Skip to content

Čekaj, da ti kažem

jun 16, 2008

Pre tačno 24h, da me je neko pitao da li postoji muško – žensko prijateljstvo, bez razmišljanja bih rekla: „Postoji!“ Nebrojeno puta sam ulazila u polemiku sa ljudima koji su tvrdili suprotno. Samo iz razloga što sam ja verovala da muško – žensko prijateljstvo postoji (i drugarstvo, poznanstvo i bilo koji drugi oblik kontakta, a da nije ljubav prema partneru). Ali, i imala sam razloga da bezuslovno verujem. Razmišljajući o ovoj temi od sinoć a i danas, došla sam do zaključka i zbog čega. Ceo život sam se više družila sa dečacima nego sa devojčicama.

Prvi drug kog uspevam da se setim je Vlada, sa kojim sam išla u vrtić. Često smo se igrali zajedno posle boravka u vrtiću i sećam se da je plakao uvek kada mi mama nije dala da idem kod njega (nisam mogla svaki dan, kao ni on kod mene). Igrali bismo se po ceo dan, slagali „lego“ ili drugim igračkama (više se i ne sećam tačno). Ali smo se zaista lepo slagali, pogotovo što je Vlada uglavnom tukao drugu decu :D sve osim mene :D

U zgradi u kojoj sam živela je bilo više dečaka nego devojčica, pa smo se svi zajedno igrali, od žmurke, vije do „Partizana i Nemaca“ pa čak i fudbala.

Letnje raspuste (do ’raspada’ Jugoslavije) sam provodila kod bake. Tamo sam se igrala sa sinom od prvog komšije. On je bio najbliži. I sada, kada odem tamo, smejemo se kako smo se stalno igrali ’beba’ tj sa lutkama koje su izgledale kao bebe, pravili predstave iza prosrtog ćebeta (koje nam je vršilo ulogu zavese na pozornici), koncerte i maskembale.

Zatim sam u osnovnoj školi (učiteljica nas je tako razmestila) sedela sa jednim dečakom i naravno, provodili smo dosta vremena zajedno u klupi, te smo se i družili. Ali drugari iz osnovne škole su stvarno bili posebni, kao razred smo bili veoma složni, pa smo se nekako svi držali zajedno. Ali bukvalno. Sećam se da smo vikendima išli u šetnje na Petrovaradinsku tvrđavu, svi zajedno. Da, ceo razred, nas dvadesetpetoro je išlo da „istražuje“ katakombe (svih 25 se uguramo unutra :D ), pa na sladoled, pa na igralište. Maltene svakog vikenda. Kao ekskurzija, samo bez nastavnika. Predivan period mog života.

U muzičkoj školi, na orkestru sam sedela pored jednog dečaka, samo nas dvoje smo svirali u tom štimu, te smo se i nalazili samo nas dvoje da vežbamo i družili smo se, kao i sa većim delom učenika sa kojima smo svirali, i dečaci i devojčice zajedno. Uglavnom, uvek sam imala i drugove i drugarice. I to nekako jednako.

Srednja škola je bila drugačija priča (išla sam dve godine u dve srednje škole, i govorim o školi koju sam završila. Nažalost, nisam mogla da izdržim da završim obe. Izabrala sam onu koja je mogla da mi pruži više perspektive u životu). Nikako se nismo slagali kao razred. Ja sam se izdvojila, bila dobra sa svima, ali se nismo družili van nastave (ustvari, jesmo, ali kao pojedinci, nikada grupno). Bila sam dobra sa svima, zašto ne. Ja volim ljude, volim da se družim i prihvatam ih sa njihovim osobinama, svim, i dobrim i lošim (naravno, ukoliko neko nije bezobrazan, tada nemam tolerancije). Želim da pomognem, da se nađem nekome kada mu treba nešto, bez obzira da li je „zaslužio“. Često to ide i meni na štetu, ali ne marim. Sve uvek dođe na svoje, pa ko misli da me prevari može. Jednom. Posle se opametim. Ali je svako kod mene, pri upoznavanju na pozitivnoj nuli i zato ulažem u drugarstvo (ako mislim da vredi). Zovem, dajem ideje, ali i prihvatam pozive i ideje. Posle možemo samo da gradimo naš odnos. Žensko, muško, nebitno, kao ni nacionalnost ili veroispovest, fizički izgled ili materijalni status. Bitno mi je da je čovek, da je „dobar drugar“ i da imamo zajedničkih tema. Ostalo sve može da se toleriše.

Tako sam, na početku srednje škole upoznala dva momka (vršnjaci smo, nismo išli u istu srednju školu), braću blizance. Počeli smo da se družimo, a upoznali smo se tako što smo počeli da razmenjujemo kasete bendova koji su svirali muziku koju smo slušali (i slušamo). Odrasli smo u nesrećnim devedesetim, te i nismo imali mogućnosti da imamo sve, nego smo se dogovarali, ja kupim jednu kasetu, oni drugu, pa se menjamo. Godinu dana kasnije smo počeli da sviramo zajedno (tj samo jedan od njih dvojice, zvaću ga Nenad, iako mu to nije pravo ime) i napravili smo bend. Sada kada se setim tog perioda, mogu samo da kažem da nam je bilo divno. Svirali smo, tj mislili smo da sviramo :D ali smo se nalazili i vežbali, plaćali prostorije za vežbanje od novca za užinu koju nismo kupovali. U bendu nas je bilo u početku šestoro, a zatim petoro. Pre i posle probe smo se Nenad i ja družili, pa nam se vremenom priključio i pevač tog našeg „benda“. Nas troje smo bili nerazdvojni. Igrali smo riziko, monopol, karte, bilijar, svirali, gledali filmove. Zimi smo se sankali, leti išli na pešačenja na Frušku goru (ne samo nas troje, išlo nas je po deset i više, i dečaci i devojčice, ali smo mi bili tu uglavnom). Na raspustima smo bili po 15h zajedno na dan. Kada smo išli na kampovanja, nas troje smo bili zajedno u šatoru, u kolima sedeli zajedno, autobusima i sl. Ako smo išli na letavanja ili bilo kakva putovanja odvojeno, donosili smo jedni drugima poklone, javljali se telefonom, razglednicama. Društvo sa kojim smo izlazili je bilo veliko (preko dvadeset ljudi sigurno) i svi smo se družili, ali kada se dogovaramo nešto, prvo se dogovorimo nas troje, pa onda sa ostalima. Nenad ima vikendicu na Dunavu, pa smo neretko išli tamo, nas troje i još nekoliko ljudi. Jednostavno, bili smo kao „stalna postava“. Naravno, imala sam ja momka i oni devojke, ali oni nisu uticali na naše drugarstvo. Njihove devojke su se uglavnom smenjivale, dok su zajedno dolazile su u društvo, posle ne, ali se znalo kada smo „mi“, a kada se nalazimo s drugim ljudima. Verujte mi, mi se i dan danas družimo. Već preko deset godina. Ni u jednom momentu mi se nijedan od njih dvojice nije sviđao kao momak. A ni ja njima kao devojka. Od početka smo bili drugari i danas smo drugari. Ne viđamo se više toliko često, ali smo i dalje veoma bliski i prisni, uvek tu jedni za druge. I volim ih kao da smo rod. A sigurna sam i oni mene. Ali ništa više od toga tj ništa drugačije. Jednostavno smo drugari, verovatno kakve više neću imati.

Naravno, dešavalo mi se da se neki „drug“ zaljubi u mene. Imala sam tako nažalost prekid jednog dugogodišnjeg drugarstva. Za mene je bio šok. Za njega verovatno i nije. Ali ne želim o tome.

Naravno da sam imala i imam i drugarice, ali sa njima sam je to bilo drugačije. Nekako manje blisko. Čast izuzecima, a ima ih nekoliko. Zaista sjajne devojke kojima se divim i koje poštujem iznad svega.

Imam i drugarice sa kojima se znam godinama i sa kojima „idem na kafu“, ali ta viđanja nisu ni upola toliko česta. Ne kažem da njih ne volim, volim i njih, ali se jednostavno ređe viđamo, manje družimo i to je to.

Moj drug (tj kada nekog prihvatim kao druga) meni ne može biti momak, niti moj momak izlazi sa mnom i mojim drugarima. Tj može da izađe sa nama ako hoće (na neku svirku ili sl), ali uglavnom nije hteo. Jednostavno se zna granica. Ne govorim samo o njima dvojici (Nenadom i ovim drugom), već uopšte. Poslednjih nekoliko godina sam bila u vezi i jednostavno me niko nije zanimao. Imala sam momka i to se znalo i jednostavno me niko nije „startovao“ niti mi se neko mogao svideti. Bila sam „zauzeta“. Od februara ove godine sam sama. Ko je imao dugu vezu zna kako je „izaći“ iz veze i kako se čovek oseća posle toga. Jednostavno, mislim da mi se niko neće u skorije vreme dopasti, barem ne toliko da bih mogla da se zaljubim. Ali osoba u koju se zaljubim sigurno neće biti moj drugar, bilo koji.

Kada upoznam nekog, kao što već rekoh, taj je na nuli kod mene i svima dam šansu, tj zavisi od pristupa, ali veoma sam otvorena i komunikativna po tom pitanju. U kratkom vremenskom periodu se iskristališe da li mislim da bi mi se ’taj neko’ mogao svideti ili ne (govorim o muškom polu, što je ovde i uslovno rečeno tema, muško – žensko prijateljstvo/drugarstvo). Ali ako počnemo da se družimo, to je to. Drugari smo i kraj. Nikad više od toga. Za mene je drugar osoba koju cenim i poštujem, za koju ću ičiniti sve što je u mojoj moći, ukoliko zatreba. Drugar je osoba koja se voli, kojoj želim sve najbolje, želim da bude nasmejan i veseo, da nam je lepo dok smo zajedno tj kada se družimo. Osoba za koju se na neki način brineš, jer ti znači, jer ti je stalo. Ali se bojim da me neko ne shvati pogrešno. Ako ja kažem nekom da ga cenim i poštujem (pa uz to ga naravno i volim, ali ja volim sve ljude, altruista sam) to ne znači da sam ja zaljubljena u njega. Niti da ću biti. Ja znam da neću. Jer nikada ne bih menjala druga (ako je pravi drug) za vezu za koju ne znam da li će opstati. Nikada.

Zato, posle svog ovog razmišljanja dolazim do zaključka da muško – žensko prijateljstvo zaista postoji (ja sam živi primer). Sigurno postoji. Ali samo pod uslovom da oboje veruju u to.

Ovo smo nas troje, u aprilu, kod jednog druga u svadbi :)

Advertisements
7 komentara leave one →
  1. Maladict permalink
    jun 16, 2008 7:46 pm

    Naravno da postoji, ne treba ti ovoliki tekst da bi to shvatila. :D

    Šalim se ja, samo ti piši. ;)

  2. jun 17, 2008 10:30 am

    ali sam shvatila pod kojim uslovom postoji :D
    još je ovo skraćeno, znaš mene kada se raspričam :D ;)

  3. zelenavrata permalink
    jul 29, 2008 2:19 pm

    Postoji. Imam prijatelje jos iz osnovne i srednje skole, i oni su meni kao braca, bespolna bica. Pomisliti, a kamoli nesto uraditi sa njima, po meni je ravno incestu.

  4. drveniadvokat permalink
    jul 29, 2008 3:42 pm

    na većinu drugara ja gledam tako. verovatno zato što sam bila dugo u vezi, dugo – dugo, pa i koga sam upoznala, automatski je postajao drugar.

  5. avgust 1, 2008 3:25 am

    Draga, muško-žensko prijateljstvo postoji definitivno. Malo si me zbunila svojim početkom priče. Govoriš kao da si posumnjala u to.

    ‚‚Pre tačno 24h, da me je neko pitao da li postoji muško – žensko prijateljstvo, bez razmišljanja bih rekla: „Postoji!“..‚‚ Pričaš posle u prošlom vremenu.

    Preslatki ste na ovoj slici. Držite se zajedno kao i do sada, jer pravo prijateljstvo nema cenu. :)

  6. drveniadvokat permalink
    avgust 1, 2008 3:48 pm

    posumnjala sam, jer ispada, da ako počneš se družiš sa nekim, a nisi u vezi, obavezno ga muvaš. tako danas svi kontaju. ja volim ljude i neretko ću zagrliti nekoga, potapšati ga prijateljski ili tako nešto. a ljudi to umeju pogrešno da protumače.

    hvala, zaista se volimo i dan danas kao da smo rod najrođeniji :)
    i potrudićemo se da tako i ostane :)

Trackbacks

  1. E de si, šta ima, jesi za seks?! « Najdrvenija advokatska e-kancelarija

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: