Skip to content

Prokleta

jul 23, 2008

Opet se selim. Tako je sa nama podstanarima. Nikad ne znaš koliko ćeš se zadržati na istom mestu. Uvek je postoji neki razlog.

– “Žao mi je, prodajem stan.“

Sledeći gazda je ustupio stan rođaku, taman kada sam se navikao na novi prostor, a onaj posle njega je, nakon šest meseci našeg boravka u tom stanu tražio da mu platim kiriju godinu dana unapred. Nisam imao tolike novce. I naravno, selio sam se.

Poslednjih pet meseci živimo u dvorišnom stanu. Skromno, ali lepo. Centar grada, a mirno i tiho. Zaista sam mislio da ću se ovde duže zadržati. Možda zauvek. Pristupačno, a dovoljno. Za mene i Cecu. Nego, navikli smo već. Maltene i ne bacamo velike kartonske kutije kada ih imamo. ’’Ko zna, možda će nam zatrebati’’, smejemo se. U jednu takvu kutiju pakujem knjige. Knjige su moje ja. Otkad znam za sebe volim knjige. Poeziju, prozu, dramu. Nekako sam oduvek čitao. Kad god sam nalazio vremena, od škole, od faksa, od posla. Knjige su bile moj mir, neko ko je uvek tu, neko ko je stalan. Knjige su moj dom. Zato ih sa pažnjom i pakujem. Posebno francusku književnost. Pa englesku. Pa nemačku. I tačno znam koju knjigu ću na koje mesto staviti. Ali sa najvećom pažnjom pakujem nacionalnu, domaću književnost. Ona mi je, razume se, po svemu najbliža. Ali mi je i najdraža. Ne samo jer je srpska, nego zato što sam mnogo knjiga dobio. Veći broj ovih koje imam. Svi znaju koliko volim da čitam. I koliko volim knjige. Zato su ih mi i kupovali. I istina je, svi oni žive sa mnom, kroz te knjige. Čarape se iznose, sat se pokvari, ali je knjiga nekako večno tu. Uvek prisutna.

Misli mi lete dok pakujem knjige. Imam mnogo dela. Oko pet stotina autora . . . i sigurno preko dve hiljade naslova. Zanimljivo, ali ih nikada nisam brojao. Jer ih ne doživljavam kao broj.

U tom nizu korica, tvrdih i mekih poveza, listova više i manje kvalitetnih, uvek se zadržim na jednoj. Crne korice. Tvrd povez. Sto osamnaest strana. Dvadeset centimetara. Andrić. Ne spada mi među omiljene. Ali je volim. Volim je kao što volim sunce da vidim svaki dan, da udahnem punim plućima kada odem na Frušku goru, da posmatram Dunav u svojoj veličanstvenosti. Otvaram korice. Posveta. Potpis. Nataša.

Nataša.

Nataša.

Natašu sam upoznao na samom početku studija. Tj leto pre početka. Radio sam u kafiću na limanu. Dolazila je sa društvom. Pila je pivo. I tekilu. Ah, kako je bila lepa! Nije bila previše visoka, ali građe Zvončice iz Petra Pana. Kosu je imala do ramena. Farbala ju je u crveno. Tamno crveno. Sećam se da sam je satima posmatrao, iako ona nije bila tu. Postepeno smo počeli da se družimo. Postali smo nerazdvojni. Imao sam utisak da je poznajem ceo život, da je ona deo slagalice koju sam pokušavao da sklopim. Starija je od mene godinu dana. Ali iz velikog je grada, te je ta razlika tada bila još veća. Opasna je riba bila. Pametna. Umela je da odgovori svakom ko joj priđe. A prilazili su joj.

Jedva sam čekao da se nađemo da provedemo vreme zajedno. Viđali smo se skoro svaki dan. I bili zajedno od predveče do kasno u noć. Bio sam opijen njom. ’’Savršena je’’, mislio sam. Nataša je puno pila. Mogla je da popije toliko piva da je meni dolazilo zlo kad samo pomislim na količinu. A sa pivom je obavezno pila i tekilu. Neretko sam je mrtvu pijanu nosio kući. Ostavio bih je pred vratima, a ona bi se nekako uvukla u stan. Kroz otvoren prozor bih je čuo kako povraća. Kadkad. Nekad bih samo odjurio kući i legao u krevet. Navikao sam se na nju takvu. Nestalnu. Dešavalo se da se desetak dana ne vidimo, pa da zaređamo četiri – pet dana druženja. Radio sam, išao na predavanja, bio sam umoran, iscrpljen. Ali kada bi zazvonio telefon i kada bi rekla:’’Ej, šta radiš?’’, dobijao sam nadljudsku snagu i leteo da se nađem sa njom. Nataša je bila jedinica. Zapravo, imala je brata koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre petnaest godina. Tako da je sva pažnja njenih roditelja bila usmerena na nju. Bila je razmažena, drska, hirovita. Ali i mazna, mila, nežna. Njeni roditelji su joj dopuštali maltene sve. A šta nisu, ona je ipak činila. Znam da je uvek kukala kako joj nedostaje novaca. Kako i neće kada je toliko pila. Uglavnom je bila single, a veze koje je imala bile su površne i kratke. Nije volela obaveze. Kada smo bili zajedno trudio sam se da joj plaćam piće. Volela je da pije, a ja sam voleo nju. Navikla se. Počela je da me zove da se vidimo samo kada joj ponestane novaca. Ja sam sav srećan leteo na dogovoreno mesto, a ona me je čekala. Nasmejana, zagonetna, zanimljiva, lepa. Onda je počela da traži novac od mene. Nenametljivo, indirektno. Nisu to bile neke velike svote u pitanju, pa sam joj davao. Govorio sam kako mi nije problem i kako ne treba da mi vrati. A nisam imao za osnovne stvari. Za Natašu je moralo biti. Te takozvane pozajmice su postale sve češće. Kada sam je pitao na čega troši novac govorila je kako joj se svideo neki parfem i želi da ga kupi, pa joj nedostaje taman toliko novaca. Nije htela da mi kaže koji, jer nije htela da joj ja kupim parfem. Ili karmin ili nešto drugo. Jednom prilikom sam, dajući joj novac insistirao na odgovoru. Pobesnela je. Vikala je, napravila scenu i otišla. Sutradan se pojavila kod mene na vratima. Sa knjigom. Ovom koju držim u ruci. ’’Izvini’’, rekla je i pogledala me tužno. Srce mi se slomilo. ’’Izvini ti’’, odgovorio sam joj. Otišli smo na tvrđavu i dugo šetali, smejali se.

Prošlo je oko godinu dana kako sam je prvi put video, a oko šest meseci kako se intenzivno družimo. Jedan dan, posle predavanja su me kolege sa fakulteta pozvale da odemo na pivo. Naravno da sam prihvatio. Radio sam mnogo, a ostalo slobodno vreme, van fakulteta i učenja sam posvećivao knjigama ili Nataši, tako da ih i nisam dobro poznavao. Seli smo u kantinu i naručili. Priča se razvezla kada me je jedan od njih upitao:’’Jeli, a šta ti radiš sa onom Natašom? Video sam vas na tvrđavi pre neki dan. Jel se fiksate zajedno?’’ Nasmejao sam se. Nisam ga razumeo. Ali i da jesam, mislim da mu ne bih verovao. ’’Mi se ne drogiramo’’, odgovorio sam mu naivno. Svi su se nasmejali. Isti taj mi je rekao:’’Čoveče, Nataša se bode i to ceo grad zna. Pazi da i tebe ne uvuče u to, nećeš biti prvi, brate.’’ ’’Ili da ti ne prenese neku boleštinu, nemoj nju da fakaš’’, dodao je drugi. Ućutao sam. Promenili smo temu. Kada sam popio pivo otišao sam kući. Legao u krevet. Prošli su dani. Nije se javljala. Bio je vikend. Trebao sam da radim noć, od 20h. Pre 18h je zazvonio telefon. Nisam se javio. Znao sam ko je. Zvonio je na svakih pet minuta. Posle pola sata je neko zazvonio na vrata. Otvorio sam. Bila je Nataša. Plakala je. Ćutao sam. ’’Imam hepatitis C’’, prošaputala je. Ćutao sam. Plakala je i dalje. Zatim je otišla. Ćutao sam.

. . . nekoliko dana nisam otišao na fakultet. Ni na posao. Nisam izašao iz stana. Nisam imao snage da ustanem, da progovorim. Osećao sam da bih lakše podneo da me je pet grmalja premlatilo, nego ovo . . .

Kada sam se sabrao, otišao sam u biblioteku. I satima čitao o hepatitisu C. Čitao sam sve šta sam mogao pronaći o njemu. Nisam pronašao ništa posebno . . . osim da joj je život uništen. Nema više alkohola, slatkiša, bilo kakvih masti, rizik postoji ako želi da ima decu . . . i nema mnogo perspektive za izlečenje. Barem ne sada.

Nisam je video mesecima posle toga. Nisam ni želeo. Osećao sam se iznevereno. Napušteno, izigrano, iskorišćeno. Dao sam otkaz i nisam zalazio u taj kraj.

Opet je bilo leto. Dan kao onaj kada sam je prvi put video. Noge su me same vukle ka limanu. Otišao sam. Bila je tamo. Sedela je na istom mestu kao pre dve godine. I bila je jednako lepa, sa naočarima za sunce i dugom u kosi. Pored nje je sedeo neki meni nepoznat momak. Pila je pivo. I pušila cigaru. Pogledala me je, znam da jeste. Ali me je ignorisala. Prošao sam.

Od tada sam se selio više puta. Poslednja dva puta i Ceca sa mnom. Zajedno smo malo više od godinu dana. I funkcionišemo. Radim i dalje gde stignem, a fakultet privodim kraju.

Natašu ne viđam. Niti čujem bilo šta o njoj. Ali često mislim na nju. Bila je moja Zvončica.

Advertisements
3 komentara leave one →
  1. zelenavrata permalink
    jul 29, 2008 2:16 pm

    Prokleta zvoncica…..jbg.

  2. avgust 17, 2008 10:28 pm

    I sva pisma njena spalicu na svecu, jer da citam lazi ne mogu i necu…

  3. drveniadvokat permalink
    avgust 17, 2008 11:00 pm

    @zelena: nažalost . . .

    @spartak: eh, samo da je tako jednostavno . . .

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: