Skip to content

Šta nam se to desilo?

jun 25, 2008

Pojedini događaji, koji nažalost postaju svakodnevnica, me navedu da se zamislim, da se upitam šta je uzrok ove posledice i, što je najgore, da se iznerviram. I to ne benigno, ne pokretački. Onda se vratim u prošlost. Rođena sam u Novom Sadu. Verujem da je to prednost naspram ljudi koji su rođeni u manjim mestima samo što se kulturološke strane tiče. Mada, moja majka nije rođena u Novom Sadu. I iako njeni roditelji jesu (deda je bio vojno lice pa su se selili), mislim da je vaspitanje njenih roditelja od učinilo mnogo. Tako da, ustvari, nije bitno gde si rođen. Bitno je kako su te tvoji roditelji vaspitali.

Sećam se da sam prvi put u pozorište otišla sa nepune četiri godine. Lutkarska predstava za decu. Imam i slike, koje mi potvrđuju kadrove koje se pojavljuju u mojoj glavi povodom tog događaja. Otada me je mama redovno vodila u pozorište i ponekad u bioskop, kada je bio program prilagođen deci mog uzrasta. Sama sam počela da idem krajem osnovne škole. Svaki put kada me je vodila u neku ustanovu ili na neku manifestaciju, pričala mi je šta mogu da očekujem da vidim i kako trebam da se ponašam. U muzičku školu su me roditelji upisali kada sam imala punih šest godina. Pošto nije imao ko da me vodi, ja sam maltene od prvog časa morala ići sama do škole, autobusom. Znala sam da brojim, pa sam od stanice do stanice izgovarala u sebi brojeve unazad, da ne bih promašila gde trebam da izađem. Jer, ako bih promašila, izgubila bih se, a pomisao na to mi se nije činila privlačnom. Kada sam bila malo starija, oko devet, deset godina sam imala, mama mi je skrenula pažnju da se autobusom vozi još ljudi i da ja i nisam više tako mala i da mogu da stojim i u kjoj situaciji trebam ustati. Pokazala mi je gde i kako da se uhvatim kada uđem, kako da najlakše održim ravnotežu. Možda sada izgleda smešno i banalno, ali je meni mnogo značilo. A to je učinila samo iz razloga što je OSNOVNI RED I KULTURA USTATI STARIJOJ OSOBI U AUTOBUSU, OSOBI SA INVALIDITETOM, TRUDNICI ILI OSOBI SA DETETOM! Naravno da nećeš ustati ženi koja vodi dete od deset godina, ali ako možeš da stojiš, ustupi mesto nekome ko zaista ne može da stoji ili ima poteškoće dok to čini. Od moje osme ili devete godine se nije desilo da nekom nisam ustupila mesto u autobusu, ukoliko sam procenila da je to stvarno potrebno. I radije bih ustala nekom kome ne moram, nego sedela i razmišljala da li sam trebala ustati! I verujte mi, sećam se da su to ljudi stalno činili. I meni kada sam kao mala išla autobusom bez pratnje, ali i ostalim ljudima kojima je bilo potrebno. Znači, nisam samo ja to činila, to je u neku ruku bilo normalno. Danas, kada sam se vraćala sa fakulteta počela je da pada kiša. Naravno, nisam mogla da idem peške kući, te sam ušla u autobus. Velik broj studenata (manje više, pretpostavljam da su studenti) je ušla u taj isti autobus i još su se gurali da zauzmu mesto. U centru je ušlo nekoliko starijih ljudi. Ja gledam i ne verujem! Niko se nije ni okrenuo, gledaju kroz prozor, kao ne vide ili jednostavno strpaju slušalice u uši i ’kuliraju’. Došlo mi je da se nasmejem u neverici, pa sedeli su pola dana na faxu, zar moraju opet da sede? Razočarana, puna prekora njihovim roditeljima izlazim iz autobusa i uputim se ka zgradi u kojoj živim. Usput ugledam Panonsku banku i rešim da platim račun koji sam imala da platim. Ulazim u banku i vidim da rade dva šaltera, na oba stoje ljudi koji obavljaju šta imaju da obave, i stajem u jedan i čekam. Nekoliko sekundi posle mene dolazi jedna starija gospođa, nezahvalno je da pominjem broj njenih godina, ali mislim da nema manje od osamdeset. Ona staje u red pored onog u kom ja stojim i naslanja se na pult. Prilazi joj radnik obezbeđenja i odsečno joj kaže:

Ne možete tu da stojite, stanite iza one devojke, postoji samo jedan red.

Ali ja ne mogu da stojim, pa sam ovde stala da se naslonim, odgovara mu gospođa.

Molim Vas gospođo, pomerite se odavde.

Ispred nje je jedan momak čekao red. Nije bilo dvesta ljudi u banci niti je tuda prolazilo osoblje, pa da je smetala.

Gospođo, samo se Vi naslonite, ja ću Vas pozvati kada dođete na red, rekla sam instinktivno.

Ne znam, najnormalnija reakcija homosapiensa bi bila, po meni, da žena sme da se nasloni!!! Pa nije sela na pult ili škrabala po njemu ili na bilo koji način simulirala mogućnost njegovog uništenja, a očigledno nije nikom smetala tu.

Ko ste Vi da ovde pravite red, drsko mi je rekao radnik obezbeđenja.

Ja ne pravim red, kakav ste Vi to čovek kada ne date jednoj baki da se nasloni, rešila sam da ne popustim lako. Gospođo, idite sedite na fotelju, iako je daleko, ja ću Vas zvati kada dođete na red.

Tako možete da se ponašate kod kuće, nastavio je drsko čovek koji je izgleda umislio da ako nosi uniformu ima pravo da nastavi da me maltretira.

Gospodine, ja se sasvim normalno ponašam, a Vi ne možete tako da razgovarate sa mnom, rekla sam i skrenula pogled ispred sebe.

Dražala sam račun u ruci. On je najstavio da me vređa i da mi dobacuje. Odlučila sam da ćutim, jer sve što bih rekla išlo bi na moju štetu, spustila bih se na nivo jednog nevaspitanog i prostog čoveka koji je dobio mesto u banci i sada misli da ima pravo da radi to što radi. Dok je izgovarao sve to šta je izgovarao ja sam, nehotično, pocepala račun. Odvojio se deo koji službenik u banci treba da mi vrati od dela koji zadržava za sebe. Došla sam na red i pozvala stariju gospođu da dođe ispred mene.

Ali Vi ste pre mene, rekla je.

Nema veze gospođo, nije meni teško da sačekam pet minuta duže, odgovorila sam.

Baka je prošla i stala, a mene je druga službenica prozvala. Naravno da nije htela da primi moj račun koji je bio pocepan, rekla mi je da idem kući da ga zalepim. Kada sam je pitala da li ona to može da uradi, odgovorila je negativno.

Nemam selotep, rekla je i pogledala u selotep ispred sebe.

Hvala lepo, doviđenja, odgovorila sam joj revoltirana.

Na njenoj pločici sa imenom i pločici radnika obezbeđenja je stajalo isto prezime. Ha, nasmejala sam se, okrenula i izašla iz banke jako potresena. Otišla sam do druge banke, u kojoj inače plaćam račune, jer nikada nema gužve i pitala radnicu da li može da uzme taj račun i proknjiži ili moram da idem u Informatiku po novi. Rekla mi je da nema problema i zalepila ga, naplatila, odštampala, odlepila i dala mi moj deo. Sasvim obično, kao da račun i nije bio iz dva dela. Kaže da se često desi da se ta dva dela odvoje.

Čim sam stigla kući sela sam ovo da zapišem. Još uvek sam u šoku. Kuda je nestalo vaspitanje našeg naroda, osnovi red i kultura? Da li su ti pojmovi izašli iz svesti današnjih roditelja i građana? Pa očigledno je da se ne ponašaju samo deca tako, već i odrasli ljudi! Da izgovor tražimo u političkom stanju države i finansijama mislim da ne bi trebalo. Svi smo odrasli u istoj ili barem sličnoj situaciji, pa opet nismo svi isti. Kako je moguće da nema poštovanja prema starijim osobama? Moja majka je bolesna, kako mogu očekivati da će njoj neko pomoći na ulici ukoliko ja ne pomognem nekom? A i da nemaju nikog bolesnog ili starijeg u okolini, kako ne razmišljaju da će i njima jednog dana u budućnosti biti teško da stoje i onda će očekivati da im neko ustane ili da im promogne. A ko će to učiniti kada njih njihovi roditelji nisu vaspitali, pa teško da će oni umeti svoju decu. Zaista se strašno osećam, u gradu koji je univerzitetski, koji ima sve uslove da podigne nivo kulture i obrazovanja građanima Srbije, a u dvadeset i prvom veku se dešavaju ovakve stvari. Tužna sam i nesrećna, jer ne mogu da verujem da nam se ovakve stvari dešavaju. A nije bilo tako.

Šta nam se to desilo?!

Ovu priču sam napisala revoltirana nizom događaja koji su me prosto zatekli. Ne mogu da opišem bes i razočarenje koje sam tada osetila. Ponekad se pitam zašto se utrpam u takve situacije, zašto baš ja moram da reagujem i ispravljam „nepravde“. Eto, moram. Jednostavno sam takva. Ne mogu da podnesem da vidim da se neko pati (a da to može da se spreči) ili da neko maltretira nekog.

Uglavnom, prešla sam na određen režim ishrane pre desetak dana, na nagovor jednog drugara. I, pošto je izbor namirnica koje smeju da se koriste izuzetno sužen, morala sam ići u nabavku. I otišla sam u jednu prodavnicu u centru grada, gde je odličan izbor svega i svačega. I naravno natrpala svašta, ne razmišljajući, vodeći se činjenicom da je tu jeftinije i da će mi se možda sve to jesti, a kad već smem, bolje da imam i tako se desi da ja izađem iz prodavnice sa četiri ooogromne kese u rukama (kada sam kasnije računala, ispostavilo se da je bilo više od 12kg). Pošto nemam kola, a ni položen vozački, bila sam prinuđena da se vratim kući autobusom. Novaca za taxi nisam imala, a da idem peške, ne bih izdržala. I dovučem ja sve to nekako do stanice i sačekam autobus, uđem, kupim kartu i krenem nazad, da ne smetam ljudima u busu, sa onolikim kesama koje sam jedva držala. Prelazim polovinu autobusa, ne gledajući putnike i sa jednom misli u glavi: „Nikad više neću ovoliko nakupovati!“ (btw, to svaki put kažem :D ) I ugledam zgodno mesto gde mogu stati i nasloniti te moje kese i uputim se tamo, kada mi se u jednom momentu obrati jedna devojčica (tj devojka od nekih šesnaest godina, dakle, desetak godina mlađa od mene) sa rečima: „Hoćete li da sednete?“ :o :o :o Ja u šoku! Da sam mogla, izljubila bih je i stavila za primer današnjoj omladini :D Odgovorih joj: „Neću dete (?!), hvala ti, samo ti sedi“ i sa nepromenjenim izrazom lica sam nastavila da se šokiram u sebi. Ladno mi je i presirala :D

Naravno, curica je ostala da sedi i razgovara sa drugaricom, a ja sam se setila mog teksta kako sam napljuvala današnju omladinu i rešila da ispravim grešku. Definitivno postoji problem u odrastanju i vaspitanju današnje dece, kapitalizam i napredak u tehnologiji je veliki uticaj izvršio na to, ali moram da priznam da lepo vaspitanih ljudi i dalje ima (ne poznajem ih ja sve izgleda ;) ) i zaista sam srećna zbog toga. Ipak je Novi Sad i dalje ono što je bio, makar u tragovima.

Šta nam se to desilo?!

Advertisements
10 komentara leave one →
  1. Maladict permalink
    jun 25, 2008 1:27 pm

    Ili… izuzetak potvrđuje pravilo? ;)

  2. jun 25, 2008 3:05 pm

    Meni samo nije jasno zašto je onaj prvi tekst na sajtu koji objavljuje literaturu a ne ovde na blogu, gde je primereniji 10x. Još sa onim pitanjem boldovanim na kraju – čisti blog post.

    A to za banku si ti kriva.
    1. U sukobu nikad ne skrećeš pogled, to im ne kaže da si kulturna već da si slaba i da te dorše.
    2. Zadržiš smirenost i tražiš menadžera. Ako nije tu tražiš njegove kontakt podatke.

    Ja sam imao 2x problem sa Meridian bankom, ni mojom ni njihovom krivicom (bila je kriva službenica u Somboru, a ne gospođe u Novom Sadu) ali su me tako zapamtili svi u glavnoj filijali da i sad u aprilu kad sam bio posle nekih 6 meseci pauze, prepoznali su me po imenu još dok sam prilazio šalteru. A nisam se ni na koga derao, pretio, ili bilo šta… Kulturnim ljudima postane jako neprijatno kad shvate da tolerišeš njihove gluposti ali ih gledaš u oči. Nekulturnima treba pozvati menadžera i žaliti se na ponašanje zaposlenih. ovo je kapitalizam, i takvi ili lete ili banke gube mušterije (kao u ovom slučaju).

  3. jun 25, 2008 9:14 pm

    @ Maladict: ne verujem da je ono izuzetak, ljudi su postali užasno netolerantni. jutros sam bila u ambulanti (nešto za mamu) i imam beli karton tj prvenstvo, znači, čim počne da radi, proziva prvo mene (osim u slučaju kada je neki beli karton pre mene, tada prvenstvo ide po redosledu po kom su knjižice predane). uglavnom, dolazi jedan momak, tu negde naših godina i moli da ga puste, samo uput da mu napiše lekar, jer žuri na pregled, ima zakazano, a nije stigao ranije da dođe jer radi. odmah je svima trebao samo uput i svi će za 5 minuta da završe i ne mogu da ga puste. ja sam mu rekla, da ako mene sada prozove, da uđe sa mnom, što se i desilo. nije ni 5 minuta trajalo dok mu je uput ispisan. smešno, zar ne? a mogao je propustiti pregled pa opet čekati mesecima da dođe na red. a meni „ni iz džepa ni u džep“ što bi rekao naš narod. a niko neće da shvati da je u pitanju samo 5 minuta.

    @ Walker: da, zaista se slažem sa tobom u vezi sa gledanjem u oči, i ja se trudim da gledam ljude u oči dokle god mogu. ali ne želim da vide suze koje (iako ja to neću) krenu, pa zato skrenem pogled :-/ ne umem stoički da podnesem uvrede, iako se zaista trudim. valjda čovek mora da se navikne na to. mada, sada sam počela da se pravim blesava, kao da ne primećujem njihovu nervozu. pre pola sata sam kupovala kartu na autobuskoj stanici i radnicu je izgleda malo nerviralo što se toliko interesujem za klimu u autobusu :D ali, kada je videla da ću iznova i iznova pitati dok mi ne odgovori, smilovala se :D samo dodam sintagmu, smirenim glasom: „Izgleda da me niste čuli . . . “ :D
    ranije sam ćutala na sve, sada uvek kažem ako nisam zadovoljna.
    kako moja mama kaže: „Neću da me neko maltretira, za moje pare“. mada, poslušaću tvoj savet. nadam se da mi neće biti potreban.

  4. Pepe permalink
    jul 7, 2008 10:02 pm

    seres

  5. drveni_advokat permalink
    jul 9, 2008 1:18 pm

    evo potvrde za ovaj tekst :D hvala Pepe :D

  6. jul 23, 2008 5:39 pm

    Sve to dolazi „iz kuće“. Škola je tu da teorijski klinčetu stavi do znanja da treba ustati starijem. Da ga nauči manirima, poštenju et cetera. Ali, porodica je mesto gde sve to treba da se primeni u praksi. Jednostavno, ako dete vidi da se i roditelji u dovoljnoj meri pridržavaju onoga što škola „propoveda“, lako će prihvatiti sva te norme. Takođe, može škola imati najbolji nastavni kadar na svetu, ukoliko roditelji ne ulože vreme i trud da svojim ličnim primerom dete pouče pristojnosti, sve je uzalud.

    Nažalost, „vreme i trud“ su sastojci koji su već nekoliko godina deficitarni kada je vaspitanje dece u pitanju. Roditelji su u rešavanju materijalnih i egzistencijalnih problema zadatak vaspitanja dece poverili školi (koja to ne može sama), vršnjacima (Bože sačuvaj) i medijima (katastrofa).

  7. drveniadvokat permalink
    jul 23, 2008 8:20 pm

    @ Džejn: „Nažalost, “vreme i trud” su sastojci koji su već nekoliko godina deficitarni kada je vaspitanje dece u pitanju. “ – slažem se.
    Ja sve to pripisujem kapitalizmu i borbi za materijalno ulaganje u kvalitet života. Preključe sam razgovarala sa jednim lekarom o ovom problemu (sasvim slučajno) i rekla mi je da je trenutno u Evropi najtraženije i najprofitabilnije zanimanje (verovatno posle estetske hirurgije) dečiji psihijatar! Iako su im pružili sve, zimovanja i letovanja, igrice, skupu garderobu, deca pate od nedostatka ljubavi, pažnje i to prouzrokuje depresiju koja je dostigla alarmantni nivo. Džabe im najskuplje patike kada one ne mogu da ih zagrle . . .

  8. avgust 1, 2008 3:44 am

    Bili dobri, loši, vaspitani ili nevaspitani, to je ono što nosimo iz kuće. U Beogradu su stariji ljudi i zaboravili da postoji mogućnost da im neko ustane da sednu. Navikli na nevaspitanu decu, ćute i stoje pored njih.

    Jednom prilikom sam stajala u prepunom autobusu sa stomakom do zuba u osmom mesecu trudnoće, pored dečka koji je sasvim ‚‚slučajno‚‚ gledao kroz prozor, baš sa slušalicama na ušima. Bila je tolika gužva da mu je moj stomak bukvalno stajao ispred nosa, ali nije me ni pogledao. To je postalo tako normalno. Užas jedan!

  9. drveniadvokat permalink
    avgust 1, 2008 3:53 pm

    tačno! sutra će njegova žena tako da stoji, a on će pljuvati nevaspitanu decu, zaboravivši da je i on to radio.
    ne sme tako nešto da postane normalno! ja umem da pitam (kada vidim da trudnica stoji): „Ko će ustati ovoj ženi da sedne?“ :D i ustanu :D pa, valjda će im doći iz dupeta u glavu da trebaju sami to sledeći put da urade. u školi sedi 6 sati, zašto ‘ne protegne noge’ u busu?
    moja profesorica sociologije iz srednje škole je delila jedinice kada vidi nekog da sedi u busu, a da starija osoba ili osoba sa detetom stoji. i u pravu je bila. pokušavala je da ‘ispravi krive Drine’ i nadam se da je i uspevala.

  10. Morena Luna permalink
    septembar 5, 2008 2:55 pm

    Ima jos uvek „kulturne“ dece ;)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: