Sva moja buduća pisanija se mogu pronaći na ovoj adresi.

Ljubim!

Ova pesma nema veze sa postom ili blogom, slušala sam je kada sam imala 15-16 godina :)))

9. i 10. oktobra!

Već smo se uplašili da ga ove godine niko neće organizovati. I već smo počeli da se dogovaramo da se vidimo ‘onako’. Ali su nas ovogodišnji organizatori prijatno iznenadili i vratili onaj nemir očekivanja u stomake. BlogOpen 2010 će se ove godine održati u Novom Sadu 9. i 10. oktobra.

Ukoliko želite da učestvujete na bilo koji način, kao predavač, voditelj radionice ili posetitelj, potrebno je da se prijavite, a uputstvo za prijavu možete pronaći ovde.

Ukoliko, pak, želite da volontirate na ovom prestižnom događaju, možete se prijaviti putem e-mail adrese koju ćete pronaći ovde.

Sve informacije i dešavanja možete pratiti na zvaničnom sajtu, twitter-u ili fejsbuk stranici.

Organizatori BlogOpen2010 u Novom Sadu su Mooshema, Blogowski i Marko.

Pa, šta da vam kažem, osim  vidimo se na BlogOpenu! :)

Život mi se u septembru prošle godine okrenuo naopačke i osećala sam se baš kao da sam ispala iz tobogana u bazen. Nisam pojma imala gde se nalazim i kako ću funkcionisati. Sve se promenilo. Prošlo leto sam provela bezbrižno, sama u stanu, kuvala kad i ako mi se kuva, spremala kada vidim da ima potrebe, gledala filmove, raduckala, družila se, čitala blogove i sećam se da sam se ‘čeličila’ otporom prema uključivanju klima uređaja. Uključivala sam ga samo ujutru kada me je vrućina budila. Sada, godinu dana kasnije, kuvam svaki dan, ponekad i dva jela, jer postoji određeni režim ishrane, film pogledam jednom mesečno ili jednom u dva meseca, jer retko mogu da odvojim vreme za isti, spremam svaki dan, prostoriju po prostoriju i dok obrnem krug, opet je sve prljavo, blogove ne čitam uopšte jer ne stižem, a kada pronađem vremena da ih čitam, uglavnom „zaglavim“ na jednom, jer pokušavam da nadoknadim propušteno . . . i tako u krug. Klima nam je uključena 24/7.

I, šta da kažem, osim da se ne žalim. U životu sam upoznala mnogo ljudi i sa mnogo sam bila dobra. Kad me zvrcnu u 23h da treba da se pomogne oko pismenog iz srpskog za sutra ili šta god, uvek sam bila tu. Šetnja, druženje, višesatno jadanje preko telefona, uvek sam pomerala obaveze, jer su prijatelji ipak prijatelji. Sada, kada nemam vremena ni kod frizera da odem, kada se budim nervozna jer sam neispavana i uplakana od sinoć, kada mi je podrška najviše trebala, većina ljudi koji su se nazivali prijateljima su me osudili i naljutili se. Svoje slobodno vreme, kog imam zaista malo, uklapam najbolje što mogu i trudim se da prioriteti ne zaguše sve ostalo. A osudili su me ljudi koji imaju godina otprilike koliko i ja, a dnevno ne dignu ništa teže od kašike.

Poenta cele priče je da sam dezorijentisana već skoro godinu dana, ali da sam ugledala na koju stranu idu mehurići. Samo da sakupim snage i isplivaću. A sada vidim ko su mi prijatelji, poznavala ih lično ili ne, videla jednom ili svaki dan. Tako da, hvala svima što ste me napustili dok je vreme. Mogli smo ceo život zaglaviti zajedno, a da ne ja tupava, ne skontam da ste me iskorišćavali. Cheers!

Ovo je Mališa,

ostavljen je u Novom Sadu pre nekoliko meseci. Imao je dosta loših iskustava sa našim sugrađanima, ali je i dalje pun poverenja i nade da će naći topao dom. Star je godinu dana, a težak 8 kg, i zaista voli da se igra i šeta.

Privržen je deci, a nalazi se kod jedne devojke, sklonjen sa ulice. Nažalost tu može da ostane još samo tri dana. Ona putuje za CG na duže vreme i Mališa će se ponovo naći na ulici. U stanu je miran i dobar, nećete imati nikakvih problema, jer se po njegovom ponašanju vidi da je živeo u stanu. No, ukoliko imate dvorište i kućicu za Mališu, sigurna sam da će Vam  biti zahvalan i da će to svakako pokazati, te višestruko vratiti!

Zato, molimo sve ljude dobre volje, koji vole male pse i hoće da u svoj dom unesu još više zabave, radosti i ljubavi, da udome ovog mališu, jer nije zaslužio da ostane na ulici, na koju je tuđim nemarom dospeo.

Karakter mu je super i jedva čeka da ga neko voli.

Ja sam Dejana i nemam uslove da ga usvojim, jer živim u garsonjeri, ali ga hranim i poklanjam mu pažnju svaki dan koliko mogu. Broj telefona na koji me možete dobiti je 064/43-47-356 . Slobodno se javite, u svako doba dana, ako želite da ga upoznate. Ovo je moje prvo udomljavanje i nadam se da će biti uspešno.

Pozdrav svima.

Sledi kratak prikaz svakog izloženog filma.

Nina Tofl: The One I Think I Am

Nina Toft ispituje kakve implikacije tenološki pomak ima na ponašanje pojedinca. Instalacija je samo jednog kadra, snimljenoj na edinburškoj Hajmarket stanici, u trajanju od oko dvadeset minuta, prikazuje muškarce i žene koji se smenjuju čekajući vozove. Alhemija se desi onog trenutka kada oni primete prisustvo kamere.

Mai Hofstad Gunnes: Moscow

Autorka prikazuje snimke i krupne planove oblakodera, sa fokusom na pojedinačne tornjeve koji se na kraju odvajaju i poleću sa svoje osnove. Film je rađen digitalnom animacijom, u stilu ranog trik-filma.

Eline Mugaas: Skin Flick

Crni automobil se vozi gradom po noći. Sve što se može videti jesu svetlosti urbanog prostora koje klize preko sjajnih površina. Kako se grad oslikava na haubi, na vetrobranu se stvara dvostruka refleksija. Samo kada okruženje nametne svoj odraz na automobilu, njegov oblik se može iščitati.

Aeron Bergman & Alejandra Salinas: Wildflovers

Film se zasniva na razgovorima sa brojnim radnicima u nevladinim organizacijama i aktivistima u Detroitu. Umesto likova onih čiji se glasovi čuju, zvuk filmske trake prati animirani tekst.

Bull. Miletic: Par Hasard

U ovom filmu se uzima Pariz zdravo za gotovo, kao razglednicu i proizvod. Video počinje audiovizuelnim dijalogom na Morzeovoj azbuci, između dva tornja.

Oyvind Aspen: Without title

Kamera je usmerena i fiksirana na lice čoveka, ostavljajući pozadinu van fokusa, svodeći gradski predeo na puke udaljene bleskove svetlosti. Urbane vibracije ostavljaju značajan odraz na njegovo psihološko stanje.

Farhad Kalantary: Night

Film Noć je putovanje kroz mrak. To je kratki film koji se bavi istraživanjem granica vidljivosti. Snimljen je kao FD video iz voza u pokretu, u jeku nordijske zime.

Jeremy Welsh: Spatial Traces

Slike snimljene na gradskim ulicama metropola elektronski su obrađene, uslojene i date u kombinaciji sa bogatim zvučnim zapisom semplovane muzike u kojoj se ogledaju, bez bukvalne ilustrativnosti, vizuelni predeli prikazani na videu.

Knut Asdam: Filter City

U ovom filmu dve žene, čiji tačan odnos nam nije poznat, lutaju gradom koji ima svoju sopstvenu ličnost. Film se razvija tako što se stvara simbioza između ove dve žene koje su izgubljene u svom odnosu prema drugima i prema sebi samima, ali su izgubljene i u okviru grada koji živi svoj život mimo njih.

U srednjoj školi sam upoznala jednu devojku, koja mi je ubrzo postala dobra drugarica, zatim i njenog momka. Družili smo se sedam godina. Ponekad smo se viđale samo nas dve, ponekad ja sa njima dvoma, a najčešće smo bili svi zajedno, u društvu. Niti je njima dvoma smetalo da sam ja tu, niti je meni smetalo što je on sa nama dvema, niti je bilo kome iz društva smetalo da su oni zajedno sa nama. Ne volim kada dođe par u društvo pa se ljubakaju, to radite kad ste sami. Ok je jedan, dva poljupca, ali da se ne razdvajaju, to mi ne prija. Što ste onda i dolazili? Uglavnom, htedoh reći da nikada niko nije imao problem kada bi neko u društvo doveo momka/devojku ili se nalazili pojedinačno sa njima, svi smo se družili . . . Jednom prilikom sam rekla kako sam se uvek više družila sa dečacima i mislim da ne bih uspela izbrojati sve njihove devojke koje sam upoznala za ove godine druženja . . .

No, šta je bilo – bilo je. Takva situacija je bila u tinejdžerskim danima i vezama kada smo svi, manje-više, znali da te veze nisu ozbiljne i one ‘for life’. Jer, priznaćete, retko ko je svog životnog partnera našao sa šesnaest godina.

Složićete se da je sada situacija drugačija. Mislim, za mene. Imam dvadeset i osam godina i mislim da sam po većini tačaka zrela i formirana, onoliko koliko priliči mojim godinama. I trudim se i radim na razvijanju svoje ličnosti koliko god mi uslovi dopuštaju. Trenutno imam momka i po tom pitanju sam zrela i ozbiljna odavno, jer su sve moje veze bile uglavnom duge i sa namerom. U ovom momentu mislim da je moj sadašnji momak osoba sa kojom ću provesti život. Nikada ni u šta ne možemo biti sigurni, niti mogu da tvrdim da će on biti taj, ali iz situacije u kojoj se nalazim, to jeste tako. Dakle, svi moji drugari i prijatelji, ako planiraju da nastave da se družimo bi trebali i njega da prihvate uz mene. Sada smo ‘dvoje’.  Now it’s us.

I, nekad ću se verovatno udati. Da li za njega ili nekog drugog, nije bitno. U svakom slučaju, period kada sam svo svoje slobodno vreme posvećivala drugarima i prijateljima je prošlo. Naravno da ga i sada posvećujem ljudima koje volim, na bilo koji način: dopisivanje preko neta, smsa, razgovor telefonom i sl, ali nije ni blizu u onolikoj meri kao ranije. Sada se viđam sa prijateljima ‘u paru’ tj zajedno sa momkom, ali to nije bio problem, bio/la moj drug sam ili i on poveo devojku (momka). Viđam se i sama sa drugaricama, ali ne ciljano, kako se uklopim sa kim. Uglavnom mi je Đo tu, kada sam slobodno, pa tako sve i planiram . . .

Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, vremenom, svi moraju da prihvate da će im se drugovi/drugarice poženiti/poudavati i da će im ta osoba, a kasnije i deca biti važniji od prijatelja i da neće doći baš na svaku utakmicu/koncert već će radije pogledati film kod kuće ili sa detetom otići na bazen. I da je to potpuno normalno. Tako da, nema ljutnje, niti prigovaranja. Ima, da imamo po petnaest godina, kada su drugari primarni. Ali nemamo. Imamo dovoljno godina da možemo da razumemo i da shvatimo da se sve menja i da nećemo zauvek ludovati zajedno, već da smo dovoljno ‘veliki’ da stvaramo porodice i kako sve to već ide. I kada imamo vremena, otvoreni smo za druženja sa svima, imali partnera ili ne.

Tako da, ono što sam nedavno doživela od osobe koju poznajem preko petnaest godina je reakcija jedne nezrele i sebične persone koja ne shvata da mi je on trenutno ispred nje i njenih izmišljotina, zanovetanja i vređanja. Volim sve jednako, samo na drugačije načine. I, izvinite, ali ću radije tri puta nedeljno sa njim pogledati seriju ili film, nego sa istom osobom piti kafu. Pogotovo što sada imam mnogo više obaveza nego pre deset godina i manje slobodnog vremena.

Ulepšajmo Cecino detinjstvo, izbrišimo osmosatovne trasfuzije iz njenog života i pomozimo joj da se više ne umara od bolesti!

Komercijalna banka AD Beograd

TEKUĆI RAČUN:
205-9001012298160-46

Svrha uplate: Pomoć za Svetlanu Kukić

Deo pasusa koji me je nasmejao, ali i zgrozio svojom istinitošču i bacio u laganu depresiju možete pročitati ispod:

… Jedan nezaposleni diplomirani književnik je prizor koji kida i najtvrđa srca. Jedan nezaposleni diplomirani književnik je neko ko je pošao autoputem života, pogrešno sledio putokaze za radove u toku i sada ne zna više kako da se opet vrati na pravi put. Ništa na svetu nije toliko beskorisno kao nezaposleni diplomirani književnik. Asteroid koji je ispao iz svoje galaksije ima više razloga da egzistira nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedan neuron koji živi milijarditi deo sekunde više doprinosi univerzumu nego nezaposleni diplomirani književnik. Jedna jalova genetska mutacija zadovoljnija je svojom ulogom u evoluciji vrste od jednog nezaposlenog diplomiranog književnika.  …

Knjigu još nisam pročitala do kraja. Ukoliko budem smatrala da ima još nešto što vredi dopisati, verovatno ću to i učiniti.

Ovaj odlomak zaintrigirao i naveo na to da je jedan nezaposleni diplomirani književnik nekada ovako razmišljao. Ili neko ko ga je poznavao.

EDIT:

Upravo ovakve sitnice čine diplomirane književnike posebnom vrstom. Nije teško zamisliti št bi se desilo na nekom rođendanskom slavlju komercijalista, berzanskih agenata, vlasnika restorana, vladinih službenika, ekonomista ili diplomiranih iz crkvenog prava, kod bi neko izašao s obaveštenjem da se kiakjere, zepole, frape, krostole i fritole na litvanskom zovu kruščik.

Jedan diplomirani književnik se neće nikad pokajati što je diplomirao književnost, čak ni ako je pao toliko nisko da nema uz sebe ni nočić od sto lira da njime zatvori jedno oko.

Hipokratova zakletva

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Poslednjih nekoliko godina smo mama i ja nažalost prinuđene da se, zbog mame i njene teške bolesti, vucaramo po zdravstvenim ustanovama i padamo u milost kojekakvih zdravstvenih radnika. Jednu situaciju o kojoj sam pisala možete pročitati ovde.

Nedavno sam čula da na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici „ne leče mrtve ljude“. Šta se desilo? Žena je imala metastaze . . . i oni se jednostavno nisu hteli više truditi da joj produže život, jer je ‘previše puta bila’. Ja se samo pitam, ako nisu mogli da joj pomognu fizički, da li su možda mogli psihički? Da li su mogli da joj pomognu da dostojanstveno umre?

Nedavno sam išla da zakažem mami ultrazvuk bubrega. Kao pacijent na dijalizi ima prednost. Iako je na uputnici pisalo HITNO sestra-tehničar me je ‘izgrdila’ povišenim tonom (čuli su je verovatno dva sprata iznad) što dolazim ‘hitno’ . . . jedva mi je na kraju zakazala za dve nedelje i kada smo došle na red, doktorica je bila predivna i prefina . . .

Kasnije smo išle na ultrazvuk srca, pacijenti na dijalizi imaju svoj termin. Doktorica je takođe bila jako fina, dobra, strpljiva . . .

Dakle, ima ljudi koji u zdravstvu pošteno zarađuju svoju platu, a ima i onih koje moraš pogurati kovertom . . . ne kaže se za džabe ‘para vrti gde burgija neće’.

Želim da se situacija u zdravstvu promeni, da počnu da rade ljudi koji to zaista vole i koji su se za to školovali iz viših ciljeva od ambicija roditelja da im dete bude lekar/medicinski radnik. Moglo je to dete da bude štošta drugo, bezopasnije.

Želim da nam deca ne pate po bolnicama, nisu ona želela da se rode bolesna i da njihove majke ne pate sa njima.

Želim da, kada bilo ko zatraži pomoć, istu i dobije srčano, a ne uz prevrtanje očiju.

Želim da, kada neko mora u bolnicu na lečenje, odmah dobije krevet, a ne da čeka mesecima, jer su kreveti popunjeni kojekakvim likovima koji u njima čekaju penziju.

Želim da očaj i strah koji osećam svaki put kada moram kod lekara zameni nada i vera, poverenje i altruizam.

Ako je za ispunjenje ovoga potrebna smena hiljada ljudi, onda želim i da se to desi. Ajmo redom.

Drugu i treću sezonu takođe nisam propuštala. Neretko sam i zaplakala pred izlivom emocija nepoznatih mi ljudi, različitih životnih priča. Jeste, smetalo mi je što se ‘oni’ petljaju u tuđe živote, ali su uspevali da spoje razdvojene, izmire posvađane, nasmeju tužne, obraduju zaljubljene. Činilo mi se da usrećuju ljude i mislim da je zaista tako i bilo. Iz nedelje u nedelju smo se mama i ja plakale i radovale se sa njima, jer su uglavnom sve bili srećni završeci. Neretko su jednoj strani dali dezinformacije, da bi iznenađenje bilo veće i intenzivnije. I to mi je bilo super kada su bili pokloni u pitanju, prosidbe ili slično. Čak sam i zamišljala kako bih reagovala da me neko iznenadi putem te emisije :)))

Ovu emisiju, nekad mi tako dragu, sam pre izvesnog vremena prestala da pratim. Zbog čega?

U svakoj emisiji prikažu po nekoliko odvojenih ‘priča’. U poslednjoj koju sam gledala je u jednoj od ‘priča’ bila devojka koja se prijavila da posle dvadeset i kusur godina upozna majku koja trenutno živi u Hrvatskoj. I sada, pronašli su oni majku, pokupili devojku i otputovali u mesto gde majka živi. Kada su stigli u selo gde se majka nalazi, devojku su odveli u kafić, a sa majkom se sreli. Pričali su sa njom o njenoj kćerki, videlo se da žena istinski pati za njom i iskreno im je ispričala svoj životni put. Onda se desilo to zbog čega mi se ova emisija zgadila za sva vremena, i emisija i voditelji i svi koji učestvuju u snimanju iste . . .  rezultat -> više je ne gledam.

Rekli su majci da joj, eto, nisu doveli kćer iz ne znam kojih razloga. Žena se vidno rastužila. Šetali su i iza ćoška ih je čekala devojka. Kada su se srele, uspavane emocije su izletele poput vatrometa i očigledno je bilo da obe neizmerno pate. Nažalost, iz privatnih razloga neće moći da žive zajedno, možda neće biti ni u kontaktu. Uglavnom, mislim da je majka bila na milimetar od šloga ili srčanog udara! I da ovakvo poigravanje ljudskim sudbinama i emocijama nije za pohvalu! Obe su neutešno plakale . . .

Bila sam šokirana! Sada sam ljuta! Da bi podigli gledanost uradiće sve . . . nije im bitno da li će nekoga više ili manje povrediti . . .

Bilo nas je mnogo. U odnosu na to da sam sama odrasla, bilo nas je stvarno mnogo. Moja mama ima još dve sestre i svaka ima po dvoje dece. Pošto je ona najmlađa i mene je dosta kasno dobila, desilo se to da se jedna od mojih sestara od tetke udala rano i rodila sina 13 dana pre nego što je moja mama rodila mene. Drugog sina je rodila nekoliko godina kasnije. Ostali su stariji od mene, ali sam nekako uvek bila u njihovom društvu. Od jedne tetke su tu bile dve sestre (i dva sina od jedne sestre), a od druge brat i sestra. Najmanja razlika u godinama je sa sestrom koja sada živi u Osijeku i iznosi osam godina. Svako leto, do rata sam provodila kod bake i deke u Bosni, sa svima njima. Najlepši periodi mog života. Divno je imati rodbinu.

Ne sećam se mnogo toga. Rat je počeo kada sam imala sedam – osam godina. Neću pisati o tom periodu, samo ću reći da se desilo to da su svi morali da odu. Ostali su baka, tetke i teče. Baka je umrla pre nekoliko godina i srećna sam što sam imala priliku da je ponovo upoznam.

Nažalost, dve sestre i brat su otišli daleko. Preko bare. Odveli i decu koja su se rodila u ratu. Neka su se rodila i tamo. Uglavnom, tamo su već petnaest godina. Ni oni ne žive u istom mestu,  razdvojeni su i to dosta.

Deca porasla, životi se nastavili u nekim drugačijim smerovima. Borba se nastavila. Nismo imali tehničkih mogućnosti da se čujemo, telefon skup, tako da su pozivi bili retki. Nismo izgubili kontakt, to nikako, ali ne možemo reći ni da ga imamo. Tačnije, ja ga nemam. Sećam se sviju, uglavnom po jedan ili dva frejma imam u glavi i to je to . . . Sada? Sada ih ne poznajem.

Pre neki dan je moj brat od tetke sa porodicom došao u Bosnu. Došao da poseti majku i oca, da deca vide njihovu baku i deku i mesto gde je odrastao. U pitanju je jedan gradić u Bosni. Tetka ima nalog na skajpu i često je online, jer je putem njega u kontaktu sa svojom decom.

Prekjuče, kada sam došla kući i uključila sam laptop. Sa windowsima se podigao i skajp. Dok sam oprala ruke i vratila se, videla sam propušten poziv od tetke. Pošaljem joj poruku na skajpu, kada mi stiže sledeći odgovor.

Jedno od bratove dece je bilo za računarom. Deca odrasla u Americi, tamo se školuju . . . čak mi je i logično da ne znaju da čitaju i pišu naš jezik. Iako ga govore, manje-više. Realno kada sagledam situaciju, i šta će im . . . Samo me duša boli. Toliko nas je bilo, a sada smo svi sami. Udaljeni jedni od drugih toliko da više i nemamo osećaj da smo rod. Najbliža mi je sestra u Osijeku, ali se i sa njom retko viđam . . .

I eto. Bez ikoga, nastavljamo kroz život. Sve ih volim i jako mi nedostaju.

Savremena umetnost je naziv za aktuelnu umetnost tj. umetnost koja se događa u trenutku kada se o njoj govori i piše.

Savremenost je institucionalizovana kao perspektiva indeksnog prepoznavanja, imenovanja, klasifikovanja, prisvajanja i kolekcioniranja umetnosti unutar vremena koje sebe reflektuje između prošlosti i budućnosti.

Koncept “savremena umetnost” se ne odnosi samo na umetnost druge polovine dvadesetog veka, prelaza vekova i prve decenije dvadeset prvog veka, već i na aktuelizovani projekt mapiranja i interpretiranja diskontinuiteta, odnosa, razlika, prisvajanja i razmena aktuelnih i istorijskih modela znanja, fascinacija i identifikacija sa umemtničkim praksama izvan stabilnosti tradicije.

Avangarda se ukazuje kao radikalni i militantni oblik modernizma od kraja druge decenije do sredine tridesetih godina.

Krize modernizma karakterizuju ekonomski, politički i umetnički razlozi.

Avangarda uspeva da razori autonomiju umetničkih disciplina modernističke umetnosti i kulture, pokazujući da se umetnošću može (stvarno ili fikcionalno) revolucionarno preobraziti individualni i kolektivni život, društvo, kultura i umetnost.

Pokazalo se da bez „kubističkog apstrahovanja“, kao osnove likovnog „formalizma“, ipak nema koncepta i pojave modernističkog, pre svega apstraktnog slikarstva u pravom smislu. „Kubizam“ se, iz istorijske perspektive, ukazao kao pred-određujući formalistički uslov dvadesetovekovne slikarske modernosti, kao razvijenog horizonta očekivanja autonomije slike unutar samog slikarstva.

Slikarke i skulptorke socijalističkog modernizma su radile upravo na cenzuri predočivosti svog rodnog identiteta i izvođenju „univetzalnog“ upisa umetnika u umetničko delo, što je kontigentan formalni rezultat plastičnog stvaranja. Taj čin samog ženskog precrtavanja ili cenzurisanja nije išao lako, i nije, sem u retkim „remek-delima“, doveden do prekoznatljivog znaka. Naprotiv, bio je kontradiktoran i često nerazrešiv u svojoj stvaralačkoj i egzistencionalnoj drami.

Dolazi do suštinske promene karaktera umetničkog roda. Ta promena je u preobražaju „stvaralačkog principa“ u polju čulnog prikazivanja i izražavanja. U ovom području je, tokom kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, delovao sasvim mali broj žena – umetnica u Srbiji i Vojvodini: Biljana Tomić, Bogdanka Poznanović, Katalin Ladik, Ana Raković, Judita Šalgo, Marina Abramović i Maja Savić.

Razbijana nasilnost i brutalnost ovog slikarstva je povezana sa odbijanjem idealiteta modernističke umetnosti, pre svega apstraktnog slikarstva. Za ovo slikarstvo bitna je emocija otuđenja. Otuđenje je društveno stanje subjekta u kom su mu vlastite želje, fantazije, oblici ponašanja, ideologije, religiozna uverenja i proizvodi njihovog rada postali strani i nedokučivi. Slike su postale neka vrsta „samog pokaznog govora“ ili „egzistencijalnog pisma“ o slikaru kao čoveku u izolovanim ćelijama života.

Brutalna figuracija proizilazi iz suočenja sa traumatičnim neuspesima modernosti i ubrzanim otuđenjima modernog urbanog načina života.

Naiva je imala ulogu u isticanju umetničkog stvaralaštva manjinskih etničkih grupa i njihovih kultura na platformama socijalističke izgradnje multikulturalnog društva.

Nova figuracija je zbirni naziv za figurativne slikarske pojave evropskog odgovora na američki proto-pop i pop art. Nova figuracija se zasniva na kritici idealizacija i autonomija apstraktne umetnosti. Apstraktna umetnost se pokazuje kao istorijski dovršeni i istrošeni koncept modernosti, koji je otuđen od ljudskog sveta i prikazivanja predmeta i čoveka u svetu.

Ekstremna negacija socijalističkog realizma nije bitno izmenila bilans književnosti u socijalizmu. Nije dala rešenje. Njome nije prevaziđe  socijalistički realizam, već samo napušten. Njegovi problemi su ostali. Pluralizam u tom estetizmu, ako nije prividan, nije ni stvaran.

Konceptualno čista i dosledna apstraktna slika nastala u vreme kada su sve ostale nefigurativne slike srpske umetnosti, zapravo, transpozicija motiva pejsaža.

Igrali smo se, ispitivali, frizirali, plesali, šminkali, družili, sladili, grlili i ljubili.

Prelep dan sa divnim ljudima i divnom decom.

Bilo nam je prelepo, i volonterima i deci.

Hvala  Dunji i Bobi na fotografijama, sklepala sam klip da vidite kako nam je bilo :)

Nedavno sam, tačnije pre dve nedelje, pretražujući internet naišla na portal Žena. Ono što me je u tom momentu najviše zanimalo su recepti. Videla sam opciju da svako ko se registruje ima mogućnost da postavi svoj recept, što sam i učinila. Postavila sam recept sa bloga, ajmokac. Moj prvi, ali ne i poslednji recept, na njihovom portalu.

Nekoliko dana kasnije sam videla da sam dobila nedeljnu nagradu. Jeeeej, iskreno sam se obradovala, iako nigde nisu naveli šta je u pitanju. Nema veze, poklonu se u zube ne gleda, kako kaže narodna poslovica.

Pre tri dana, tačnije u ponedeljak me je probudio poštar. Mama je preuzela pismo i donela mi ga u krevet. Nasmeših se, setivši se vremena kada su mi fanzini, kasete i knjige skoro svakodnevno stizali :) Otvorim, kad ono knjiga. Dole u uglu piše Blic žena, tako da sam, iako nije bilo nikakve naznake, poruke ili sličnog, znala od koga je i da mi je to nagrada. „Lepo od njih“, pomislih, volim da dobijem knjigu, čak i knjigu recepata. Doduše, možda su malo ‘prekomplikovane’ za moj ukus, ali nema veze, svakako ću praviti neke od njih. Uz knjigu je poštar ostavio i karton da se ode u poštu i pokupi paket. Šta se uporedo dešava.

Nekoliko dana pre nego što ću postaviti recept na portal Blic žena, Đo i ja smo osvojili majice putem portala HBOa, te sam bila sigurna da su i oni poslali majice. Nisam stigla u ponedeljak, a ni u utorak da odem po njih, te sam rešila da odem u sredu.

Sreda  09.06.2010. 15h

Krećem od kuće. Mislila sam prvo da odem do pošte na liman i pokupim majice, ali, pošto mi je naišao autobus broj 3, rešila sam da je centar trenutno uklopljiviji, te odem prvo tamo i obavim šta imam. Zove me Tijana da se vidimo. Dogovaramo se da se javim kada završim sve.

Sreda 09.06.2010. 17h

Završila sam sa obavezama, javljam se Tijani da idem na liman (aFtobusom) u poštu da pokupim majice i da se nađemo kod Spensa za pola sata.

Sreda 09.06.2010. 17.20h

Nalazim se u pošti i čekam red za podizanje paketa. Razmišljam da li će mi majica stati u torbu i da li sam možda trebala poneti neku kesu. Stižem na red i predajem karton. Gospođa mi naplaćuje ležarinu. Hmm, ne mogu da se setim za koju veličinu se naplaćuje ležarina, ali nema veze, plaćam i čekam. Dolazi čovek i na obližnji otvor između šaltera (koji je namenjen za primopredaju paketa – stoji vaga) spušta paket ogromnih dimenzija, a službenica na šalteru mi pruža karton da potpišem. U neverici gledam paket i razmišljam kakav su mi promo materijal poslali uz majice da je tolikog formata, te mi na pamet padaju samo plakati. Dok sam upisivala broj LK, pitala sam odakle je paket i ko ga šalje, te dobih odgovor da je neka firma u pitanju i da je iz Beograda.

Ok, završila sam sa papirologijom i odlučujem da zakinem paket sa strane i tako ga ponesem, do mesta gde sam se dogovorila da se nađem sa Tijanom. Prilazim paketu i kada sam krenula da ga podignem shvatam da isti ima preko deset kilograma!!! Shock! Podižem ga i zovem Tijanu da joj kažem da ću malo teže staviti paket u torbu, te menjamo plan . . . uglavnom, šta se desilo.

DOBILA SAM MIKROTALASNU PEĆNICU KAO NAGRADU! Dakle, nagrada za recept se sastoji iz dva dela! Jedan je knjiga, koju mi je poštar doneo na kućnu adresu, a drugi je paket u kom se nalazilo ono što već duže vreme želim :))) Bila sam oduševljena! Toliko sam se iznenadila da sam celo veče bila u šoku, nisam mogla verovati :)

Hvala mnogo na nagradama, koristiću ih, itekako :)

P.S. Ukoliko želite da ostavite svoj recept i učestvujete u nagradnoj igri, kliknite ovde.

EDIT: Hvala svima koji su glasali za mene :)

Iskreno, volim kritiku. Pozitivnu ili negativnu, svejedno. Hmm, ustvari, nije svejedno, svako voli pozitivnu, naravno, kada se trud vidi, ali i negativnu ne propuštam da iskoristim na najbolji mogući način. Trudim se da ispravim to na čemu grešim, NARAVNO, samo ukoliko smatram da grešim. Uvek sam otvorena za savete, a samo je moje da li ću ih prihvatiti ili ne. Svakako cenim kada neko odvoji vreme za mene i moj blog i iznese svoje mišljenje, ukoliko je iskreno, a ne pakosno. I ukoliko ‘kritičar’ ima znanje da mi ponudi. Čuvam se impulsivnosti koja je po meni užasno loša. Sve ovo je samo slovo na ekranu, i svaku poruku koja vam ne prija u tom momentu morate ponovo pročitati drugim tonom. Možda je samo trenutna emocija koju imate prouzrokovala negativnu konotaciju poruke/komentara/twitta/čega god. Možda treba pogledati zbog čega je neko nešto zamerio, pogotovo ako ima više jednakih mišljenja. I, čak i ako dobijete negativan komentar, to ne znači da vam ta osoba misli loše ili da ne voli vaš blog ili nešto slično. Samo je došlo do neslaganja u mišljenjima i to je to. Ne treba sve prihvatati lično na prvu kartu.

Negde na početku blogovanja mi se desilo da sam ostavila komentar na jednom blogu i da me je devojka koja ga piše toliko napičila da sam odlučila da više nikada ne odem na taj blog. U pitanju je bio put i razmišljanje o literaturi koju da ponese. E sad, pošto sam završila književnost, i volim da čitam, te to i radim u velikim količinama (ne koliko ranije, ali opet više nego prosečan svet), mislila sam da joj mogu dati predlog. Pošto se nije složila sa e-knjigama (ok, ukusi su različiti), predložila sam joj nekoliko naslova, napomenuvši da smatram da su određeni naslovi kvalitetniji i da neke smatram šundom. Posle toga mi je rekla kako njen blog posećuju isključivo intelektualci i načitan svet i kako ne treba niko da soli pamet ili šta znam . . . Iskreno, jako sam se iznenadila reakcijom, pogotovo što nisam mislila ništa loše . . . već sam samo htela da dam svoju smernicu, što je tim postom i tražila. E sad, i meni je asistent iz svetske književnosti rekao je to što čitam Pračeta gubljenje vremena, pa sam kritiku prihvatila sa smeškom, jednostavno nam se mišljenja ne podudaraju i to je to.

Pre neki dan sam se zaista iznenadila blogpostom u kom su prozvani ljudi koji su uputili kritiku. Naravno, negativnu. Tačnije, to je bilo samo mišljenje, nije čak ni upućeno direktno. Izvin’te, ali ovo je internet i dostupan je apsolutno svima, kao i blogovi i tekstovi koje pišemo. Ukoliko neko ne želi komentar, može isključiti opciju za komentrisanje ili ograničiti pristup blogu. Zato i postoji opcija ‘private’ kako za blog, tako i za pojedinačne postove. A ne na sav glas kukati i osuđivati ljude zbog iznesenog mišljenja. Apsolutno je bezveze ako na svom blogu očekujete isključivo pozitivne komentare i hvalu. Onda treba razmisliti o samopouzdanju, sujeti i koječemu. Kao i o licemerju onih koji komentarišu.

Naravno, uvek treba paziti na koji način saopštiti kritiku, pogotovo negativnu.

Uglavnom, htedoh reći da nam je usled negative koja je zavladala, ponestalo elana za bilo šta. Ljudi napuštaju twitter i blogove ili manje pišu. Možda će ova #MoustacheWeek uneti malo više poverenja i smeha među blogere i dati im podsticaja da se međusobno poštuju i uče jedni od drugih, a ne samo da se ljute i impulsivno reaguju.

I kako je Deda malopre rekao na twitteru:  „Ko ne moze kritiku da izdrzi, ne mora ni da bloguje, lol…“.

Cheers!

Što umiruje ljubomorne žene?

Kada sam ga pročitala, instinktivno sam se vratila u svoje prethodne veze i pokušala da se setim da li je postojala ljubomora i, ako jeste, razloge pojavljivanja i intenzitet iste. Došla sam do sledećeg zaključka.

Ženska ljubomora u velikoj meri zavisi od muškarca, njegovog stava prema njoj, ponašanja u vezi i odnosa/bliskosti između njih dvoje. Osim, naravno, ukoliko ona nema nekih problema, pa to izbacuje kroz ljubomoru ili je jednostavno takva . . . Mislim da kod normalne i zdrave osobe ljubomora može da bude isključivo uzrokovana, nikako karakterna, osobina.

Imala sam momka koji je bio jako ljubomoran, bio je ljubomoran čak i na internet (verovali ili ne) i u toj vezi sam i ja bila ljubomorna i u nekim situacijama se ponašala kao i on prema meni. Dakle, drugarice iz škole i slične varijante na kafi, zašto mene nema tu i zašto ja to nisam znala, zašto kasniš, gde si bio? Prihvatila sam njegov model ponašanja tj maltretiranje o svakoj sekundi koju nismo proveli zajedno ili nismo bili u kontaktu. Nerviralo me je što se konstantno vraćao na događaje iz prošlosti koje sam mu milion puta do tada objasnila.

Sada sam u vezi sa dečkom koji uopšte nije ljubomoran, naprotiv, čak me i podstiče da se družim, što u RL, što putem interneta, da blogujem i da živim jednako široko kao da nismo u vezi. Za ovih nepunih osam meseci veze, nismo imali nijednu raspravicu koja je nastala zbog ljubomore. Niti sam ikada osetila istu, a mislim da nije ni on. Jednostavno, on se tako postavio, i meni to odgovara, te mu uzvraćam istom merom. Istina je da jedno drugom ne dajemo povoda, ali povoda nije bilo ni u mojoj prethodnoj vezi . . .

Biti u vezi bez ljubomore je uživancija, doslovno mogu da uživam u nama, uživam da se radujem svakom pozivu i viđanju, a ne da strepim kako je danas raspoložen i šta li će mu zasmetati ovaj put. Tako da, kada pomislite da je vaša devojka ljubomorna, razmislite da li joj dajete povoda za ljubomoru, ne samo viđanjima sa drugim ljudima, već i svojim ponašanjem prema njoj.

A – Alibaba i popaj, crtać koji sam imala na VHSu, uz koji sam odrasla. Azbuka, i moje poznavanje iste. Znam za svako slovo na kom mestu se nalazi. Kao i Čarolija, napravila sam svoju azbuku i njom pisala dnevnik, na koji sam nedavno naišla, pa razmišljam da li da skeniram neke stranice i postavim na blog :)

B - Breza, koja raste pored Dunava u Futogu, gde imamo kuću i gde sam provodila letnje raspuste. Drvo sa najlepšom i najnežnijom korom. Sećam se da smo od njene kore i (ako se ne varam) stabljika trske pravili kućice na drvetu. Koju nikada nismo napravili. Bazen, u nedostatku mora. Iako ga retko posećujem. Volim da plivam. Bosiljak, začin koji sve češće uvodim i pokušavam ukućane da naviknem na njegov ukus.

V – Voljenje, kao moj alter-ego. Volim sve i svašta. Od destinacija, događaja, podataka, suvenira, sećanja, do nauka, saznavanja, životinja, insekata. Rođeni sam altruista. Ponekad me nervira što toliko volim, gledaju me kao kretena i u pravu su. Svako gleda samo sebe. Visibake, omiljeni cvet, jer su toliko posebne i nežne, da su jednostavno savršene.

G – Gramatika, izuzetno mi zanimljiva nauka. Dok sam bila mala, rado sam ‘čeprkala’ po rečnicima i pravopisu, a kada bi nam u goste došao neko sa čijim detetom nisam volela da se igram, neretko sam posezala za knjige i govorila: „Ajde da učimo gramatiku“ i dete bi odbilo ili bi mu bilo dosadno, pa su brzo išli kući ili je sedelo sa roditeljima, a ja opet imala svoju slobodu.

D - Deca, volim dobru decu. Volim da radim sa njima, da se igramo i učimo, da razgovaramo, družimo se. Verovatno žalim što sam odrasla. Detinjstvo, bez briga i problema. Drama, omiljeni književni žanr, od Antike do danas.

Đ – Đomla, moj momak. Veći deo slobodnog vremena mi je trenutno usmereno na njega. Đuveč, jedino jelo od kog mi se, kada sam bila mala, okretao stomak. Mama ga nikad nije pravila, a u vrtiću su me prisiljavali da ga jedem. Sećam se kako sam plakala dok su mi kašiku po kašiku gurali u usta. Ni danas ga ne volim.

E – E-knjige, obožavam knjige, a e-knjige su mnogo praktičnije po pitanju prostora tj površine i težine. Pogotovo kada je put u pitanju, poneti 700 e-knjiga nije nikakav problem. Jedva čekam da se dokopam nekog ebook readera ili nečeg sličnog i da uživaaam. (dodatak via Đomla: Sa e-bookova ne moraš brisati prašinu“. )

Ž – Životinje, volim životinje, oduvek smo imali psa u Futogu, a ja kućne ljubimce u stanu. Kod jednog dečaka (osnovca) na FB sam pročitala sledeće: „Životinje što duže žive zajedno, više se vole, slažu i vežu, a ljudi se više mrze i svađaju“. Mislim da je sve rečeno time. Žvazbuka, Žele zeka i Životinjsko carstvo, koji su nam obeležili detinjstvo.

Z – Zima sa zimskim radostima, moje omiljeno godišnje doba. Rođena sam u januaru, kažu da ima veze. Zuma, igrica koju sam obožavala da igram. Imala sam je i na telefonu i platila za download.

I – Idila, tj priroda. Neretko me lepote prirode ostave bez daha i to nazivam idilom. Idilu za mene predstavlja i sledeća slika

J – Jovan Jovanović Zmaj, i njegova Riznica pesama za decu. Odrasla uz nju, čak imam dva primerka. Nekada sam sve pesmice znala napamet, sada nekoliko. Jaffa cakes, jedan od omiljenih slatkiša.

K – Klizanje, prvi put sam na klizaljke stala sa nepunih šest godina – brat je u to vreme trenirao hokej, pa je to nekako išlo familijarno. Nažalost, u svojoj klizačkoj karijeri se nisam proslavila, pravim velike pauze (višegodišnje), ali strast prema ovom sportu ostaje. Kvasac, me podseća na kiflice koje često pravim u poslednjih godinu dana. Kinder jaje i baka koja ih mi je kupovala i slala na put od 300km :) svako jaje je stavljala u jednu rolnu toalet papira, da bi do mene ostalo čitavo . . . Tada su bila retka i skupa. Knjige, bez kojih ovaj život i svet ne bi imao smisao. Književnost, potpuno novo poimanje tradicije i klasika koje imate u glavi. Kašnjenje, ne kasnim iako trčim u poslednji momenat, a kašnjenje bez javljanja tolerišem do petnaest (akademskih) minuta. Kiki bombone.

L – Laž, ne podnosim. Ublaži, prećuti, al nemoj slagati. Teško i opraštam istu. Benigne tj bele laži su manje podložne ovakvoj kritici. Laptop, sprava koja je kod mene kao živo biće, promenila mi je život u potpunosti. Doslovno ga volim.

LJ – Ljubičice, pored visibaka, moj omiljeni cvetić. Ljuljaške na Sajmištu pored kojih smo satima čekali red, zarad pet minuta ljuljanja, da bi nas učiteljica prekinula i da bismo se vraćali u školu.

M - Mama, definitivno najbitnija osoba u mom životu. Uvek me je podržavala, razumela, savetovala. Ona je zaslužna za stvaranje mene kakva jesam, za oblikovanje moje ličnosti. Maslačak, od kog smo kao mali pravili venčiće i stavljali ih na glavu. Mačke, koje nisam toliko volela, dok nisam dobila jednu i posle toga postala luda za njima. Munchmallow, ubedljivo najbolji slatkiš otkako znam za sebe, do dana današnjeg. Ali isključivo originalna verzija, nikako ove sa dodavanjem aroma. Maza, bila i ostala, prevelika.

N – Novi Sad, najlepši grad na svetu, grad u kom sam rođena, odrasla, školovala se i nemam posao. Nova godina, kao najlepši praznik kad sam bila mala. Danima sam se igrala pored jelke, pa ju je mama kitila pred 25.12. i ostavljala do slave 20.01. Eh, to su bila vremena :)

NJ – Njegoš, čija su mi dela oduzela pola života dok sam ih čitala i tumačila za ispit. Sada mi je sve to zanimljivo, ali kada se mora . . . Njujork, kao metropola u kojoj nikada ne bih mogla živeti, jer se jednostavno ne bih snašla. Ipak je simpatično predstavljen u seriji Sex&city.

O – Online, stanje koje mi se dešava poslednjih godina. Orah, i njegov hlad, sakupljanje plodova, jesen. Ozbiljnost, nešto što mi se desilo pre 7-8 meseci, mada verujem da ću zauvek ostati neozbiljna. Odgovorna, ali neozbiljna.

P – Punk, koji je obeležio polovinu mog života i pomogao mi da preguram najgore godine u najgora vremena na najbolji mogući način. Paštašuta, i način na koji moja mama izgovara naziv ovog jela, njamiii. Prkos, je ono što činim kada me neko uvredi ili povredi. Onda dok se ne odljutim ide sve kontra. Srećom, retko se ljutim :) i ne bez razloga.

R – slovo koje kao mala nisam umela da izgovorim pravilno i svi u dvorištu su me zadirkivali zbog toga. Radoznalost, jedna od dominantnih osobina koje imam. Ali ne u smislu „zanima me šta komšinica kuva“, naprotiv, radoznalost u smislu saznavanja novih stvari. Zanima me sve osim politike.

S – Sneg, omiljen mi oblik koji voda može da dobije. Kada pada sneg, presrećna sam. Sve mi deluje mirnije, staloženije, manje napeto. A o savršenstvu pahuljica ne moram posebno pisati. Slatkiši su deo moje svakodnevnice, definitivno sam zavisnik od slatkiša. Suze. Smoki, prisutan je otkako znam za sebe, jedini, pored bananica, koji je zadržao oblik, ukus i miris i istrajava sve ove godine. Sankanje uz sneg = vrhunska radost. Umela sam da se sankam na atomcu dok ne budem skroz mokra od penjanja i snega. A kada dođem kući, mama mi skine ski odelo i stavi me na radijator, da se ‘otopim’.

T – Prvo što mi je na ovo slovo palo na pamet je tokata. Uspomene iz muzičke škole. Tufahija, specijalitet koji sam prvi put probala u hotelu Bosna u Banjaluci i pokajala se . . . a svi su toliko pričali o tome, baš sam se razočarala. Ne volim ni tortilje, kad smo već kod hrane na t. Nije da ih ne jedem, samo malo manje volim da ih jedem.

Ć – Ćufte u paradajz sosu, mmm!

U – Uslov na fakultetu koji sam redovno davala u oktobru, pa mi je celo leto ‘odlazilo’ na učenje.

F - Fabrika čokolade i verovatno u njoj Čarli. Ali onaj iz knjige, ne onaj iz filma. Fortuna i Carmina Burana koju sam imala prilike jedno polugodište da pevam, u srednjoj muzičkoj školi, u horu. Fornetti volem, al ne smem, pa i ne jedem.

H – Hrčak, mnogo njih koje sam imala tokom godina. Jednom su nam spasili život. Mnogo volim ove male glodare. Harmonika, instrument koji sam svirala osam godina u nižoj muzičkoj školi, koji mi je dao mnogo zadovoljstva, treme, straha, nervoze, sreće, ljubavi, strpljenja, istrajnosti. Hrana, volim da je spremam, volim da je jedem.

C – Cvekla, često je jedemo zimi kao salatu. Cveće, posebno livadsko, poljsko. Volim svo cveće, ali ne umem dobro da se brinem o njemu, tako da sam uglavnom imala kaktuse koji su najmanje zahtevni. Cipele, bile su isključivo martine ili slične njima, glomazne, kabaste, dečije. Ponekad se setim da sam žensko, pa kupim ponešto što „liči“.

Č - Čokolada, forever and ever. Totalni sam zavisnik i nijedan dan ne mogu da provedem bez makar dve kockice iste. Sve vrste volim osim sa suvim grožđem i sa mentolom. Čarape, soknice uglavnom, šarene, dečije.

DŽ – Džem, od divljih jagoda koje je moj deda brao negde daleko, a baka ga kuvala. Njamiii!

Š – Švićmobrkl, prezime koje sam izmislila jednom prilikom dok sam preko skajpa razgovarala sa Dzejni i od tada me ona tako zove, a i Đo u poslednje vreme. Simpatično mi je i dopada mi se :) Šnenokle, uvek volela ono žuto, a kada mi sipaju i belo, mešala sam ga dok se skroz ne stopi i postane žuto.

* sve linkovane fotografije su ostale na njihovom prvobitnom hostingu, tako da izvor vidite u adresi. Nijedna fotografija nije downloadovana i ponovo uploadovana, niti je ijedna objavljena na ovom blogu bez linkovanog izvora.

Dakle, imale smo po 13-14 godina, kada smo išle na takmičenje sa muzičkom školom u jedan gradić u Srbiji. Bila je to 1996. godina ako se ne varam, Srbija u sankcijama, kriza, teško stanje, sećam se da su nas roditelji jedva pustili da idemo. Shema je bila sledeća: putujemo oko 6-7 sati, kada stignemo ‘preuzimaju’ nas deca – domaćini tj deca koja su se prijavila da prime nekoga od nas (pun autobus je išao) u svoje porodice i od njih idemo na probe i na kraju takmičenje, zatim poslednje veče na kom nastupaju oni koji su ostvarili dobre rezultate (zaboravih kako se zvalo) i kućama u nedelju uveče. Nismo imali mnogo slobodnog vremena dok smo bili tamo, ali smo ga pronalazili za druženje i upoznavanje porodice u kojoj smo bili smešteni. Zaista nezaboravno iskustvo. Dve godine sam bila tako smeštena i imam lepa sećanja :) moram naglasiti: svaka čast ljudima koji su nas primali u to vreme nestašice, neimaštine i krize.

Mina nije bila te sreće :D Primila ju je četvoročlana porodica – tata, mama, dečak i devojčica naših godina. Iako smo bili tri dana tamo, malo je to vremena za upoznavanje i bilo kakvo zbližavanje, jer smo stalno jurcali negde, imali probe i bili pod stresom zbog takmičenja, pa je jedino što je svima u slobodnim momentima trebalo bio odmor i san. Prvi dan je prošao kako je prošao i s obzirom da smo ustali u 5h i krenuli u 6h ujutru, već smo u 22h svi bili pospani. Ostatak pišem onako kako mi je Mina ispričala.

Došlo je veče i konačno smo stigli u stan. Deca su dobro govorila srpski, ali se sa roditeljima nisam mogla sporazumeti. Krenula sam u kupatilo da se istuširam, a maćeha devojčice kod koje sam bila je išla za mnom. Iako sam zaključala vrata, pokušavala je da uđe. Presvukla sam se u pidžamu i izašla. Otišla sam u sobu u kojoj su mi rekli da ću spavati sa devojčicom koja me je primila. Bila sam strašno iscrpljena od puta, nošenja istrumenta i slabog sna prošle noći zbog uzbuđenja od puta i svega. Bila su spremljena dva kreveta i ona je već nasmejana ležala u jednom. Uvukla sam se u svoj jedva čekajući da zaspim, odmorim se  i skupim snagu za sutrašnje takmičenje. Malo smo pričale i jedna drugoj poželele laku noć i lepe snove. Posle nekoliko trenutaka sam je pitala zbog čega ne ugasi svetlo. Tada mi je rekla:

* Bojim se. Ali mi je drago da konačno neko spava u tom krevetu.
* Čega se bojiš?
* Znaš, na krevetu na kom spavaš je pre manje od mesec dana umrla moja baka.

Hehehe, meni je i sada smešno, jer mogu da zamislim Mininu facu hehehe, dete od 13 godina u drugom gradu, potpuno nepoznati ljudi i ovako nešto . . . hehehe :D Kaže da oka nije sklopila celu noć hehehe :D Naravno, osvojili smo prvo mesto tada (između 90 i 100 bodova) i sve je prošlo ok, ali je ovo nešto zbog čega plačem od smeha kada se setim ili pomenemo :D

Razmišljanja  dokonog šetača

Imati i nemati

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što  nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I  zlo dolazi.

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica  duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog  anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: „Nema…“

Ima li kraće i strašnije reči u našem  jeziku od tog večnog „nema“? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: „Pogledaj još malo…“, i dete ponovo iščezava u đubretu.

Stojim  zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni  stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi.

Naši  stari su nas učili da podignemo  komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba  koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina.

Stari beogradski trgovci, proglašeni posle  rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s  novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako  su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu.

Ostavljam  je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku  „Nekretnine“, video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, među tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema  većeg straha od onog kad čovek  oseti da će biti zaboravljen. Taj  strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome.

Gutajući  energiju, vreme i prostor, oni  veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna  generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali  zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac  Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i  kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju  predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz  to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese  se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao  prezrele tikve, a kriza se širi sve  do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada  umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.

Bar ćemo se siti naćutati.

Na  kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni  prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: „Naše je samo ono što poklonimo drugima.“ A iz đubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: „Nema!“ I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.

Momo  Kapor

Jesam, pravila sam gnezdo . . . i to kakvo gnezdo! Otvorila sam uspomene i ponovo se vratila više od dvadeset godina unazad.

Veliki petak. Imam između četiri i osam godina (mislim da su mi posle rekli da nema Zeke). Imali smo divnu, veliku pletenu korpu, nalik ovoj *, nešto manja, sa oblim ivicama, koja mi je služila za sakupljanje trave od koje smo kasnije zajedno  pravile gnezdo. Dakle, mama mi je tada objasnila da, što veće i lepše gnezdo napravim, Zeka će mi doneti više jaja. Pokloni su, kao i kod Deda Mraza bili uslovljeni ‘dobrotom’ i ’slušanjem’.

Šta se ustvari dešavalo. Živele smo na drugom spratu i kuhinjski prozor je bio okrenut ka dvorištu. Tamo se nalazila mala livada i negde u vreme Uskrsa je već bilo dovoljno trave za ubrati. Posle doručka mi je mama davala tu pletenu korpu i slala me na tu livadu da berem travu za gnezdo. Sva srećna sam odlazila i provodila pola sata, pa i tri četvrtine sata berući travu. Za to vreme je moja mama farbala jaja i motrila na mene sa prozora (ipak sam bila mala, a i da ne dođem kući i ne vidim da to farba ona, a ne Zeka). Kada bi mi dosadilo ili bih se umorila vikala sam:

• Maaamaaa, jel ovo dosta?

Podižući korpu u vis, da ona bolje vidi.

A mama, ako nije stigla da ofarba sva jaja je odgovarala:

• Nije, moraš još nabrati, da mu napravimo veliko gnezdo, da sva jaja stanu.

Kada bi završila sa farbanjem i ukrašavanjem jaja, zvala me je da se vratim u stan, jer “je sada dosta trave” i možemo da napravimo lepo gnezdo. Onda smo zajedno pravile gnezdo i ukrašavale ga, da bi Zeka znao gde da ostavi jaja i poklone. Na Uskrs smo se rano budili, jer smo svake godine putovali kod tetke, tatine sestre, u Šumadiju. I svake godine me je čekala puna korpa jaja, ni manje ni više nego sto komada, sto šarenih, nijedno isto . . . i pored pune korpe šarenih jaja pokloni. I to, kako je Miss Cybernaut rekla, bolji nego kad ih je Deda Mraz donosio tj sa više slatkiša i nekako svečaniji, vredniji. Ili kako je duhovito primetio Novinarska patka

Ovoliki trud moje mame svakako nije ostao zaboravljen i imao je veliki udeo u oblikovanju i stvaranju moje ličnosti. Opet želim da joj kažem: “Hvala što si bila najbolja mama na svetu. I dalje to jesi. Volim te.”  :)

*fotografija korpe je preuzeta sa ovog sajta

Niz okolnosti me je sputao da o Beoviziji 2010 pišem ranije (oštećenje fajlova bloga na serveru, za koje je SezamPro bio potpuno nezainteresovan – da ne kažem bolelo ih je dupe i nedostatak vremena nakon što je Sad Clown reanimirao blog – tnx mate!).

Posle gomiletine pročitanih tekstova na internetu o ovoj temi, danima vajam ideju i stav koji imam u glavi. Kako je, meni veoma draga blogerka i fenomenalan kritičar stanja svesti, postupaka i posledica u Srbistanu, Džejn Dou, rekla:

Lakše je grickalicom za nokte pocepati atom, nego naterati sve stanovnike ove buđave zemljice da se slože oko nečega, bez obzira šta je u pitanju. Od politike, reprezentacije, pa do seče platana u Beogradu. Iako je odabir nacionalnog predstavnika za Eurosong kojim će svi biti zadovoljni težak koliko i gore opisana nuklearna fisija, to ne znači da ceo cirkus koji je pratio odabir nije podložan kritici.

Kada sam čula kakav monopol je dozvoljen, tačnije plaćen, bez reči glasnogovornika, odlučila sam da ove godine, iz dva razloga ne gledam Beoviziju. Prvi je gore pomenuti monopol, nekako spakovan u benigne omote sa mašnama u ovom slučaju, ali koji nam u drugim oblicima prouzrokuje sve probleme i zagorčava život, a drugi je to što događaje ovog tipa pratim isključivo u finalu, ako predstavnici naše zemlje stignu do njega. Ako ne, onda ne gubim vreme. Međutim, uredno sam pratila komentare putem twittera. I shvatila da nisam pogrešila.

Dan posle debakla sam na youtube pronašla pobedničku pesmu i preslušala je. Dok sam slušala pesmu, čitala sam komentare ispod. No, o tome kasnije. Slede moji utisci.

O muzici

Odmah se može primetiti da je Bregović pokušao da pomiri etno zvuk Šumadije sa trenutno aktuelnom – modernom muzikom. Kako melodiju, tako i ritam. E sad, davno sam ispala iz svega ovoga i ne znam koliko sam svojim obrazovanjem kompetentna, tako da ću dati svoje nestručno i laičko, ali ipak čvrsto mišljenje. Da li je potrebno da zauvek težimo baladama ili sladunjavim pesmicama? Ili nečemu što je već milion puta odslušano/komponovano? Ovakve mešavine mogu imati odličan uspeh i pozitivnu kritiku, ukoliko su lepo usklađene. Ne znam da li je ovo urađeno po pravilima teorije muzike, kontrapunkta ili čega već, ali znam da nam je u ovom momentu je svaka inovacija u BILO KOM pogledu dobro došla, i mislim da je ideja za ovako nešto odlična. Činjenica je da nije smeo da eksperimentiše na pesmama za Beoviziju (ne znam da li sam napomenula da ostale dve nisam preslušala, tako da pojma nemam ‘u kom su fazonu’), pogotovo što je isključivo on uticao na izbor, ali o tome ću na kraju. Mislim da je ideja odlična.

O tekstu

Prvo mi je, kao i većini (da ne kažem svima), tekst bio besmislen i tupav. Posle detaljnije analize dolazim do zaključka da je tekst itekako smislen. Pokušajte da ga razumete, bez predrasuda. Među eliptičnim stihovima i simpatične igre reči, ima dosta toga da se pročita.

Eh… Ljubice, Ljubice,
Praviš mi, Ljubice, zazubice
Eh… Stisni me, kissni me
Ljubice, na grudi pritisni me

Ljubiš me k’o balavica, nije te sram
Beograd, Beograd, ja bezobrazan
Ne jednom, ne dvaput, tri puta me
Beograd, Beograd, tri puta po naški je

Balkan Balkan Balkan ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!

Eh… Ljubice Ljubice
Grudi ti Ljubice haubice

Ljubiš me k’o balavica nije te sram
Beograd Beograd ja bezobrazan
Ne jednom ne dvaput tri puta ne
Beograd Beograd tri puta po naški je

Balkan Balkan Balkan ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!
Hop hop hop ovo je Balkan come on!

Samo malo samo malo samo malo samo malo
Samo malo samo malo samo malo samo malo
Samo malo samo malo mu ga daj

Ljubiš me k’o balavica nije te sram
Beograd Beograd ja bezobrazan
Ne jednom ne dvaput tri puta ne
Beograd Beograd tri puta po naški je

Neću ulaziti u analizu teksta, verujem da će svako sa imalo čitalačkog iskustva uspeti da shvati da je ovo šaljiva, ljubavna pesma, da odiše patriotizmom, i da je i u tekstu koristio mešavinu ’starog’ i ‘novog’. Da li je i u ovom slučaj to najsrećniji spoj, ne znam. Meni se konkretna priča dopada.

O muzici, tekstu i Evroviziji

Da rezimiram dosadašnje iznošenje, muzika i tekst po mom mišljenju uopšte nisu toliko katastrofične, koliko sam mislila, po komentarima koje sam čula i pročitala. Bukvalno sam očekivala sekunde i narodne napeve, u najboljem slučaju. Ali ova pesma u kombinaciji sa Evrovizijom, nažalost, čini mega debakl. Brego, zapitaj se, kako će lik kome je maternji jezik nemački recimo, uspeti da provali tvoje eliptične stihove i pokušaj da preneseš Šumadinca u prestonicu? Koji nema pojma da je truba karakteristična za te krajeve i da sve, muzika, ritam, tekst, ima određenu simboliku? Lepo od tebe što si pokazao da imaš ‘žicu’, ali ta žica u inostranstvu ume itekako da zvuči falš. Tako da se, iako smatram da pesma ima težinu i vrednost, moram složiti sa većinom. Ovo nije najsrećnija pesma za Evroviziju. Nije pesma kojom se možemo predstaviti strancima, a da uspeju da nas skapiraju u tih nekoliko dana.

O izvođaču

Svi koji me znaju, upoznati su sa mojim odabirom muzike. Volim punk i to je. Daje mi određenu energiju i pomaže mi da ostanem nasmejana, širi pozitivu i optimističnost. Mada, slabo slušam punk u poslednje vreme, ne stižem mnogo toga, ali hoću da naglasim da ne slušam narodnjake, niti me interesuje Grand i bilo šta u vezi sa njim. Hoću da kažem da Milan Stanković, koji peva ovu pesmu, za kog sam čula ranije, ali nemam pojma ništa o njemu osim da ima veštačke zube koje primetih (ili navlake) i da definitivno ‘vuče’ na Čolu, fantastično peva, ima lepu boju glasa i da je ovu pesmu ‘razbio’. Čak smatram da ovom pesmom nije pokazao ni deo talenta i onoga što može i ume svojim glasom. To što ga po netu nazivaju “pederom” mi uopšte nije jasno. Da li je homoseksualcima zabranjeno učešće na Evroviziji? I da li njegovo seksualno opredeljenje utiče na kvalitet njegovog glasa i interpretaciju? Apsolutno ne, tako da svako ko vređa ovog dečka po toj osnovi samo pokazuje koliko je plitak i ne ume da razgraniči ‘babe i žabe’. Dalje, sve uvrede upućenje njemu po pitanju pesme ukazuju na isto. Da li je moguće da gomiletina ljudi ne konta da Milan SAMO PEVA PESMU i da nema drugih dodirnih tačaka sa njom? Pogledajte komentare na youtube-u, ono nema veze sa vezom. Dobio je pesmu, otpevao je majstorski i kraj. Na stranu što je možda ovakav ili onakav i što peva narodnjake. Prozivajte ga za to, za ovo nemate osnova.

I ukratko . . . pesma je ok. Eksperiment koji ima šansu lepo da se oblikuje, ali po mom mišljenju, samo na našim prostorima. Slati ovako nešto u inostranstvo je čist promašaj. Osim ako i njima ne treba inovacija.

Ovaj tekst predstavlja moje lično mišljenje, svaki komentar koji nije vezan za temu i sadržaja je uvredljivog po bilo kojoj osnovi će biti izbrisan, a autor istog biti prijavljen provajderu pomoću server loga i IP adrese.

Pre pet meseci mi se život potpuno promenio. Tačnije, promenio se pre tri godine, ali nisam bila svesna toga jer me je mama oduvek štitila i ništa nisam osetila. Da približim; sva rodbina mi je daleko, odrasla sam praktično sama, otac mi je sličnog mentalnog sklopa kao otac Jovana Sterije Popovića, tako da sam ekstremno vezana za majku. A bolju nisam mogla tražiti. I da sam tražila ne bih je dobila, jer mislim da bolja mama ne postoji. Neplanirano sam pisala o njoj pre izvesnog vremena, u sećanjima na detinjstvo. Bila i ostala najbolja mama na svetu. Mogu da kažem da nemam nikog osim nje. Nikog ko će me zagrliti, razumeti, bezuslovno voleti, želje mi ispuniti, pravednosti me naučiti, posavetovati, uputiti. Ona je mama koja mnogo zna, obrazovana, pametna, nežna, puna ljubavi, kreativnosti, optimizma, želje i volje. Niko mi i ne treba dok je imam. Nažalost, jako je bolesna i njeno telo se polako gasi i sa sobom vuče njen duh. Ima šezdeset i tri godine. Iskreno, očajna sam. Kada ona umre, veliki deo mene će otići sa njom. Većinu onoga što imam, materijalno i nematerijalno sam dobila od nje. Zato se nadam i trudim da živi što duže. Dala bih sve na svetu samo da joj bude bolje i da ne prolazi kroz sve kroz šta prolazi.

Ukratko. Dugogodišnji je dijabetičar, i ima mnogo posledica te bolesti. Ne vidi dobro (ponekad nikako), teško hoda pa se slabo i kreće, srce joj popušta, sklona je upalama pluća i ono što nas je poslednje potreslo i sa čime se borimo trenutno je teško oštećenje bubrega. Hitno je primljena u bolnicu. To je bio treći boravak tamo u poslednje četiri godine, i najduži. Ležala je oko dva meseca. Za ta dva meseca, kao da sam kroz pakao prošla, pogotovo poslednjih dana, kada nisam mogla ni da je posetim zbog objavljene pandemije. Strašno je kada nekoga koga volite najviše na svetu morate ostaviti u ustanovi u kojoj je sve strano, komotitet je na nuli, wc prljav i smrdi, a ne može sama da se istušira . . . a najgore je što ne znate da li će se uopšte i vratiti kući.

Nekoliko dana pre nego što je hitno primljena u bolnicu, joj je bilo jako loše i radili smo analize u privatnoj laboratoriji. Nismo imali kod koga da ih odnesemo pošto je naša divna lekarka bila na godišnjem i tada sam napisala ovaj post. Još jednom moram da se zahvalim Dijici koja je bez reči rekla da pošaljem rezultate (skenirala sam ih i poslala mailom), te je ona konsultovala svog kolegu i zajednički su nam pomogli. Lidija, hvala ti mnogo. U takvim trenucima, kada čovek nema kome da se obrati je sve toliko strašno da si mi pomogla više nego što možeš i da zamisliš.

Tada su mi dani bili isti. Probudim se, pospremim kuću ako šta ima, uključim mašinu, spremim se i krenem kod nje u posetu, u bolnicu. Usput kupim šta treba (u apoteci, prodavnici, butiku), tamo je malo uredim, presvučem, zategnem krevet, istuširam, i sve šta treba. Pokupim prljave stvari i nazad kući. Prostrem veš, skuvam nešto, blejim po netu i spavanjac. Svaki dan isti . . .

Nekako sam u to vreme operisala i umnjak (užasno iskustvo), hvala svima koji ste pitali kako sam i interesovali se, bila sam sama u stanu, obavljala sve šta sam imala i šta piše iznad i gurala, uz vas.

Negde početkom oktobra su joj rekli da mora da nabavi neke lekove koji se prodaju u Mađarskoj, jer spadaju u listu neregistrovanih lekova i kao takve, apoteke kod nas ne smeju da ih distribuiraju i prodaju. Kada sam došla u bolnicu, dala mi je spisak. Jedan od lekova je prašak Resonium A koji prečišćava krv do početka dijalize i bio joj je potreban hitno, tj kako su lekari rekli: “Odmah”. Zvala sam sve za koje sam mogla pretpostaviti da se kreću na relaciji Novi Sad – Mađarska tih dana . . . i naravno da niko nije u tom momentu tu ili neće uskoro putovati ili nema kako da mi donese lek. Na twitteru sam zamolila sve da mi jave ako ikako mogu da mi pomognu. Mnogo mojih twitt drugara je retwittovalo poruku, hvala još jednom. Tako mi se javila i ooppii sa velikodušnom ponudom i džejni koja se zaista potrudila. Janavi se ponudila da obiđe apoteke u kojima nabavlja uvezene lekove. Ooppii, bonieboy, džejni i janavi, hvala vam do neba! Lek sam pronašla u Novom Sadu nakon dva dana, dojavom koja apoteka prodaje neregistrovane lekove. Ne želim vam da ikada saznate kakav je osećaj kada vam lek treba ODMAH, a vi nemate nikoga, ni ovde ni napolju.

Džejni me je i zvala, slala smsove, tešila koliko je mogla. A i ne poznaje me. Hvala Džejni, stvarno si drug kakav se retko sreće.

Hvala mnogo na podršci!!!

U to vreme su bile uz mene i Dijica koju pomenuh ranije, Pričalica, Kremašica i Korepetitorka koje su jedan dan i došle do mene, kao i Vasilj, Niki, kada su mi u Win Win computers prodali laptop koji ne radi podršku su mi pružile Jasna i Angelina, kada sam imala bilo kakvih problema oko računara tu se našao Firusvg, a neretko me se setio Walter, kao i Slavko, tu je bila i Čarolija, a lepu reč mi uputili Suske, Gaga, Jovan, Vera, Jelena, Snježana, BarbaR_ZD, Bubullina, Mima, Lazar, Milan, Kakadu, Dejan. Nadam se da nikog nisam zaboravila. Verujem da su se neki iznenadili, ali ja ne zaboravljam. Posebno ne dobrotu. Hvala vam mnogo.

Posebno hvala mom momku koji je uvek uz mene, vozio me gde god je trebalo i pružao mi podršku koliko je mogao. I mojim drugaricama Milici i Jasmini.

Mama je krenula na dijalizu. Bojala se jako. Tešila sam je rečima kako preko dva miliona ljudi ide na dijalizu svakog dana i kako sam to pročitala na internetu. Mislile smo da će dijalizu obavljati preko fistule koju su joj ugradili operacijom i da je neće bosti. Debelo smo se prešle. Bodu je svaki put sa dve igle, a fistula služi valjda da održava cirkulaciju. Ove nedelje kreće tri puta, umesto dva puta nedeljno. Užasno je svaki put. Kada se vrati kući loše se oseća taj dan i nije u mogućnosti maltene ni da ustane iz kreveta. Nadam se da će se to promeniti i da će se organizam navići i bolje reagovati. Sutradan joj je već bolje. Dijaliza traje oko četiri sata. U toku dobije doručak i napitak. Tamo se mora presvući i sve je sterilno. Kaže da su lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari divni i da paze na nju.

Ruka joj je modra. Maže nekom kremom stalno.

Sve ovo pišem, da bi ljudi mogli da se informišu. Mi nismo imale odakle, jer na netu nema ništa konkretno o tome. Sve je indirektno i nejasno. Skenirala sam liste koje je dobila od lekara po pitanju ishrane, koje nisam mogla pronaći na internetu. Nadam se da će nekom pomoći. Dijaliza joj produžava život. Iako je teško i neprijatno.

Uputstvo za pravilnu ishranu bolesnika sa povišenim vrednostima holesterola i hroničnom bubrežnom insuficijencijom

Preporuke za planiranje ishrane

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (1/2)

Saveti za ishranu za smanjenje kalijuma i povećanje kalcijuma (2/2)

• Jadan . . . sada mora sneg da očisti, da bi mogao da dostavi robu i to samo zato što niko nije očistio sneg ispred zgrade.

na šta mi je Jelena odgovorila:

• Ko mu je kriv, što nije završio fakultet, pa da nema posao.

Da, spadam u grupu magarčina koje sve pozajmljuju, kome god, na koliko god. A kada treba da se vrati, muke žive. A to su mahom ljudi koji me NIKADA, ali nikada (!) nisu nazvali da vide kako sam ili bilo šta drugo.

Već svima dobro poznat scenario – zvoni telefon:

E ćao, ti si? (a ja sam, ko bi se drugi javio na moj mob, da me ne zoveš samo kad ti nešto treba znao/la bi) Znaš, trebaju mi one skripte/diskovi/knjige/pumpe/aparati/itd  o kojima smo onda pričali. Kući si? (nikad ne kažu kod kuće – prim.ja) Ajde, sad ću doći, za 15 minuta kolima, samo mi iznesi, nemam vremena da se penjem . . . Da da, ubaci i to, sve mi treba, vratim ti čim __________ (pa kaže neki rok otprilike). Nemaš frke, čuvam kao svoje!

Posle 5-15 minuta se zaista pojavljuje, sve smo slatki, dobri, grlimo se, ljubimo, kako si, kako ti je mama – blabla truć i obavezno žure. Opcija – kopiraj uglavnom nije moguća, jer se nema novca i to razumem potpuno, ali me ispoštuuuuj!

Ako sam ja mogla tebi za 15 minuta da pronađem šta ti treba i dam, kada te zamolim da mi vratiš, ajde, ne mora da bude 15 minuta, neka bude 15 dana! Ali mi vrati MOJE!

Verujte mi da se dešavalo da ljudi isključe telefon, pa i promene broj . . . gomila skripti koje sam danima vadila su nestale, jer se studentarija vratila kući, prosledila ih dalje ili šta već. Knjige sam i prežalila/zaboravila, diskove takođe. Znate li vi kako je bilo sedeti u Matici daaanima?! Dešavalo mi se da se probudim plačući jer sam se poslednji put naspavala ne sećam se kada, a moram da ustanem u pola sedam, da zauzmem mesto da bih mogla učiti i onda ostanem i po deset sati tamo . . . kad se vratim kući prekucam sve šta sam radila i štampam, pravim skriptu, a pred spavanje čitam lektiru koju imam za taj ispit . . . i onda dam nekom ko spremi ispit 10 puta lakše i brže i ne vrati mi skripte . . . Jave mi kako su diplomirali, zahvale se i eto, čućemo se da mi vrate, ja čestitam i kažem ok, kada se euforija stiša . . . četiri meseca je prošlo, ja lika ne mogu da dobijem . . . kod njega je deo, deo kod jedne koleginice, a treća me danima zove da joj dam da kopira, a ja ne mogu da joj dam, jer nisu kod mene i tako u krug . . .

E pa, kako i naslov kaže, od sada – ne dam! Treba ti? Ok, nema problema, evo iskopiraj, presnimi, šta god, ali moju knjigu/disk/skriptu šta god više niko neće izneti iz moje sobe. Dosta mi je natezanja, navlačenja i čega već, kada moram da molim za svoje. I to kad mi najviše treba tražim, neću da smaram, eto uče . . . vala baš!

Jedna koleginica mi je išarala skriptu iz svetske koju sam pobožno čuvala, jer je fenomenalna . . . nije napravila svoju kopiju, već je moju podvlačila hemijskom olovkom i dodavala beleške sa strane . . . da ne pričam kakav ‘kupus’ mi je vratila . . .

Dosadilo mi je. Ne dam. Ljuti se koliko hoćeš, ja kad se ljutim kad mi ne vraćate nikom ništa. I gotovo.

*Napomena: tekst se ne odnosi na ljude kod kojih su trenutno moje stvari a nisam ih tražila nazad, da ne bi došlo do zabune ;)

Uglavnom, preukusno je, jednostavno za napraviti i preporučujem da probate :)

Potrebno je:

• belo meso
• pola glavice belog luka (5-6 čenova)
• 1dl ulja
• 2-3 kašike brašna
• malo vegete
• kocka za supu
• 2dl mleka
• 2dl vode
• pola kisele pavlake

Priprema:

Belo meso skuvati u vodi (koja se može posoliti, mi izbegavamo so iz privatnih razloga), izvaditi, iseći na zalogaje i ostaviti sa strane. U drugu šerpu sipati ulje i propržiti sitno iseckani ili izgnječeni (na onu spravicu) beli luk, te dodati brašno. Kada se brašno proprži sipati mleko i vodu, zatim kocku za supu, vegetu, peršun  i malo majčine dušice (ona nije neophodna) i mešati dok se ne zgusne. Zatim dodati meso i kuvati još nekoliko minuta. Kada se servira umešati malo pavlake i to je to :) Ukusno je sa pireom, testeninom, i može se kombinovati maltene sa svime. Neko stavlja i sirće ili limunov sok, ne preferiram, jer ne volim :)

Vreme za koje se pripremi je manje od 30 minuta.

Uživajte!