslovio i prošla je. Došao je red na Žarka. Uspaničen, pun treme i onako simpatično i pozitivno smotan stao je pred popa i glasno i jasno (kao đak prvak) rekao:

• Hvaljen Isus i Žarko.

Hehehehehe, mislio je da treba svoje ime da kaže jer je njegova drugarica Marija rekla ’svoje’ . . .

Ne znam da li su se i koliko smejali, ja sam se smejala mnogo . . .  i sada se smejem . . .

Lepo sam ja rekla. Sada ću da patim pet dana. Nisam pet, al tu smo negde, zaokružićemo.

Pokušala sam da se setim kako je počelo. Preko blogova, naravno. Nekako sam dospela na njegov blog i videla da je svaki post duhovit. Čak i onaj o ‘teškim’ temama. Svuda je provučena doza optimizma, koliko god situacija bila teška. Bloger koji svet gleda kroz ružičaste naočare? O da.

Počela sam da pratim njegov blog i krajem prošle godine sam videla post u kom poziva ljude da mu se pridruže u igranju jedne online strategije. Tada sam mnogo učila i to mi je izgledalo kao super ventil, razonoda, razbibriga. Nikada se nisam igrala online i pomislih Što da ne?, da vidim kako to izgleda. Međutim, druženje preko te igrice je postalo svakodnevno, što kroz igru, planiranje, dogovore. Posle šest meseci smo bili svakodnevno u kontaktu. Pošalji ovo onom ili odbrani ovoga, izbaci onoga, opomeni . . . znam, zvuči glupo i apstraktno, ali se vežeš za ljude. Ne da smo se igrali . . .

Pre nekih mesec dana mi je Zmale poslao poruku da je 28. aprila u Novom Sadu. Gostovanje njegovog pozorišta sa predstavom Nikolaja Koljade – Kokoška. Hoću li doći? Pogodite! :)))

(Tek kasnije sam saznala da sam gledala još jednu predstavu Nikolaja Koljade (daaavno u SNPu), Murlin Munro, koja je bila fenomenalna . . . )

Ko me poznaje, zna koliko mogu da se radujem. Ne da sam se radovala . . . ali sam se strašno kontrolisala, uvek kada se jako radujem, nešto se izjalovi . . . nisam smela da pomenem, da planiram, da bilo šta učinim, da ne bih izmalerisala, Marfi mi dođe nešto u rodu, nisam htela da on sazna i pojavi se . . .

Taj dan sam morala da ustanem rano i odradim neke stvari . . . kada sam došla kući, legla sam da dremnem i stavila mob na krevet, pored glave . . . ako zaspim, da me probudi . . .

Stigao je sms oko 15h: „Slobodan sam do 16.30h, čekam te na ulazu u SNP“. Skočila sam. Aaaaaaa.

Na frku oblačenje i tutaaaaanj! Trčim do SNPa, trčim uz stepenice, nema ga. Ulazim unutra, zavirujem svuda, nema ga. Šaljem sms i Zmale zove . . .

„Ja te čekao kod drugog ulaza“ :D o Marfiiii, stigao si, ali kasnooooo :D

Trčim niz stepenice i stiže moj drugar sa blogova, sa igrice, sa neta, sa skajpa, sa msna, ma gde god da se ulogujem, ima ga :D čovek kog mnogo cenim, poštujem, volim je došao i konačno smo se upoznali :)))

Sada, kada pogledam unazad, mislim da se definitivno znamo od ranije. Iz nekog drugog veka, u prošlosti ili budućnosti, ne znam, ali se poznajemo sigurno.

Seli, popili neki alkohol :D i Zmale je morao na probu, te je i mene poveo. A meni doživljaaaj :D za pamćenje.

Posle probe smo otišli do Dude da se javimo, te u kafić najbliži pozorištu gde smo pričali i pričali i pričali . . . ponekad imam tremu, šta i kako reći, da li ću pronaći zajedničku temu, kako odgovarati . . . sa Zmaletom nema frke, jednostavno sam se opustila i vreme je proletelo . . .

U pola sedam smo otišli do pozorišta, dobila sam dve ulaznice za Dudu i mene (hvala!) i sačekala sam je ispred pozorišta, a Zmale je otišao da se spremi za nastup.

Duda i ja pre predstave

Ušle smo, sele i onda je počelo. Iskreno, nisam mnogo očekivala . . . Delo nisam pročitala, naslov me nije previše privlačio i samo sam čekala Zmaleta na bini :D

Međutim, delo je fantastično, glumci su fenomenalni i sve je toliko profesionalno urađeno da sam bukvalno ostala bez daha! Pre predstave sam pitala Zmaleta da li smem fotografisati i on mi je dao dozvolu. Kaže Duda da je bilo komentara iza, ali me baš briga, svaki put kada sam izvukla fotoaparat pomislila sam: „Trebaće mi za blooog!“ :))) Slede scene iz predstave. Palo mi je na pamet i da snimim klipić, ali bi to bilo rušenje autorskih prava, te nisam. Dok ne budete imali priliku da predstavu pogledate, uživajte u fotkama, koje su doduše malo mutne, jer nisam htela da koristim blic, da ne smetam glumcima . . .

Scena koja me nije ostavila bez reči već bez daha . . .

Ovde se pojavljuje Zmale u sve kupaćem iz crtaća hihihi :)))

I naravno, bis!

Morala sam da se slikam sa glumcem koji me je oduševio :)))

Duda i ja smo se super provele, imala sam divno popodne sa Zmaletom, nadam se da je i njemu bilo lepo sa mnom . . . Dudine utiske ste pročitali na njenom blogu . . .

I, ovako, subjektivno da vam kažem . . .  Zmajček je bio najbolji tamo! Jedva čekam ponovo da gostuju, a sudeći po kritikama koje su to veče dobili (pu pu Marfi) i biće češto i uskoro :)))

Čast mi je poznavati ga, zaista jedan divan čovek :))) ma blogeri su bre najbolji ljudi :D

A zmajevi su mi oduvek bili fascinantni. Sada ih još više volim :)))

Izvukao sam i poslednji papir iz štampača. Bio sam već obuven, te sam ga samo stavio u fasciklu i krenuo. Sunce je bilo visoko i, iako sam imao tamne naočare, smetalo mi je. Udahnuo sam duboko. Sve je mirisalo na proleće.

Danima tražim posao, idem na razgovore, prepravljam CV, smeškam se, cimam. Nigde ništa. Nemam vezu da me progura, nemam novac da potplatim.

Sada mi se i ne ide. Umoran sam. Slabo spavam. Stalno sam ispred računara. Ne mogu da mu se oduprem.

Razmišljam o slovnoj grešci koju sam napravio. Da li će ostaviti pogrešan utisak. Vazduh i sunce me omamljuju. Postaje mi svejedno. Mp4 u ušima.

Skrećem levo u ulicu garaža. Tako smo je zvali kada smo bili mali. Dužinom većeg dela ulice se nalaze garaže. Misli stagniraju, otišle su sa povetarcem. Počinje pesma Ostajem sam od Kud idijota.

Na kraju ulice se zaustavlja beli auto, iz njega izlazi devojka, zatvara vrata i kreće ka meni. Daleko je. Auto odlazi. Nešto me je preseklo u stomaku. Gledam u siluetu. Ne vidim lice. Idemo jedno drugom u susret. Stomak mi se i dalje grči. Osetio sam je.

Prilazi mi, smeška se. Vadim slušalice iz ušiju. Približava se. Poljubac u obraz.

• Gde si ti?
• Evo me. Šta ima?
• Ništa, idem kući. Kod tebe?
• Ništa, idem na razgovor za posao. Diplomirao sam.
• Kada?
• U januaru.
• Čestitam.
• Hvala.
• Zvala sam te.
• Kada?
• Pre dva meseca. Nisi bio dostupan.
• Promenio sam broj. Trebalo ti je nešto?
• Htela sam da te vidim. Tvoji diskovi su i dalje kod mene.
• Nema veze, zadrži ih.

Nisam je video više od pola godine. Promenila se. Ugojila. Obrve su joj drugačije. Osmeh stran. Pokreti. Kosa joj je porasla. I dalje je bordo. Postala mi je nepoznata. Gutao sam je očima. Pokušavao da se setim vremena kada sam živeo od mirisa njene kose i ukusa njene kože. Preko sedam godina. Nisam uspevao. Jednostavno je isparila. Izbledela. Ali grč u stomaku nije popuštao. Sekunde su prolazile rastegnuto, kao da me namerno pogađaju u bolno mesto.

• Dobro. Moram da idem. Nikola me čeka ispred zgrade.
• Dobro.

Krenula je. Nastavio sam još nekoliko koraka i okrenuo se za njom. Kosa, koja joj je bila do pola leđa se pomerala i padala kako je hodala. Preboleo sam je, ali grč i dalje nije popuštao. Kod garaža sam skrenuo levo, pa opet levo i vratio se u stan. Utrčao sam u kupatilo i povratio.

KUD IDIJOTI  -  Ostajem sam

Dosao sam kuci kao obicno
Jos uvijek nisam nista slutio
Poceo sam raditi ono sto bih
I svaki drugi dan.

Malo novih vijesti, da cujem radio
Trgnuo sam nesto i zapalio
Jos se uvijek nisam sjecao
Sta si jutros rekla.

Nesto me razderalo unutra kada sam shvatio
Nesto me udarilo u grudi, dobro sam znao sta je to
Nesto me razdiralo unutra kada si otisla
To je strah, strah
Samo obican strah da ostajem sam.

Malo novih vijesti, da cujem radio
Trgnuo sam nesto i zapalio
Jos se uvijek nisam sjecao
Sta si jutros rekla.

Nesto me razderalo unutra kada sam shvatio
Nesto me udarilo u grudi, dobro sam znao sta je to
Nesto me razdiralo unutra kada si otisla
To je strah, strah
Samo obican strah da ostajem sam.

Nasuprot postu koji sam nedavno napisala, sada imam jedan će pokazati da se na internetu mogu steći i lepa iskustva, upoznati divni ljudi i podeliti vreme sa njima.

Mareta sam upoznala preko igrice Ikariam koju igram sada već mogu reći mesecima. Se sećate kada je Zmajček negde pred kraj 2008. godine pozvao sve da se igraju sa njim? E pa, ja sam prihvatila :D i postaviše me za diplomatu tamo, te se još uvek igramooo . . . Uglavnom, neko je Mareta pozvao u savez i on je došao. Pošto je pričalica po opredeljenju, nije nam trebalo mnogo da se sprijateljimo. Pričali smo po ceo dan, igrali se zajedno, zaista smo se sprijateljili. Tada me je povezao sa jednom grupom ljudi, gde sam se ‘upoznala’ sa Praletom. Prale i ja smo se mnogo manje i ređe dopisivali nego Mare i ja, ali šala i druženje nisu izostali. Nešto smo pričali oko viđanja i ispostavilo se da se nikako ne možemo uskladiti da odemo na kafu. Šta sad, ima dana, videćemo se . . .

Pretprošli utorak mi je Prale poslao poruku.

• Slobodan sam u subotu.
• Ne radiš?
• Najverovatnije ne, ako me ne zeznu na poslu.
• Jel to znači da si slobodan da skitamo zajedno?
• Da.

Mnogo sam se obradovala. Desile su se usput još neke stvari zbog kojih sam morala da idem u Beograd, tako da sam taman sve uklopila, obaveze i zadovoljstvo. Pričaću samo o zabavnom delu.

U Beograd nisam mogla da odem a da se ne javim Ranku, koji je odvojio vreme da se vidi sa mnom, vodio me na jedno prelepo mesto odakle se vidi ceo Beograd i uživali smo zajedno u ranom popodnevu i kafi. Pričali smo o mnogim stvarima i nažalost, uvek mora da se prekine kada je najlepše. Žao mi je što sam zaboravila da sam fotknem barem jednom :( nismo se videli godinu dana i poslednja fotka je takođe iz Bg . . . baš mi je krivo, ali videćemo se uskoro, Ranko je obećao da će doći u NS, a tada će biti fotki i fotki :)))

Sa Praletom sam imala dogovor u 14h kod konja. Stigla sma nekih dvadesetak minuta ranije. Šta mislite, da li je kasnio? Naaaravno da jeste! Ovo je pogled koji sam imala dok sam ga čekala :)

Kada je stigao, zaputili smo se gde drugo nego na Kalemegdan. Knez Mihajlova je bila toliko puna da smo bukvalno morali čekati red da bismo prošli. Dan prelep, kao iz priče. Na Kališu smo našli klupu i izvalili se, pričajući i uživajući u lepom vremenu. Prale je jaaako želeo da sedimo na suncu, da bi ‘hvatao boju’, a ja sam se kuvala :D Kada nam je dosadilo, premestili smo se, šetali, pričali i čekali Mareta.

Ovo je Prale.

A ovo je njegovih ruku delo . . . svideli su mu se ovo dvoje što sede, pa ih je uslikao :)))

A zatim i mene

Već mi se tu na licu vide posledice sunca, tj izgorela saaam! Tako je to kada se šetate sa nekim ko hoće da nabaci boju :D hehehe, šalim se, nije mi smetalo.

Prale je pričalica kakve nema. Preko neta slabije, valjda mu ne odgovara taj način komunikacije ili šta već, ali uživo čovek ne može da dođe do reči od njega :) naravno, u pozitivnom smislu :))) Dok je sa Maretom obrnuto. Hehehe, ko bi rekao :D Njih dvojica se znaju izvesno vreme, tako da mi je zaista bila uživancija provoditi vreme u društvu ova dva momka :)

Sa Kalemegdana smo otišli oko 17h i sreli se sa jednim bračnim parom sa kojima smo proveli vreme do 19h kada sam već morala na stanicu.

Njih dvojica su me ispratili :)

Zaista, jedno divno poznanstvo i mogu samo da se zahvalim Maretu i Praletu što su toliko dragi i druželjubivi i što su dokazali da je internet, iako pun različitih profila ljudi ustvari i mesto gde se mogu upoznati i fini ljudi.

EDIT: Od ovog posta, pa nadalje, će uz svaki zvučni materijal biti dodat prateći tekst, zbog dečka koji može da vidi šta pišem, ali ne može da čuje ono šta postavim sa YT :) nadam se da ćeš i dalje čitati moj blog :) veliki pozdrav!!!

Pre više od deset dana su mi popucali kapilari u oku. To verovatno svi znate, jer sam se uspaničila i na sve moguće strane pitala šta mi je i šta da radim :D Hvala svima koji su me tešili i smirivali, ali i pomogli savetima! Pošto me nisu primili na Klinici za očne bolesti, ali neću o tome.

U toj mojoj panici sam web kamerom slikala crvenu površinu oka i, da bih je poslala drugu Maretu da vidi šta mi se desilo, uploadovala sam je na imageshack. Poslah link preko mesindžera sa porukom da pogleda kakvo mi je oko. On počeo da se smeje, ja se uvredila, reko’ mu da nije smešno, da me ne boli, ali da nije smešno, ali Mare ne može da prestane da se smeje, kaže, da sačekam, poslaće mi da vidim čemu se smeje.

U nepunih deset sekundi mi stiže sledeći screenshot

Kaže Mare: „Prvo sam pogledao, šta si se izbečila, onda sam pomislio, pa to nisi ti, pa sam pročitao tekst ispod . . . „

Ne da mi je bilo neprijatno . . . sreća pa sam njemu poslala link, zamislite da sam poslala sliku nekom za posao ili slično . . . nije me mnogo zafrkavao, ali je krajnje neukusno ispalo.

No, to može samo meni da se desi . . . šta reći ;)))