Skip to content

Nekad stegne u grlu, nekad izmami osmeh

septembar 11, 2008

Ovih dana je Mika Antić bio prisutan po blogovima, da li slučajno, da li namerno, nebitno, lepo je :)

Pa reših da se priključim uživanjima u Miki Antiću :)

Moja omiljena Mikina pesma je Malilini. Zbog čega? Zbog toga što je jedan dečak pobedio na republičkom takmičenju recitatora recitovavši tu pesmu, nekada davno. U njegovom drugom srednje. Brat moje koleginice sa faxa. Ja plakala :) Mislim da nikada u životu nisam čula da neko tako recituje. Od tada mi je omiljena Mikina pesma Malilini. Pokušala sam da je nađem na netu i jesam, ali neke druge verzije, ne onu koju je on recitovao, ne onu koju ja imam u knjizi. Tako da je ovo link do bloga koji je posvećen Miki Antiću, do te druge verzije pesme . . .

I meni omiljeni Mikin prozni tekst . . . Svaki put kada ga čitam plačem na kraju.


Kad sam bio garav

U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se više neće roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Pančeva, u velikoj zajedničkoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.
Čudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Sećam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato što je Ciganin.
Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži sa đavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki đavo i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Počeo je da krade zbog mene gumice, bojice, užine, olovke… i donosio mi je sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, što je ponekad mnogo teže nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmišljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slušao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj čudnoj groznici govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohanu što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko i šeretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je loš đak, što on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Jednog dana došao je rat. Došlo je strašno Čohano koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci plače, dete koje ne zna ni da govori, plašite ga baba-Rogom, plašite ga đavolom, plašite ga čime god hoćete. Vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči:
-Mir! Ide Čohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kućama u Garavom sokaku u Pančevu dvadeset dana neprekidno su gorele sveće, jer vlada verovanje da se Čohano boji svetlosti, pošto je duh mraka i smrti.
-Čohano jede sveće-kažu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produži svetlost…
Moj Mile morao je da nosi na ruci žutu traku. Tako su Nemci odredili. Žuta traka značila je da on nije čovek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoće.
Bio je na smrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Čuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj piše: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog čoveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tužnije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao živ. Čuvam onu staru žutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima čuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se družim s Ciganima.
Plačem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, pa još ponešto i sam izmišljam, na srpskom i ciganskom, i sad već polako neke dobre bande, ako što je Tugomirova, ili Janike Balaža, Žarkova, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz poštovanja- kaže mi Steva basista. –Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas.
I ja, evo, već godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto što i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo poštovanja i časti, samo sto na ciganskom Romalen znači i ljudi, i uvek se piše velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tišine kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

30. april 1973.

Ovde možete čuti Miku uživo :)

I Svakidašnju jadikovku Tina Ujevića, takođe pesma koju mnogo volim, u odličnoj interpretaciji.

Poslednji, ali ne i najmanje značajan je Crnjanski, koji sam čita svoju pesmu Lament nad Beogradom. Meni je mnogo smešan :)))

13 komentara leave one →
  1. zelenavrata permalink
    septembar 11, 2008 2:43 pm

    Sta reci?!
    Mika je najjednostavnije cudo koje je ikad pisalo.

  2. septembar 11, 2008 3:01 pm

    Lepo je…

  3. septembar 11, 2008 3:15 pm

    Zelena, ne bih mogla da se odlučim samo za jednog stvaraoca. Ne znam šta da je u pitanju, ne mogu.

    Jeste Punky :)

  4. septembar 11, 2008 8:47 pm

    Pa, Mika je jedna od najvažnijih stvari koje je Novi Sad ikad imao. Da ga nije bilo, mnogi od nas ne bismo ličili na ove ljude danas.

  5. septembar 12, 2008 12:12 am

    Uh, kad bi se sad zahuktala rasprava o stvaraocima…dokle bismo stigli? :))

    Imam jednu zbirku, 5 knjiga Mikinih, chini mi se, ali josh od srednje to nisam chitao, da budem iskren… No, ovo shto si postavila na blog je stvorilo zelju da se vratim tim izdanjima! :)))

    Eto, nekad radje chitam po x-ti put neku staru knjigu, a nove gomilam…i nikad ne znam shta pre da chitam… Tu zbirku Antica sam dobio za polazak u shkolu…toliko jednostavnih istina na jednom mestu-zadivljujuce!

    Ovog se secam, otprilike:

    „Ako ti dam deo vechnosti, mozesh od njega napraviti istoriju, narode, kulture ili tradiciju… Jednom ce ipak preko svega pasti fini prah raspadanja i zaborava i bicesh mirno zamoljen da to vratish vremenu!

    JER VREME SE HRANI VREMENOM, PROZDIRE SAMO SEBE I GUBI SE U SEBI.“

    Davno sam chitao, rekoh, pa se isprichavam jer ovo nije bash doslovno isto kao Mikina misao…

  6. septembar 12, 2008 5:51 am

    Mnogo je lep ovaj tekst. Mislim da sam ga imala na nekoj kaseti, decijoj. Sad si me podsetila na detinjstvo.

  7. neprilagodjena permalink
    septembar 12, 2008 6:46 am

    Au, sad sam se i ja rasplakala. Citala sam jednom davno ovu pricu, ali me nije potresla kao sad.. :( I zabolela me glava od plakanja :( Sad moram da trazim nesto veselo negde da vidim ili procitam..

  8. makarone permalink
    septembar 12, 2008 3:16 pm

    Mika je jednostavno legenda,a njegovi stihovi su nešto čim se naša poezija može ponositi. Imala sam sreću da ga i lično poznajem i sedim s njim u kafani sa društvom. Šta dalje da ti pričam, šta se dogodi sve, u recimo jednoj takvoj večeri. To se nikada ne zaboravlja, taj čovek, bio je čudo.

  9. septembar 12, 2008 10:20 pm

    Hvala na linku, doveo si horde posjetitelja na naš post o nužniku ;) Evo linka i na sve ostale nužne postove. http://rijec_dana.bloger.hr/

  10. septembar 13, 2008 3:13 pm

    (known as Glorfy)

    samo da prijavim some changes… :)) chitamo se!

  11. КОНСТАНТИН permalink
    septembar 13, 2008 4:24 pm

    Класика је класика.

  12. septembar 13, 2008 6:52 pm

    @Moošema: o da, slažem se. ne samo Mika, ali jeste jedan od onih sa vrha.

    @Glorfi: hej, odličan poklon si dobio :) zaista mi je drago čuti da neko detetu pokloni knjige za polazak u školu, a ne bicikl ili PS.

    @Elektrokuhinja: lepo je imati detinjstvo kog se možeš sećati :)

    @Neprilagođena: žao mi je što je tako uticala na tebe :((( ja se rasplačem kada moli Boga da kupi Miletu šešir. jer ga je toliko želeo :'((( to mi je najefektivnija rečenica u tekstu.

    @Makarone: Bio je veseljak, čovek koji voli kafanu :) gde ste sedeli? :) o čemu ste pričali? sve nam reci :D

    @Riječ dana: molim :)

    @Glorfi, jel to kriza identiteta? :P

    @Konstantin: jeste. kvalitet se prepoznaje.

  13. septembar 13, 2008 8:10 pm

    Za prijatelje, sad sam Gil! :))

    A, ma i nije i jeste… :))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: