Skip to content

Jedan običan dan

jun 8, 2008
tags: , , ,

Ja sam razmažena. Ne u smislu da se bahato ponašam, da sam nedokazna ili nevaspitana (a često ljudi mešaju raznaženost i nevaspitanost). Nego sam razmažena onako, da mi je uglavnom udovoljavano (ne materijalno tj i materijalno, ali sam skromna, verujte mi). U smislu, od malena mi mama tepa (i dan danas), kada se probudim prva rečenica koju čujem je (uglavnom, nije pravilo, ali dešava se): „Šta će moja curica da doručkuje?“ i tako to. Na taj način. Mislim da nije bilo (razumne) stvari koju sam poželela da uradim/dobijem a da mi nije ispunjena. Kada sam želela da idem negde – išla sam, da napravim nešto – napravila sam, da kupim nešto – kupila sam. Naravno, nisam bila bezobrazna da tražim nešto zbog čega bi moji roditelji ’ispaštali’. Verujem da je većina vas ovakva. Neko više, neko manje. Ali smo slični.

Zbog čega razmišljam o ovome?

Pre neki dan, probudim se ja oko podneva i ustanem i čujem poznatu rečenicu od moje mame (koja je 8 godina u penziji i prilično bolesna, te je stalno kod kuće), šta ćemo za doručak i ja smislim kako mi se jede nešto iz pekare i ona se složi, hoće i ona nešto iz pekare (da ruča). I spremim se, uzmem novac i krenem. Do pekare nemam ni pun minut peške. Svratim i kažem devojci koja radi (a već se i poznajemo, pošto maltene svakodnevno pazarim tamo, ponekad i više puta na dan) šta da mi ostavi, da ne nosim do prodavnice, nego ću u povratku pokupiti. Kaže mi ona da ima jedno, a nema ono što ja hoću za doručak, ali da može da naruči, ako bih malo sačekala. Ma nema problema, kada je neko tako ljubazan, što se mene tiče, čekaću koliko god treba :D I da ne dužim, odem u prodavnicu i pokupujem sve što je mama rekla da nam treba, plus još nekih gluposti (bacam pare na bezvezarije) i svratim u pekaru. Radnica mi je spakovala maminu klopu, a moja ’samo što nije’. I stanem ja sa strane i zapričamo se tu malo, mušterije dolaze i prolaze . . . U jednom momentu (ja sam leđima okrenuta ka vratima i ne mogu da vidim ko ulazi dok ne priđe pultu) pored mene staje jedna devojčica, od oko deset godina, Romkinja (nemam ništa protiv Roma, volim SVE ljude, bez obzira na pol, rasu, veroispovest. U globalu se trudim da eliminišem kod sebe sve tipove predrasuda.). Jedina stvar kod Roma koja me nervira je to što prose. Ok, ko nema uslova da radi (kao to dete), ali onda krivim njihove roditelje koji su to dopustili. Ako ćeš da rodiš, brate, i izdržavaj tu decu. A ne na ulicu, pa nek se snađu. Ima još jedna stvar koja me nervira, taj ’molećivi ton’ kojim se obraćaju. Pa nisam ja debil da moraš da mi cviliš, ako imam daću ti, ako nemam neću i to je. Mada, preferiram da dajem hranu. Kod mene kada dođe neko na vrata da prosi dobiće paštetu. I to je. Zašto da dajem novac nekom ko će ili da kupi cigare za taj novac ili da ga da nekom drugom. Eto ti pašteta, mogu dvoje da jedu i super. To je moje mišljenje. Nego, da se vratim ja na ovu devojčicu. Obrati se ona toj devojci u deminutivima, molećivim glasom. Ja već prevrnula očima, ništa nisam pomislila (nije mi palo na pamet da ja stojim na mestu gde se proizvodi hrana) osim da me nervira to prenemaganje. I dete, sa rečima da će joj vratiti kada bude imala, zatraži kiflu. Ja se zaledila. Kifla košta 20 dinara. Ona nema 20 dinara da je kupi da jede. Ja kupujem sra*a i gluposti i izmišljam šta ću da doručkujem, a dete nema para kiflu da kupi. Devojka koja radi u pekari je samo pitala: „Koju ćeš?“. I dala joj. Devojčica se zahvalila i otišla. Da joj nije dala, ja bih joj kupila. Već nekoliko dana razmišljam o njoj. Ne o njoj direktno, već o slučaju da dete moli nepoznatu osobu da joj da jednu kiflu da jede. Plače mi se i sada, kada pomislim na to.

U mojoj porodici se hrana ne baca. Ni ona od juče. Ja je jedem. Doručkujem ili večeram. Otkad sam postala svesna sebe i stvari oko sebe, najgore mi je kada je neko gladan, a nema mogućnosti da jede. To mi je strašno. Moji roditelji su mislili da ja volim da jedem hleb od juče :D ne, ne volim, ali ga neću baciti. Eventualno, kada se desi da ne pojedemo ručak, a znam da ga ja ni sutradan neću jesti, ostavimo ga na kontejner. Pa, možda će nekome koristiti. Pokušala sam razgovarati o ovome sa nekim ljudima. Rekli su mi samo: „Ih, koliko je takvih!“. Ja sam mislila da gladnih ima samo u Africi. I to mi je bilo strašno. Ali ovo . . . Nadam se da će ovo dete imati svaki dan nešto da jede, barem dok ne završi školu, da može sama da se izdržava na pošten način. I da više nikada neću čuti da neko u mojoj blizini nema šta da jede. Zato sam razmišljala o sebi. Jesam skromna, ko me poznaje može to i da potvrdi. Ali mogu biti zahvalnija za sve što imam i sve što su mi Bog i moji roditelji pružili. HVALA VAM!

Advertisements
4 komentara leave one →
  1. avgust 1, 2008 3:07 am

    Uh! Baš teška i tužna priča! :(
    Nisam očekivala ovakav rasplet događaja. Pomislila sam, šta li je moglo da joj se desi u pekari? :)

  2. drveniadvokat permalink
    avgust 1, 2008 3:44 pm

    pozdrav Čarolijo, dobrodošla u moju e-kancelariju :)
    teška . . . danima sam bila pod utiskom . . . i dalje ne mogu da verujem da postoje deca koja nemaju 20 dinara za kiflu . . . zaista mi je to strašno . . .

  3. Morena Luna permalink
    septembar 5, 2008 2:51 pm

    Dok smo ziveli u zgradi znala sam jednog malog decaka iz Romskog naselja koji eto kako zivot to ume da smisli nije imao nikog.. Prosio bi, i radio, cepao drva, a sekira je nekad bila i vec od njega, da bi preziveo.. Imali smo precutan dogovor donosila bih mu katkad hranu jer hranili su ga svi iz zgrade, a on bi pomagao kad je sta trebalo.. I staru garderobu sam mu nosila od brata.. Bio je strasno fin decko.. I veseo, nasmejan.. Onda sam ja otisla na zimovanje kod bake i deke u selo, i kada sam se vratila njega nije bilo.. Niko gan nikad vise nije spominjao a ni ja nisam pitala. Bojim se da bi istina bila mnogo surovija od zivota koji je ziveo.. A pravda? Ostala je negde na polici da skuplja prasinu..

  4. oktobar 16, 2008 11:04 pm

    Svaka vam čast!
    možda je dobio smeštaj negde i bolje uslove za život, pa je otišao tamo? lakše i draže mi je u to da verujem :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: