Skip to content

Porodica . . . tako širok pojam

decembar 12, 2008

Moja mama je bolesna. Otkad znam za sebe bila je, ali je sada bolest obara. Sve nam je teže da se borimo sa svime. Zbog toga sam posebno osetljiva na nju. Uvek sam bila, ali sam sada posebno. Ovo se desilo pre nekih mesec dana. Nisam htela odmah da pišem o tome jer sam bila pod jakim utiskom i udavila bih i sebe i vas, tako da mislim da je sada pravi momenat da se prisetim svega.

Ulazim kod mame u sobu (svako veče mi zajedno gledamo tv kod nje u sobi, iako svako ima svoj tv, ovako se malo družimo) i vidim da joj je prozor komplet beo. Pitam je šta je to i ona mi odgovara da je duvao vetar i naneo cvet sa ringlova koji raste u blizini. Mama, novembar je, nema više cveta – odgovaram joj i prilazim prozoru. (moja mama je slabovida, kao posledica dugogodišnje bolesti). Zabezeknuta sam. Ceo prozor je od ižvakanih papirića iz sveske. Kapiram: neko je žvakao papiriće i pljuvao na naš prozor. Pogledam napolje, vidim decu koja beže. Pitam mamu da li je čula nešto, kaže da je čula kako udaraju kapi kiše po prozoru. Mislim da nema potrebe da napominjem da kiša nije padala . . .

Sutradan isti scenario. Ulazim u njenu sobu i ponovo ugledam papiriće na prozoru. Odlazim (do prozora ima zidić preko kog mogu dospeti tu) i ugledam decu koja pljuju papiriće. Viknem: Hej, šta to radite??? , deca beže. Vidim, nije joj svejedno, ali deca su, dogovorimo se da nećemo reagovati, deca kao deca, dosadiće im za koji dan.

Dan treći. U svojoj sobi razgovaram sa drugaricom (čak je došla nešto da sredimo, što nismo uspele) kada čujem vrisak iz mamine sobe: Marijaaaaaa!!!

Uletim u njenu sobu . . . ona preplašena . . . kaže mi da su počeli kamenje da bacaju . . . sedi odmah ispod prozora . . . ako razbiju prozor staklo i taj kamen padaju na nju . . . tada mi je pao mrak na oči. Što je mnogo, mnogo je. U momentu uskačem u patike (obučena ‘po kući’), izvinim se Mini (ona je jedan od onih ‘kućnih’ prijatelja tako  da mi nije bilo mnogo neugodno što je ostavljam sa mamom) i napolje. Vidim ih beže. Ja za njima. Džabe, brži su + tu žive, ja nisam tu odrasla, ne znam kuda sve mogu da prođu i da zbrišu. Još su me videli i počeli da viču: Ovde smooo! Krenem prema njima, oni nestanu.

Vidim drugu decu na igralištu. Priđem i pitam ih da li znaju ovu decu koja su sada protrčala tuda. Kažu da znaju, da su i njih zvali da gađaju prozor, ima samo neka žena u sobi koja ne reaguje kada gađaju, ali oni nisu hteli. Znate li možda gde žive?, upitah. Znaju. Ime, prezime, broj stana. Sve. Odvedoše me. Neću navoditi imena, nazvaću ih po brojevima.

Dečak broj 1

Zvonim na interfon. Javlja se muški glas.

  • Ko je?
  • Dobro veče (vreme, oko 18h), ovde je komšinica, da li ćete me pustiti da uđem ili da razgovaramo ovako preko interfona?

Čuje se zvuk otvaranja vrata. Ulazim. Na sandučićima pronalazim prezime i sprat. Pretposlednji. Dvocifreni. Lift. Nije mi svejedno. Izlazim iz lifta, pronalazim stan. Ispred stana kesa sa smećem. Zvonim. Otvara mi visok mršav čovek. Predstavim se i počnem. Poziva me unutra, što prihvatam. Ulazim u predsoblje i saginjem se odvežem pertle da se izujem.

  • Nemojte se izuvati, uđite slobodno.
  • Nisam sigurna da je moja obuća čista.
  • Neka, i moja deca ulaze obuvena.

Ulazim i sedam na stolicu. Oseća se miris rakije. Ne ovako iz flaše, već miris rakije iz usta čoveka koji mi je otvorio vrata. Počinjem da mu pričam šta se desilo, on pali cigaretu i prekida me.

  • Nije moj sin.
  • Gospodine, ne kažem da je on, samo kažem da je bio u grupi dece koja jesu. Želim da vas zamolim da mu kažete da to više ne radi i da njegovo društvo to ne radi.
  • Dobro, ali nije moj sin. (poenta je što on sa tog dvocifrenog sprata ne vidi ni kamion dole, a ne šta njegovo dete radi po mraku, al ajde, NIJE ON).

Zatim počinje da priča o svojim porodičnim problemima, o tome kako ima mnogo dece i gužva im je, žena u bolnici, izvinjava se što je ‘malo popio’, eto, bio je na slavlju u firmi, pokazuje mi kalendar na zidu sa logoom firke u kojoj navodno radi. Nudi me kafom, odbijam uz osmeh. Shvatam da sam sama u stanu sa njim i počinje da me hvata panika.

  • Eto, morala bih krenuti, hvala na vremenu.

Ustajem. Ustaje i on. Noge su mi se odsekle. Razmišljam kako smo visoko i kako ne mogu kroz prozor da pobegnem (čista paranoja).

  • Sedite, sedite, samo da ispraznim pepeljaru i operem ruke, pa idemo zajedno.

Odlazi. Čijem kako pušta vodu u kupatilu. Razgledam prostoriju. Dotrajale stvari, prljavi štekeri, masne kvake i vrata oko istih. Pomišljam kako može da uzme u kupatilu nož/žilet/kanap/pištolj (?!) i prestravljujem se. Psujem sebe kako sam bila glupa da uđem u stan nepoznatih ljudi.

Izlazi. Gledam ga (pretpostavljam) kao da je serijski ubica. Ustajem, odlazim u predsoblje, obuvamo se i izlazimo. Počinjem dublje da dišem. Iskreno, mnogo mi je laknulo. Lift, napolje. Pronalazi dete. Kao i svako dete dečak kaže: Tata, nisam ja! Ubacujem dečiju psihologiju i kažem da mu verujem i da mi pokaže gde živi taj koji jeste :D i naravno, dečak broj 1 me vodi do ulaza gde stanuje dečak broj 2, pronalazi mi na sandučetu broj stana i sprat. Pozdravljamo se i on odlazi.

Dečak broj 2

Zvonim, otvara žena. Predstavljam se. Pričam šta se desilo. Žena me prekida:

  • Samo da Vam kažem, nije on.

Pomišljam u sebi kako ne mogu da verujem, nemo je pitam Otkud znaš ženo, pa ne pratiš svoje dete u stopu . . . Naravno, ni u jednom momentu nisam rekla da jeste njen sin, svakom roditelju sam rekla da ne znam ko je, ali da znam da su bili u grupi dece koja jesu. Iza ‘majke’ se pojavljuje ‘baba’ koja se busa u grudi i zapomaže kako je njen unuk pošten dečak i kako ne bi oooon, jer je ona bila napolju sa njim . . . gledam i ne verujem. Ćutim dok u glas brane dete koje se pojavljuje na vratima lifta. Evo ga, prepoznajem dečaka broj 2 po specifičnoj frizuri. Pita ga mati da li me poznaje, on odmahuje glavom. Naravno da me ne poznaje, realno, nikada me nije video . . . eto, ona zna kada njeno dete laže. A sada ne laže. I dalje smireno ponavljam kako ni u jednom momentu nisam rekla da je on . . . pogledam ga, a on spustio glavu . . .  mati mi kaže da, ako ga ikada vidim da tako nešto uradi, da ga slobodno išamaram na šta ja odgovaram da mi ne pada na pamet, jer sam sigurna da on nije takav. I naravno, pitam ga da mi pokaže gde živi dečak koji jeste gađao. Ulazimo u lift. Ćutimo. Vodi me do sledećeg ulaza i pokazuje mi interfon. Pogledam ga i upitam: Nećeš više, jel da? Spustio je glavu i tiho rekao: Nisam ja . . . Nema veze, verujem da neće.

Dečak broj 3

Zvonim. Otvara mi žena. Počinjem istu priču ispočetka. Poziva me da uđem. Opet to činim, iako sam dvadesetak minuta pre rekla da neću. Izuvam se. Ulazim u lepu dnevnu sobu. Tu su mama, tata, sin i kćerka. Počinjem. Svi ćute. Tajac. Tv na mute. Žena gleda u pod. Dečak viče Nisam ja i majka mu odgovara: Nema veze, ali si bio tamo. Sa kim si, takav si. Bićeš kažnjen. Sestra govori kako je videla da on ima ‘pljucu’. Nije moja, Dečak broj 4 mi je dao! Roditelji, blago rečeno, šokirani. Vidi se da im je neprijatno. Ni u jednom momentu me niko nije prekinuo. Oduševila sam se.

Izvinjavaju mi se na neprijatnostima. Ne mogu da veruju da je on tako nešto uradio, jer ima toliko vanškolskih aktivnosti da ne znaju kada stiže da bude ‘nevaljao’. Opraštam se od ove divne porodice i uz upute gde stanuje dečak broj 4 i odlazim kod njega.

Dečak broj 4

Zvonim. Otvara mi otac porodice. Kažem u dve rečenice ko sam i zbog čega sam tu. Otac poziva dečaka koji se pojavljuje na vratima. Dečak kaže: Nisam ja! Saopštavam ocu da sam bila kod Dečaka broj 1, 2 i 3 i da je dečak broj 3 rekao da mu je dečak broj 4 dao ‘pljucu’ . Pojavljuje se mama na vratima. Zahvaljuje mi što sam ih obavestila o tome i da će oni rešiti situaciju. Zahvaljujem se i ja njima, izvinjavam i odlazim.

Došla sam kući izatekla Minu i moju mamu van sebe. Uplašile sa da mi se nešto nije desilo, bila sam odsutna oko četrdesetak minuta. Na brzinu sam im ispričala šta se desilo.

Razmišljam često o tome. Svako dete je isto reagovalo. Razlika je bila u reakcijama roditelja. Tačno se vidi koliko vode računa o ponašanju i vaspitanju svog deteta. Četvoro dece. Četiri zvona. Četvora otvaranja vrata. I četiri različite životne priče u koje sam ušla makar na kratko.

Mnogo toga može da se vidi iz letimičnog razgovora ili pogleda stana. Stan mnogo govori o porodici koj živi u njemu.

20 komentara leave one →
  1. decembar 12, 2008 1:10 am

    Svaka čast na hrabrosti da se upustiš u „sukob“ sa roditeljima potencijalnih huligana. Kažem potencijalnih jer ima nade da se stanje promeni, ako se ima volje, ali iz priče, zasigurno je odnos 2:2. Previše je to.

    Odličan post.

  2. decembar 12, 2008 2:00 am

    Uh…
    Verujem da bi prosečan Srbin (ne svaki, NARAVNO)na ovo situaciju reagovao otprilike ovako:
    Prvo, da zanemarim činjenicu da ne bi ni pomislio ono „deca k’o deca, dosadiće im“, nego bi odma’ sišao dole, izređao im sve po spisku, mlatnuo koju šljagu i završio pos’o… Odnosno, hoću da kažem – „završio“.
    To niti je „pos’o“, niti se bilo šta tako „završava“, ja to više onako iz iskustva.

    Stvarno svaka čast za ovoliko strpljenje, razmevanje i pokušaj da pronađeš razumevanje i sa druge strane.
    U svom opisu uvek tačno ubaciš bitne detalje, koji govore mnogo više od onoga što nam se čini, pa tako (kako si i sama rekla)stan govori više od njegovih stanara.
    Jasno mi je da ljudi imaju različite probleme, ali mi pokušaji da se iz njih izvuku veoma često nisu jasni, zato što ih ljudi ne rešavaju, nego beže od njih. Otac beži uz rakijicu,a dete.. nek’ ide napolje, da radi šta bilo, ionako se već zna da šta god bude – nije on.

    I nije on. Nego taj ko to kaže.

    Nadam se da se prozor više ne beli i da ste obe dobro. :)

    Hvala ti što si dovoljno drugačija da budeš normalna, prijatna osoba, koju mogu da slušam u svako doba. :*

  3. decembar 12, 2008 7:02 am

    Nedostatak maste kod dece, i eto pogresnih ,,igrica,, tj. igra maltretiranja, o cemu oni nemaju pojma. Ako ih pitas: zbog cega? , niko nema pravi odgovor…Samo pokusaj …
    Hrabar pokusaj s tvoje strane. Za pohvalu !
    Zao mi je sto ti je mama bolesna.

  4. decembar 12, 2008 1:10 pm

    Divim se tvom strpljenju. Ja bih sigurno reagovao mnogo burnije.

  5. prokka permalink
    decembar 12, 2008 4:16 pm

    Drago mi je što sam pročitao ovu priču, samo bih voleo da ima srećan kraj i da ti mama bude bolje koliko može.
    Na strpljenju skidam kapu, ali to sam od tebe već i očekivao.
    Pretpostavljam da se prozor više ne beli, jer bi verovatno i to navela :)

  6. IvanB. permalink
    decembar 12, 2008 9:42 pm

    Divim se tvojoj strpljivosti. Verujem da bi vecina postupila kao sto je prichalica napisala, ali to bi naravno povuklo za sobom sled kasnijih nemilih incidenata. Deci je to bilo zabavno, jer svi prolazimo kroz taj vid odrastanja. ( u moje vreme su bile aktuelne „pracke“). Kao sto ne mozemo da ocekujemo od deteta da sedi i pola sata slusa vesti od 7:30 do 8:00 jer je to njemu dosadno, tako ne mozemo ocekivati i od deteta da razmislja na nacin na koji razmisljaju odrasli.
    Hteo bih samo da konstatujem i to da ne znaci da ce ti klinci postati huligani, jer u praksi je mnogo primera onih koji su tokom svoje adolescencije bili bukvalno uz „majcinu suknju“ i igrali po pravilima koje su diktirali roditelji (vrlo cesto se kaze drzani pod staklenim zvonom), da bi kasnije svoj bunt kao mladi ljudi ispoljili i postali huligani, i vrlo cesto skloni nasilju i ubistvima. Mada, u svakom uzorackom skupu se nadje neko odstupanje.

    Od roditelja se nikad ne moze ocekivati da kazu: „Moje dete je to uradilo. Ne brini te ja cu mu ocitati lekciju“. Ali, sigurno da oni posle tvoje primedbe na racun njihovog deteta mozda ce malo povesti racuna o kretanju svog deteta. Isti je primer i sa narkomanijom – jer vrlo cesto roditelji nece pre svega SEBI, a tek okolini da priznaju (prihvate cinjenicu) da im je dete narkoman. A kad to shvate onda je vrlo cesto kasno.

    Sva sreca, pa se tvojoj majci nista nije desilo u suprotnom da su kojim slucajem razbili prozor mozda bi se radnja drugacije odvijala. Shvatam tvoj strah i strepnju i ja bih tako odreagovao, mozda i gore u komunikaciji sa njihovim roditeljima. Posto je od tog dogadjaja proslo mesec dana, a to se vise nije ponovilo, verujem da ce tako i ostati, jer ce oni naci neki novi vid zabave.

  7. Duda permalink
    decembar 12, 2008 11:46 pm

    Svaka ti cast na reakciji! U nasem dvoristu, takodje, postoji grupa od 4 – 5 deckica, desi se i po koja devojcica, ali retko, koja pravi takve bezobrazluke, da ne mogu da verujem, da to niko od njihovih roditelja ne vidi, niti ih interesuje sta im deca rasturaju po dvoristu. Poceli su, nedavno, da odvaljuju lim sa atomskog sklonista, i da vade cigle. Na jednom delu su povadili red cigala, koje razbijaju i gadjaju se. Isto tako, pune kese vodom i bacaju sa 4. sprata. Zamalo, danas nisam dobila vodu po onoj vetrini, setajuci psa. Verovatno im roditelji rade, a oni hajce. Zao mi je tvoje majke sto je tako bolesna ali se nadam da ce imati bar svoj mir, posle tvoje reakcije.

  8. decembar 12, 2008 11:51 pm

    Strasno mi je zao sto ti je mama bolesna.
    A divim ti se na hrabrosti i smirenosti u takvoj situaciji. I mogu ti samo reci da se iskreno nadam da ce ti decaci naci neki drugi vid zabave,a da ce tvoja majka imati bar neki mir, jer ljubav s tvoje strane ocigledno da ima.

  9. decembar 13, 2008 11:59 am

    Zao mi je za tvoju mamu :(
    Ovo sto si uradila, mozda pomogne da decaci budu drugaciji, mozda…ali neka si reagovala, i to kulturno i fino.

  10. decembar 13, 2008 12:31 pm

    Bolest je strašna, pa i grip kad nas uhvati, a da ne pričamo o drugim težim bolestima. Tvoja majka je sigurno ponosna na tebe i na sebe, jer te je vaspitala tako kako jeste. Ja stvarno ne poznajem brižniju osobu od tebe. Čak i kada se iznerviraš ti razmišljaš da ne uvrediš nekoga, „braneći“ svoje. :)
    Deca…nekako uvek imam opravdanje za svakoga, a tek za decu. Sećam se kada smo kao klinci jurcali oko zgrade i smišlljali kakvu glupost ćemo sledeću da napravimo. Oni ne znaju da je iza prozora bolesna osoba i zanimljivo im je što niko ne reaguje. Šćućure se iza zida i smeju se ko blesavi. Sigurna sam da im je bilo žao kada su čuli o čemu se u stvari radi. Papirići, duvaljke, „a da probamo sa kamenom“, dovoljno je da jedan samo pomene i eto problema. Naravno da nije lepo to što su uradili i da je svako od njih rekao „nisam ja“. Iz straha od kazne, od prekora, možda batina… ko zna. Nijedan nije rekao „izvinite nećemo više“. Deca ko deca i ne mogu da kažem da su predodređeni da sutra budu huligani. Sve je to relativno.
    Što se tiče ulaska u stanove. Često se i sama pitam, šta bi neko pomislio o nama, kada bi evo recimo, baš sada pozvonio na vrata? Moram da se nasmejem…verovatno bi pomislio da je upao u obdanište. Uvek ima nekog posla i nekog loma i samo nam je kupatilo uvek besprekorno, to mi je najvažnija prostorija u stanu. S obzirom da svi znaju da imamo malu decu, niko i ne dolazi nenajavljen, tako da uvek imamo vremena da pokupimo igračke. :D

  11. decembar 13, 2008 5:08 pm

    Svaka cast,za ovakav postupak zaista treba puno hrabrosti.

  12. decembar 13, 2008 8:52 pm

    Tebi je za svaki dan potrebna velika doza hrabrosti i verovatno nisi ni uocila da je ova situacija zahtevala jos vise. Ume to da porazi, u kakvim porodicama rastu/rastemo.
    Tvoj postupak na roditelje nece imati puno efekta, ali ce mozda ostaviti traga na decu. Smirenost, istrajnost, neprihvatanje huliganskog ponasanja, bez upiranja prstom ali insistiranje da se ono promeni… potrebno im je da vide takve primere.

    Sve najbolje,

  13. decembar 14, 2008 9:48 am

    Kakva priča…tužna i zanimljiva, ako me razumeš šta hoću da kažem…No, sve razumem, i meni je majka bolesna dugo i ceo tok stvari sa tim delom mi je apsolutno jasan…a i ovo sa decom.

  14. decembar 14, 2008 2:10 pm

    bravo za smireno i civilizovano ponašanje u situaciji kada bi i oni sa najjačim živcima poželeli da poubijaju takvu decu. dečiji nestašluk može da izgleda spolja jako surovo i ko ume da to protumači kao ti, stvarno ima veliko srce.
    a deca, k’o deca. uglavnom su slična, ali je razlika među roditeljima uvek bila i biće jedini problem.

  15. decembar 15, 2008 3:48 am

    Divim ti se, svega mi! Ne poznajem osobu sa toliko strpljenja i razumevanja za druge ljude, pa mi je drago shto te za sada makar i „blogoznajem“! :))

    Vidi, prvo je sasvim na mestu shto nisi skochila na tu dechurliju da ih shaljesh onde i onamo…jer kao shto reche Charolija, chini mi se – „deca su deca“. I samom su mi takve „igrarije“ jednom davno bile zanimljive, kao i vecini. Ali, porodica je tu kljuchna, presudna!!! U jednoj situaciji je moj otac vrlo, vrlo strogo reagovao, kaznio me i iako je tada to bilo bolno (ne mislim fizichki, hvala Bogu…:), chesto im se zahvalim na tome.

    Porodice broj 3 i 4 su za svaku pohvalu, dechaci broj 3 i 4 postace ljudi. I nadam se da ce uticati i na svoje drugove, secam se da sam kao klinac puno toga kupio od vrshnjaka, a srecom vishe dobrog. Deca uche jedna od drugih, ugledaju se na drugare i voleo bih da se smisao ovog tvog gesta proshirio medju njima, a kako su se smirili, izgleda da jeste, hvala Bogu!

    Nadam se da ce tvojoj mami biti bolje, i hocu najiskrenije da ti kazem da mislim da si jedna predivna osoba! Ostani takva. Setio sam se onog tvog sjajnog posta koji si posvetila mami… :sigh:

  16. decembar 15, 2008 5:12 pm

    @Suske: hvala lepo :) mislim da u tom momentu nisam pomislila da bi neko od njih pokušao da me napadne (verbalno ili fizički) jer ja nisam išla njih da napadam već da ih zamolim . . .

    @Pričalica: hvala :) pokušala sam (uz sugestije moje mame) da reagujem normalno, često se povučem, ali se trudim i da se branim na civilizovan način. kod osobe cenim pre svega moral i kulturu, pa onda ostalo . . . hvala na komplimentima, i meni je zaista drago što poznajem tebe i Anči :)

    @Deda: jeste, kao što rekoh, deca kao deca . . . nisu oni hteli da uznemire moju mamu jer je bolesna, oni čak to nisu ni znali . . . dečaku broj 1 je mama bila u bolnici u tom momentu i rekla sam mu da je moja mama isto bila u bolnici i da znam da mu je teško (dok me je vodio do ulaza gde živi dečak broj 2) i kada se njegova mama vrati kući moraće da se odmara da bi ozdravila, kao što i moja sada mora da se odmara . . . nije ništa rekao. nisu to mala deca, imaju po 12 – 13 godina, mogu da razumeju, može lepo da im se objasni što sam ja i htela, ali su bežali . . . valjda su mislili da će ne znam šta da bude. mnogo je potrebno da se ja toliko iznerviram da bih udarila dete. da vičem ok, ali da udarim . . . nikako. hvala ti na razumevanju.

    @Furious: hehe, hvala :) vremenom sam naučila da se kontrolišem Iskreno, mama me je naučila :) i shvatila sam da se silom ne postiže mnogo ili da se postiže isto ono što se postiže na miran način. pokušaj, isplati se.

    @Prokka: i ja se nadam tome. hvala ti. a prozor je čist, što moja mama kaže ‘blista’ (hehehe, ne vidi dobro :D ). nisam ih videla posle toga. htela sam da ima kupim bombone, ali je hladno, pa nisu toliko često napolju . . .

    @Ivan: pa, nadala sam se da će pronaći drugi vid zabave bez bilo kakve potrebe za reagovanjem. ali se to nije desilo . . . ne znam, uopšte mi nije palo na pamet da bih mogla bilo kako drugačije reagovati. da sam mogla razgovarati sa njima i da su bili bezobrazni, onda bih možda i vikala na njih . . . nisam pomenula da ih je mama zamolila da to ne rade i da su joj svašta rekli (to sam rekla i roditeljima), psovke kakve ja ne bih rekla ni nekome ko ih verovatno zaslužuje . . .

    @Duda: zaista jeste strašno koliko su roditelji zaokupljeni zaradom . . . nažalost, to im je nametnuto, kapitalizam je počeo da uzima danak, a porodica je počela da trpi. ne znam da li je i ranije bilo tako, sa mnom je mama razgovarala o svim situacijama koje mogu da mi se dese, od nestašluka, do kidnapovanja i kako da postupim u kojoj, prosto mi nije normalno da roditelji to ne rade sa svojom decom. o čemu li razgovaraju?
    pa da, roditelji ne vide da to rade njihova deca i kada ugledaju takvo sklonište reći će da su to uradili neki klošari ili narkomani, nikada neće pomisliti da je to možda uradilo njihovo dete ili ga pitati da li nešto zna o tome.

    @Sandra: hvala ti :))) moja mama je jedina osoba koju ja imam u životu :) koju imam na svetu celom i volim je najviše od najvišeg. i potrudiću se da imamo ono što nam pripada, i što se trudimo da drugima ne oduzmemo, a to je miran i spokojan život.

    @Zelena: to mi je i bila namera, da ne srozam sebe i svoj nivo. a bilo je mnogo više dečaka od ova četiri. ove roditelje sam samo uspela da nađem. neo, nije mi bitno, jer deca pričaju. oni će reći ostalima da sam bila kod njihovih roditelja da se požalim. a čim sam se požalila, znači da to nije dobro i da nije lepo to raditi. i neće više dolaziti.

    @Čarolija: hvala ti :) nadam se da je tako i trudim se da bude ponosna na mene, jer ja jesam na nju :))) zaista si me pročitala, uvek se trudim da ne povredim drugu osobu na bilo koji način. znam da nisu oni mislili ništa pakosno i da im je sve to bilo zanimljivo, čak i ružne reči kada ih je moja mama zamolila da to ne rade . . . najviše mi je bilo zanimljivo to što su roditelji reagovali različito, a ne deca . . . iz različitih socijalnih i kulturoloških situacija dolaze, a svi reaguju jednako. znači da nije problem u deci . . .
    hehe, meni ne smetaju stvari, i kod mene su često knjige na sve strane . . . tako da se desi da ja (npr) dođem kod tebe i vidim mnogo igračaka svuda, više bih se obradovala nego da je sve pod konac. i najverovatnije bih sa Jovanom, Janom, Markom i Anom sa stane uronula u njih i igrali smo bi se dok nas ne pozoveš na ručak :D a onda bismo ih pokupili samo ako moramo :)))

    @Zmajček: hvala!

    @Ivana: Hvala Ivana, mnogo. zaista nisam ni primetila, stres je došao tek kasnije. kao i uvek kod mene, reagujem i tek kasnije me „stigne“ . . . jednom je jedan drugar u ranim jutarnjim satima ušao u kafić skroz krvav po licu . . . niko se nije snašao, počeli su da vade maramice, ja sam skinula košulju (znala sam da je čista) i svezala mu glavu, krvavih ruku trčala do prodavnice odakle sam zvala hitnu (nisam znala da mu je mama lekar, da sam znala, nju bih zvala), spakovala ga u hitnu sa njegovim drugovima koji su plakali od šoka i kada su otišli a ja stigla kući i pogledala krvavu košulju počela sam da se tresem i plačem . . . danas se zovemo bratom i sestrom, a on je živ i zdrav, radi kao asistent na fakultetu :))) umem da se snađem, da reagujem i tek kasnije me stigne šta je sve moglo da se desi . . .

    @Punky: teško je kroz to prolaziti . . . žao mi je što se i tebi to dešava.

    @Lost03: hvala :) mnogo volim decu i zaista se trudim da ih razumem. i nestašluke i šale i sve. ne volim bezobraznu decu, ali ova svakako to nisu. da jesu ne bismo imali prozore.

    @GG: hvala ti :) takođe, i meni je drago što tebe blogoznam, kao i dosta ljudi čije blogove pratim :)
    o da, sećam se koliko sam bila ljuta na mamu što me je kažnjavala i govorila je: „Jednog dana ćeš mi biti zahvalna“ . . . i jesam, maximalno jesam . . .
    da sam skočila na decu ne bih ništa postigla . . . možda otpor prema autoritetima i mržnju prema meni, kao i razbijene prozore. to mi svakako nije bio cilj.
    da, i ja sam na to računala :) da će deca preneti međusobno šta se desilo i kako sam reagovala i da to više neće raditi, ne samo kod nas, već bilo gde.
    hvala ti mnogo, i ti si divan i zaista mi je drago zbog druženja sa tobom, makar i ovako :)))

    HVALA VAM SVIMA NA DIVNIM KOMENTARIMA, ZAISTA NISAM OČEKIVALA TOLIKO PODRŠKE I PAŽNJE I TAKO DIVNE KOMENTARE . . . HVALA VAM MNOGO NA SVEMU, NA LEPIM ŽELJAMA, HVALA VAM SVIMA ŠTO STE TOLIKO ISKRENI I DOBRONAMERNI I ŠTO SIJATE U OVOM MRAČNOM SVETU I DOKAZUJETE DA JE MOJE VEROVANJE DA SU LJUDI DOBRI TAČNO. ŽIVI, ZDRAVI, SREĆNI I NASMEJANI BILI!!!

    Marija :)))

  17. drnch permalink
    decembar 16, 2008 9:09 am

    Vrlo odlucno si pristupila problemu. Mozda je hrabro cak i bolja rec. To je jedino, i uglavnom sve, sto moze da se uradi. Ako to ne sasece stvar na prihvatljivom nivou, onda su komplikacije gotovo neizbezne.
    Prava adresa gde se ovo rasciscava jesu, naravno, roditelji. Oni su ti, od cijeg stava zavisi dalji sled dogadjanja. Roditeljska post festum neobjektivnost je poslovicna i srazmerna nastalom problemu. Ovakvi susreti su uvek neprijatni. Tvoja prednost je iznenadjenje, njihova domaci teren i onda sve zavisi od low level doplomatije, gde si polozila ispit.
    Ovo je, rekao bih, najbolji post koji sam (sa zakasnjenjem) procitao i poslednje vreme.

  18. decembar 16, 2008 12:26 pm

    @Drnch: sada, kada razmišljam, kapiram da je moglo biti veoma neprijatno . . . ja se (za divno čudo) u tom momentu nisam osećala neprijatno, više sam nekako bila ljuta u početku, kasnije samo uznemirena.
    Hvala na komplimentu :))) veoma mi je drago zbog toga :)

  19. decembar 26, 2008 6:08 pm

    Izabrala si najtezi moguci put, ali dobar. Ponosim se tobom.Respekt.

  20. decembar 26, 2008 9:59 pm

    hvala :)))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: