Skip to content

Svrha života

januar 18, 2009

Kada sam imala dvanaest godina umrla mi je drugarica. Prva komšinica na selu gde imamo kuću. Bila je nekoliko godina starija od mene i jako bolesna. Samo što ja to nisam znala. Bio je to veliki šok za mene. Sahrana, prihvatanje pojma smrti. Mesto na kom je sahranjena nije blizu mesta na kom živim. Išla sam da je obiđem jednom godišnje i odnesem joj ružu. Naspram mene sada je ona klinka. A kako smo se smejale zajedno . . . Nisam bila na groblju već nekoliko godina. Niko je više i ne spomene, a i ako je spomene, samo kaže jadna i pređe na drugu temu. Jedna reč obeleži ceo ljudski život, osobu sa razumom, željama, potrebama, emocijama. I to jednom u ko zna koliko.

Njega sam upoznala preko druga. Ustvari, nismo se praktično ni upoznali. Viđali smo se na svirkama, rođendanima, u izlascima. Uvek je dolazio sa devojkom i nekako su bili zaokupljeni jedno drugim, tako da i nisam imala volje, ni prilike da stupim u kontakt sa njima. Znate mene, komunikativna, društvena, ali nikad prva. Ili jako retko. Jednom je došao sam. Neko je šapnuo kako ga je devojka prevarila posle šest godina veze. I, naravno, raskinuli su. Nema tatu, poginuo je u saobraćajnoj nesreći pre dve godine. Živi sa mamom i dva brata. Ni posle se nismo družili. Saznala sam da studira i da je ok.

Pre više od godinu dana sam se čula sa Guzom, onako neobavezno, kada sam pitala za Njega, rekao da mu je poginula mama. U saobraćajnoj nesreći. Bilo mi je strašno. Loše sam se osećala, nisam znala šta da uradim, pogotovo što nismo bliski, a htela sam nekako da pomognem. No, nismo progovorili više od ćao – ćao i nisam učinila ništa. Pošto je on najstariji i punoletan, rešio je da braća ostanu kod njega, a on se zaposlio. Pre oko osam meseci (možda malo više) sam čula da mu je poginuo srednji brat. U saobraćajnoj nesreći. Videla sam ga nedugo posle toga, izgledao je ok. Kada sam pitala Guzu, rekao je da se trudi da bude ok, ali da baš i nije dobro. Kako će i biti. Najmlađi brat je to sve teško podneo. Razdvojili su ih. Malog su odveli kod babe i dede. Ostao je sam. A imao je dva brata i oba roditelja pre koju godinu. Nisam ga videla preko šest meseci. Više to niko i ne pominje.

Početkom avgusta prošle godine mi stigao sms da se utopio brat mog druga. Tačnije, više se ne družimo, ali nekada jesmo i to intenzivno. Srce mi se slomilo. Ja sam mu pokazivala srpski. Kad god sam išla kod njegovog brata sam kupovala čokoladicu i šapnula mu da ode do moje jakne i pogleda šta ima u džepu. Osmeh koji je teško zaboraviti. Bio je samo klinac. Klinac sa osmehom. Ponekad pitam drugaricu da li se čuje sa njima i da se otkrilo šta se desilo, kako se utopio reprezentativac u veslanju, odličan plivač koji je i na -10 plivao u Dunavu. I sada mi se plače kada pomislim. Uglavnom, pričalo se u avgustu, po novinama, po gradu i opet ništa. Kao da ga nije ni bilo.

Letos, negde u krajem avgusta sam srela drugaricu koju dugo nisam videla. Stajale smo na ulici, pričale, smejale se. Dobrih sat vremena. Šta ima novo, i ona zaglavila na faxu, preselila se sa roditeljima na drugi deo grada, pa stigla i da se vrati ovamo za to vreme što se nismo videle. Naravno, pita me kako je Deki, kažem joj da nismo više zajedno. Kako je njen momak, kaže ok. Jedanaest godina su u vezi (za ne poverovati, od prvog srednje) i tako, neće da počnu da žive zajedno dok ne pozavršavaju fakultete i ne zaposle se.

  • Pa i pametno, ko bi vas izdržavao, njegovi roditelji? Tvoji?
  • Marija, umrli su mu roditelji.
  • Daj ne zezaj, kada? Kako?

Ukratko mi je ispričala kako je za relativno kratak vremenski period ostao bez oba roditelja. Na petoj godini studija, u svom stanu, bez bilo kakvih primanja. Nema rođake u blizini, praktično ima samo nju. Kako krpi novac da plati troškove, bolje da mi ne priča.

Moja mama je u avgustu izašla iz bolnice. Sve je bilo nekako naopako. Tada sam počela da razmišljam. Kakvu svrhu ima naš život.

Krenula sam od značaja. Uzmimo npr književnost, pošto mi je najbliža. Neka bude devetnaesti vek, jer mi je najdraži. I recimo Lukijan Mušicki, jer je prvi na spisku. Sasvim slučajno, mogu sve ponoviti sa bilo kojim piscem. Rođen u Temerinu, svetovno ime Luka, zamonašio se, bla bla . . . pisao poeziju, radio kao profesoru Karlovačkoj gimnaziji, njegova predavanja slušao Vuk Stefanović Karadžić kom je dao mnogo pesama koje je sakupio, koje je ovaj uvrstio u SNP. Pored oda i epigrama se pretpostavlja da je pisao i erotske pesme. I da ne dužim, nebitno je. Čovek je rođen u osamnaestom veku, umro u devetnaestom. U to vreme je uradio neke stvari i ušao u istoriju književnosti i dostigao toliki stepen, da ga mi učimo na faxu. I? Sedela sam danima i čitala Pavića i vadila po koju rečenicu o njemu, o klasicizmu, o oblicima i radu, o životu na kraju krajeva. I za 50 – 60 godina (ako ne ranije) ću umreti. I ništa. Kao da ga nisam ni čitala, kao da nisam učila o njemu, kao da nije ni postojao. Sve ovo važi i na globalnom planu, za sve studente, za sve ljude koji su ušli u istoriju. Koja je srha što je on ‘značajan’? Koja je svrha što je uopšte postojao? Šta je život? Zbog čega živimo? Zbog čega se trudimo?

Zatim sam pomislila na decu. Volim decu mnogo. Svu na svetu. Ustvari, ne volim bezobraznu decu, ali mislim da i tome ima leka. Koja je poenta da imam decu kada će se moja sudbina desiti i njima. Učiće, radiće, imaće porodice i umreće. I biće kao da niko nije ni postojao.

Nauka? Tehnologija? Da izvršimo napredak u svakoj oblasti, da bi generacijama iza nas bilo lakše? Zbog čega kada će Zemlja svakako nestati. Sve što je pisano, slikano, vajano, snimljeno, građeno, unapređeno i uopšte stvarano sve ove silne godine će nestati. Puf! Razleteće se po vasioni i lebdeti u vakuumu.

U toku jednog takvog razmišljanja sam razgovarala sa sestrom preko neta. I pitala sam je koja je svrha života. Ona je majka i razumljivo je da je njen odgovor bio deca. Onda sam je pitala koja je svrha dece, kada će i ona doživeti sve što i mi, i duhovito mi je odgovorila (inače je takva po prirodi):

  • Mi smo počeli da sjebavamo planetu. Njihov zadatak je da dovrše!

Naravno da sam pala od smeha, nisam ništa ozbiljnije od nje ni očekivala.

Slučajno sam to pomenula i drugu blogeru, koji mi je kao iz topa odgovorio:

  • Da uživamo.

Možda i jeste donekle u pravu, ali ako je svrha da uživamo, zbog čega ne uživamo 100% nego samo neznatan deo od toga? Zbog čega postoji osećanje straha i nervoze, brige i neizvesnosti u negativnom smislu?

Moja pokojna baka sa mamine strane je imala tri sestre. Sve su imale decu. Ona ima tri kćerke, moja mama je najmlađa. Obe tetke imaju decu i njihova deca imaju decu. Čak i unuke već. A ja sam odrasla sama. Oni su mi najbliži rod, a rat ih je naterao da odu na drugi kraj planete. Ne čujemo se tj jako retko. Zapadnjački način života i kapitalizam im ne dozvoljava da imaju slobodno vreme + što su troškovi poziva veliki, a i radije zovu svoje roditelje. Neću da grešim dušu, jave se mojoj mami, ona im je tetka, ali ja nemam šta sa njima da razgovaram. Poslednji put sam ih videla kada sam imala sedam, osam godina. Njihovu decu nikada uživo. Neka su rođena u Americi i ne znaju da pišu naš jezik i slabo ga govore. Od ogromne porodice ostala sam praktično sama. Od onolike povezanosti, sklada i emocija nema ništa. Kao da nikada nije ni bilo. Nemam naviku prema njima niti njihova deca (koja su mi po godinama bliža) prema meni.

Malo skrenuh sa teme. Pitanje je i dalje, koja je poenta života kada će sve ipak nestati.

Naravno da nemam bilo koji oblik destruktivnih razmišljanja, pogotovo ne suicidnih. Samo se pitam iz dana u dan, zbog čega se nešto čini. Ne mislim na kulturu i vaspitanje i slično, kada smo već tu gde smo, pomozimo jedni drugima, u istom smo sosu. Mislim da globalnom planu, planu egzistencije.

Advertisements
42 komentara leave one →
  1. januar 18, 2009 10:16 am

    Moj najbolji drug je poginuo kad sam imao 8 godina, koliko je i on imao…rekao bih tad a i sad, iz čista mira…Drvo koje godiama niko nije pomišljao da seče je palo na njega iz čista mira…Tad nisam razumeo a išle su mi suze a i sad mi je teško kad se setim…Nagledao sam se svačega a naslušao još više i uvek kad razmišljam o tome dođem do zaključka da je svrha svega, barem po meni, ljubav…Ljubav bi trebalo da bude osnov, svrha i budućnost sviju nas, drugačije bi bilo…Konkretno, ja za to i živim, za spokoj i ljubav i nadasve nekada decu i porodicu…

    Punkeri koliko god to nerealno u nekim trenucima izgledalo, često razmišljaju o ovome…

  2. januar 18, 2009 11:16 am

    O smrti necu da pricam jer je jako bolna i imam nebrojano slucajeva koja bi me naterala da se osecam jadno.

    Svrha zivota posle citanja ovog posta skoro da i ne postoji a covek ostaje tu samo kao jedna karika u lancu reprodukcije.

  3. januar 18, 2009 12:19 pm

    Nema baš univerzalnog odgovora na ovo pitanje. Svako ima svoju svrhu, za nekoga su to deca, za nekoga životinje, za nekoga pare, za nekoga avanture… Svako pronalazi svoju svrhu. Dobra stvar što je izbora mnogo. :)

  4. januar 18, 2009 12:35 pm

    Nema svrhe, ali tu si gde si i potrudis se da bude sto bolje u tome u cemu jesi a nisi trazio da tu budes.
    Drugim recima, cuti *enjaj i brzine menjaj :)

  5. januar 18, 2009 1:11 pm

    @Punky: strašno . . . ne znam, ok mi je ljubav prema ljudima, jer sam altruista. ljubav sa osobom suprotnog pola? ne znam, još uvek nisam načisto sa sobom, posle Dekija . . . ali i ako to sve uzmemo, koja je poenta?

    @Zmajček: e to me nervira! koja je poenta? reprodukcija? nastavak vrste? :(((

    @Milica: mislim da ni u tome nema svrhe. to je popunjavanje vremena dok smo ovde. to je ako gledamo individualno. ja se pitam na globalnom planu. koja je svrha te ljubavi?

    @Zelena: izgleda da je tvoj savet najprihvatljiviji za stanje u kom se nalazimo :)))

    i Ivanov. uživaj, provodi se, putuj. svakako ništa neće ostati iza nas niti će naše postojanje ostaviti traga.

  6. januar 18, 2009 1:45 pm

    Prepisujem ZMajceka, samo zato sto mi je tesko da pisem o nekim stvarima. Moj beg od ovakvih pitanja i stvarnosti je moj nacin blogovanja.

  7. januar 18, 2009 4:13 pm

    Svrha života je da nečim ispunimo vreme koje nam je dato od roditelja. Čime ćemo da ispunimo to vreme zavisi od nas samih.

    Sloboda izbora. Da uživaš 100% ne možeš jer prvo moraš da omogućiš u čemu, čime, kako, sa kim, i dr. ćeš uživati, pa tek onda da uživaš.

    I tako vrteći se u krug dolazimo do one jedne stvari zbog koje se inače i živi – ego. Da se ne lažemo, ja sam roditelj, fraza da se živi zbog dece je baš to – fraza, ili možda obaveza? Živimo da bi zadovoljili svoj ego gledajući ih kako rastu, sazrevaju, postižu uspehe, guraju dalje, a svesni smo da su to naša deca. Ego je nahranjen.

    Uglavnom, šta god da radimo, treba se truditi da u tome uživamo, što više.

    A smrt je prekid uživanja ili mučenja, zavisi kako na to gledaš. Više nemam oca, ali jbg, možda mu je tamo gde je sad bolje nego nama ovde. I da, po nekad se setim pa mi nedostaje, ali život treba da teče dalje.

    Suze, tuga i bol ne mogu da vrate one kojih više nema, mogu samo da rasterete ili uplaše i slome onoga kome ti kojih nema nedostaju.

  8. januar 18, 2009 6:00 pm

    @Deda: strašno je kada čovek postane svestan šta ga je snašlo, a još strašnije akda shvati da protiv toga ne može bilo šta da uradi.

    @Urke: tačno, ispuniti vreme i samo je pitanje na koji način i zbog čega se truditi kada to nema poentu. možda je zaista ego bitan (ili što je još gore id ili alterego) koji nas guraju i primoravaju da ga nahranimo. možda je to ono što nas ustvari tera da preživimo i sa svešću, ne samo kao životinje koje se razmnožavaju.
    slažem se u potpunosti sa tvojim komentarom. sve ispada da je mač sa dve oštrice.

    HVALA SVIMA NA KOMENTARIMA, MNOGO STE MI POMOGLI.

    palo mi je na pamet da je vernicima možda lakše, cilj je život posle smrti. verujem u Boga, ali se i pored toga pitam, koja je poenta života na Zemlji kada na tom drugom mestu možemo biti mnogo korisniji.

    • februar 17, 2010 4:37 pm

      e, zaustih da kažem da si vrnica ne bi postavljala to pitanje. Pogotovo hrišćani imaju adekvatan odgovor na pitanje smisla života. Lično, bliža mi je msao A. Kamija koji je ,otprilike, rekao kako život nema nikakve svrhe ni smisla, ali da to nije razlog da ne uživamo u njemu!(-:

      Moj ti je prijateljski savet da sebi ne postavljaš ta „egzistencijalistička pitanja“, jer odgovor na njih nema, i samo samo ćeš padati u sve dublju melanholiju i tugu, a za time nema potrebe. Ovim nikako ne želim da kažem da je bolje da budeš plitkoumna, ali oko nekih stvari je zaista besmisleno trošiti vijuge i energiju.

  9. januar 18, 2009 6:04 pm

    A, realno sta znaci tuga za nekim?
    Taj je otisao, pa otisao, a onaj ko je ostao, opet egoisticno, pati zbog sebe. Svakom ko je umro je bolje nego nama ovde koji cekamo sudnji dan.
    Alaaaaaa sam zacrnilaaa misli jbt, sta mi pms uradi, ccc :mrgreen:
    Mada, iskreno sve ovo i mislim, i ne bojim se smrti, samo se bojim nacina na koji ce da dodje, samo da ne boli, i da bude brzo…da necu i pesmicu mozda? :)
    E, advokatice, ja se isprica i posvadja sa sobom ovde kod tebe, jos jedan nacin bega od svrhe :)

  10. januar 18, 2009 6:22 pm

    @Drvena bez namere da uvredim ikoga, ali vera je samo još jedno sredstvo za upravljanje širokim narodnim masama. Različita vera = različita ciljna masa.

    Poenta života? Pitanje bez kvalitetnog odgovora, ali najbliže rečeno – cilj koji sam sebi postaviš. Poenta ne mora da bude ista različitim ljudima, i ne treba da bude ista. Svako želi nešto drugo i drugačije od ostalih.

    @Zelena „tuga“ je osećanje suprotno od osećanja poznatijeg kao „radost“. A i kraće je reći „tuga“ nego „praznina“, što opet na koncu ima ego – strah od napuštanja, strah od samoće, nesigurnost, beznađe.

    Najlepša smrt za onog ko je „konzumira“ je da bude brza, bez straha, neočekivana, i da ne boli. Sve ostalo je surova igra prirode.

    Vidi, presta da me boli glava, a do malopre mi otpadalo parče sive mase od lobanje :)

  11. nebitno permalink
    januar 18, 2009 6:26 pm

    Ti si jedno bice koje se pita, i zato imas sansu da zivis i prozivis svoj zivot kvalitetno, svesno i smisleno.
    Smisao, to je zaista ljudsko pitanje, i trazi ga dok ga ne nadjes!Biti covek, to je privilegija.
    ajde

  12. januar 18, 2009 6:53 pm

    @Zelena: realno, jeste tako. svi kukamo kako je nama teško bez tog nekoga. i to jeste činjenica, ali je to jače od nas. nisi zacrnila, samo pričaj . . .

    ja se ustvari pitam koja je poenta našeg boravka, našeg života. da ostavimo neki trag? koja je poenta i toga kada će svakako sve nestati?

    @Urke: gledano sa stanovišta nauke, potpuno si u pravu. i to ne samo vera u religiji, već uopšte, odlično sredstvo za upravljanje velikim brojem ljudi. to je Hitler radio, širio veru u moć, u dominaciju.

    izgleda da je to pitanje bez ikakvog odgovora. bojim se da nema poente. možda možemo sami da si izmislimo neku, ali svaka je na staklenim nogama. ustvari, nijedna nije ‘prava’. posvetim se sportu, napravim izuzetne rezultate i za 500 000 godina svet nestane i ništa . . .
    možda sam malo nihilistički nastrojena, nije mi namera, samo se duboko zapitah i počeh već da se sekiram što nemam odgovor.

    drago mi je da je prestala glava da te boli. možda je to poenta ove priče ;)

  13. januar 18, 2009 6:57 pm

    @nebitno: a šta ako je ne nađem? da li je poenta u traženju?

  14. ne. Nadji i zivi! permalink
    januar 18, 2009 7:26 pm

    ne. Nadji i zivi!

  15. januar 18, 2009 7:32 pm

    Uzmi „SIdartu“ od Hesea, mozda pronadjes nesto interesantno po ovom pitanju???

  16. januar 18, 2009 8:46 pm

    Slažem se sa Punkijem – mislim da je ljubav ono što je najvažnije. Što se tiče smisla života, mislim da je poenta u samom traženju – nije bitan cilj, već sve ono kroz šta (pored čega) prolaziš na tom putu do cilja. Još ako uspeš da pronađeš bar po nešto lepo u svakoj osobi, predelu, događaju na tom putu, eto smisla :)

    Slažem se i sa Dedom – „Sidarta“ je odlična preporuka. Meni je pomogla i Heseova knjiga „Narcis i Zlatousti“…

  17. januar 18, 2009 9:48 pm

    Auh… ne znam šta da ti kažem. Moje poimanje života i smrti jeste prilično pod uticajem religije… I to ne u nekom dogmatskom smislu, kao „budi dobar da ne bi završio u paklu“…

    Najiskrenije, mislim da ovaj „život“ nije sve, i da se priča ne završava trenutkom smrti. Mislim da sve ono što radimo ima svoj konačni epilog, jer jedino tako život zaista ima smisao.

    Pomisao da posle smrti ne postoji ništa je za mene potpuno zastrašujuća, jer onda život per se nema nikakvu vrednost. Kako život, tako i naša dela, misli, radnje.

    Možda će to nekome delovati kao odbrambeni mehanizam, ali ja zaista verujem da oni dobri idu na neko bolje mesto, a da nama živima ostaje bol. A čini mi se da je taj bol nije posledica našeg osećanja žalosti prema preminulom, već je taj bol dobrim delom posledica naše turobne predstave o tome da tu osobu više nikada nećemo videti, dodirnuti…

  18. januar 18, 2009 9:52 pm

    Bas mi je zao sto tako osecas, jer citajuci tvoje tekstove stekla sam utisak da ti imas bas puno razloga da postojis. Kako se nikad ona djubrad, onaj najgori sloj ljudi ne zapita koja je svrha njihovog zivljenja?
    Deca, ljubav, prijatelji, suncan dan… sta nas, uostalom, briga sta ce biti posle nas?
    Ajd glavu gore! :P

  19. januar 18, 2009 10:51 pm

    marija, nadam se da je pitanje koje si postavila razlog nekog trenutnog nezadovoljstva, treba to ostaviti onima koji imaju potrebu za tim pitanjem, a iza cijih godina stoji vise decenija.

    uzivaj u onome sto te cini srecnim i sto te zadovoljava i ne gledaj nikad sta drugi rade i sta njih cini srecnim, jer ono sto njih zadovoljava mozda tebe nece i obrnuto.

  20. smotuljak permalink
    januar 19, 2009 12:06 am

    I sama se pitam koji je odgovor na pitanje sta je pravi smisao zivota, ali ne mogu da ga nadjem, mislim da to ipak zavisi od osobe do osobe. Ali ljubav moze da bude samo jedan od pokretaca, na zalost ne uvek dovoljan.

  21. januar 19, 2009 12:56 am

    @Deda: hvala, čim pronađem vremena, hoću!

    @Marija: ustvari, svaki naš kontakt sa bilo čime je u neku ruku vezan za ljubav. volim muziku, stvaraću je, svirati, slušati, volim prirodu, ići ću u šetnje . . . možda je ustvari jedini izlaz iz svega u ljubavi.
    hvala na savetu, pročitaću :)

    @Džejni: slažem se. jedina uteha i rešenje ovog problema se može naći u religiji. mislim da si me ti najpribližnije shvatila šta sam htela da kažem.

    „Pomisao da posle smrti ne postoji ništa je za mene potpuno zastrašujuća, jer onda život per se nema nikakvu vrednost. Kako život, tako i naša dela, misli, radnje.“

    to se i pitam. da je sve što radimo uzaludno? (ovde izuzimam humana dela i bilu koju vrstu pomoći onima ili onome kome je potrebna (ljudi, životinje, biljke, bića uopšte) jer ona nikako ni u kojem slučaju nisu uzaludna).

    @Sanja: ne, ja se super osećam. potpuno sam ok. samo sam sebe uhvatila da sve češće razmišljam o ovoj temi. pogotovo otkad sam počela da čitam Crnjanskog. mogućno je da on ima ovakav uticaj na mene ;)
    hvala na podršci :)

    @Ivan: drugar, zaista sam zadovoljna, imam više nego većina i duhovnog i materijalnog. nije to razlog. jednostavno su me različite stvari navele da razmišljam o tome i nekako se sve uklopilo u realan život. u život uopšte. ne samo moj. nekako u definiciju svačijeg života.

    hvala na savetu, trudiću se da tvoj prvi odgovor što više praktikujem ;)

  22. januar 19, 2009 1:01 am

    @smotuljak: dobrodošla u e-kancelariju. pretresla sam sve moguće odgovore i nijedan mi se nije uklopio u emocije . . . ni za jedan nisam osetila da je pravi.
    najbliža mi je religija i nadam se da ću nekada uspeti u njoj da nađem rešenje. pretpostavljam da će ona biti jedina koja će mi ga pružiti.

  23. januar 19, 2009 1:21 am

    Drvena, znaj da hoce!
    Nisam zelela da pisem u tom pravcu, da ne naturam nekome nesto, sto mora sam da pronadje. Ja sam nasla put u veri i ona me jedina odrzava.

  24. januar 19, 2009 1:22 am

    A, vidi nije slucajnost, danas je Bogojavljenje!

  25. januar 19, 2009 1:42 am

    @Zelena: hvala :)

  26. Prokka permalink
    januar 19, 2009 2:38 pm

    Svrha postojanja i života po mom mišljenju jeste upravo u ljubavi i promenama. U činjenju velikih i malih stvari. U trenucima i sećanjima. U pričama, jer one mogu večno da traju. Uostalom svi se danas divimo Keopsovoj piramidi, divimo se grčkoj umetnosti, Kini, Rim-u… sve je to nastalo pre nekoliko hiljada godina. Divimo se ljudima koji su nekoga spasili, koji su nešto učinili i drugima doneli dobro. To je upravo poenta našeg života i to je ono što ja želim da postignem. Da i dalje budem okružen ljubavlju, da radim stvari na koje ću u starosti i moja porodica i ja biti ponosni i da moji naslednici sa toplinom mogu da pričaju o meni :)
    Jer iako si napisala čemu sve to ako će za 500 000 godina sve da nestane, jedan dan užasno mnogo vredi a kamoli toliki milenijumi :)

  27. Duda permalink
    januar 20, 2009 12:19 am

    Evo i mene, konacno! Prva smrt koju sam dozivela je decak iz razreda moje mladje sestre, pa onda deda, pa baba i sve je to bilo onako, tuzno. Poginuli su mi roditelji u saobracajci (kazem poginuli jer je mama umrla posle dve nedelje od zadobijenih povreda). Imala sam 36 godina, dvoje dece i muza, ali, to nije moglo da zameni njih. Takva praznina, takav raspad mog zivota, nemanje suza, da to sve olaksa, e, to je bilo sve strasno. Odlazak na groblje svake subote, san isti… vratili se s mora mama i tata, a mi mislili da su poginuli. Oni unezvereni i uveravaju nas da su se vratili sa mora (a krenuli su na more pa se desila nesreca), pa onda svi zagrljeni placemo od srece sto smo se zeznuli da su mrtvi, a onda… budjenje, i saznanje da je istina, mnogo surovija! Ali, ipak, vreme prolazi pa kada vec postojimo ovde i sada, nije bitno koja je svrha naseg postojanja, vec dobro provedeno vreme sa ljudima koje volimo, a kraj ce doci, pa doci, kad on bude hteo!

    • likac permalink
      februar 7, 2010 7:41 pm

      Ti si jedna veoma jaka zena.svaka cast

  28. Gil-galad permalink
    januar 21, 2009 3:19 pm

    U velikoj sam zurbi, nemam vremena i za chitanje komentara… :((

    Reci cu ti ovo: „Samo mrtvi zauvek imaju sedamnaest.“ (Murakami – Norveshka shuma)

    „Mi smo ovde ionako samo da bismo mlatili praznu slamu.“ (Vonegat – Chovek bez zemlje)

    Ne smatram sebe dovoljno pametnim da ispaljujem nekakve mudrolije, pa radje citiram druge ljude, iskusnije, starije, pametnije… I nisam uopshte sklon filozofiranju, vishe chovek trenutka, nego perioda. Ali, jedna stvar, mozda najvaznija do koje sam SAM ikada doshao je sledeca…

    Ko moze tachno da kaze koja je svrha, smisao?

    Znam samo da se obichno sve deshava iznenada i mimo planova, a shto je veca sposobnost pojedinca da se bolje prilagodi datoj situaciji, tim bolje po njega. E, ovo je MOJ smisao.

  29. Gil-galad permalink
    januar 21, 2009 8:45 pm

    Vidi, evo pročitao sam sad sve opet, danas samo preleteh na brzinu…

    Ima ljudi kojima jedan odgovor obično otvori mnoga nova pitanja, pa onda stalno lutaju za tim nekim smislom…većina mog društva…

    Ne znam, tako te stvari – od čoveka do čoveka se razlikuju stavovi, a ja iskreno ne volim njima preterano da zamaram mozak… Više volim da pogledam fudbal, neki film…! :))

  30. januar 21, 2009 11:07 pm

    Jako mi je tesko kada cujem da je neko poginuo bez obzira kad i gde!!!inace kao pripadnik „posebnih jedinic policije(ne vise)“Proveo sam neko vreme tamo gde se ginulo jako cesto 1998 24 maja na Kosovu je poginuo moj komandir i njegov vozac od nagazna mine!!!!!Inace moj pokojni komandir je dzipom krenuo do najblizeg telefona da se javi kuci zeni i deci da ih cuje jer mu je na taj dan rodjendan!!!! A sa njime u dzipu gine jos jedan momak pripadnik policije Momir koji je takodje krenuo da se javi kuci jer je njegova cerka punila prvu godin zivota!!!!
    Tako nesto ostavlja jako velike tragove u nasim zivotima! ja i dan danas verujem da je to „Sudbina“
    Imao sam osecaj tih dana da ce neko da pogine jednostavno sam znao!!!!
    A svrha zivota !!!!!!!!!!!
    Sta god da napisem ostacu nedorecen!!!!
    Malko sam tuzan druze moj!!! a kada god mi je tako ja odslusam ovu pesmu!!!!!

    :)))))
    pozzzzz

  31. januar 22, 2009 3:21 am

    I ja mislim da zivot treba ziveti,a ne filozofirati o njemu. Svako od nas ima gomilu primera,cak mnogo drasticnijih od tvojih (sa brojem godina uvecava se i broj primera,tako da ja sa 30 imam petoro prijatelja koji su sahranili svoje dete). Vremenom naucis da je i to zivot. Ovde bih nekako jedino sa DZEJN mogla da se slozim skroz jer sam se uvek pitala zasto se neko ko misli da je ovaj zivot sve sto imamo ne ubije odmah? Zaista,cemu sve ovo ako nemam vere? Ljubav, deca, prijatelji, seks, hrana, muzika, bla, bla…obicno zatrpavanje. Tako ja mislim,i dozvoljavam da je to nekom plitko, glupo i maloumno,ali ja se nikad ne pitam sta je poenta. Samo zivim.

  32. januar 22, 2009 1:22 pm

    @Prokka: tu si u pravu, ali sam pokušala stvar da sagledam iz drugačije perspektive. preseli se na 2h na Pluton recimo. Neka on bude za momenat konstanta koja se ne menja kroz vreme. i pogledaj na Zemlju. Meni izgleda smešno . . .
    već dva meseca mi se mota po glavi priča na tu temu, nikako da je oblikujem i zapišem . . .

    @Duda: uh, strašno, žao mi je zbog tvog gubitka . . .

    @GG: hvala na citatima, ima ljudi čije izreke su univerzalne u vremenu, prostoru i momentima. hehehe, pa, realno, nije problem pustiti mozak na pašu i gledati tekmu :)))

    @magi: svako ima pravo na svoje izbore ;) moj je da razmišljam.

  33. januar 23, 2009 11:06 pm

    Samo zivi i uzivaj ziveci ma sta ti zivot doneo. Bice dovoljno.

  34. januar 25, 2009 1:53 am

    @electrasdreams: to mi jedino preostaje . . .

  35. januar 25, 2009 1:24 pm

    …da ne radim osvrt na tvoj tekst i moj zivot…reci cu ti samo pokusaj da od svakog dana napravis najbolji sto mozes….
    a za sve ostalo nisi kriva…
    Pozz

  36. januar 26, 2009 7:10 pm

    @majstorjoe: to je strašna priča :((( baš mi je žao :(((

    @sarah: izgleda da je tako . . . hvala na savetu, pozdrav!

  37. als011 permalink
    decembar 14, 2009 8:55 pm

    Dete, najbolje da kao stari mudraci odes negde u pustinju i provedes tamo godinu – dve, pa kad skontas, dodji i prenesi nam sta je smisao zivota.
    Dotle cemo mi nesto stvoriti i ispuniti ovaj zivot. Kad nam je vec dat, glupo je pitati se zasto nam je dat, jer ce brzo proci. Mozda i brze nego sto mislimo…
    Pozdrav

  38. stellina permalink
    februar 10, 2010 11:45 am

    Napokon sam pronasla nekog ko ima ista razmisljanja kao i ja :)
    Ne poznajem te, ali vidim da (kao i ja) nemas nekih ociglednih razloga da razmisljas „crno“, a tako te okarakterisu cim pocnes ovim pitanjem da se bavis. Ja imam 31 god i tek u poslednjih godinu dana sam se usudila da podelim ovo svoje pitanje sa bliznjima (zar to nije strasno koliko svi bezimo od toga?). Usudila sam se tek tada jer sam pretpostavljala koja ce biti njihova reakcija, zabrinuto su me pitali da li je sve u redu i sta mi je. Inace sam u zivotu optimista, kada su u pitanju male stvari, tipa, da sutra nece padati kisa kad trebamo na piknik ili da cu proci neki ispit ili bilo sta slicno ali po ovom pitanju mislim da sam realna, kao i ti, ne pesimisticna, jer se nadam da cu neki odgovor (za mene zadovoljavajuci) naci.
    Mislim tkdj. da svi razlozi koje ljudi sebi navode, deca, uspeh, uzivanje(ovo poslednje samo u dvadesetim), i sl. su samo stvari kojima se zavaravas da ne bi razmisljao o ovom pitanju.
    Ne verujem da postoje losi i dobri ljudi, i ne verujem da bilo ko zasluzuje da ode u bilo kakav pakao jer mislim da smo svi rodjeni isti ali nas okolnosti odnesu u jednom ili drugom smeru.
    Pravoslavna vera mi nije dala zadovoljavajuce odgovore iako bih, da mogu, izabrala da budem vernik (tada bi sve bilo lakse) ali ne mogu sebe da ubedjujem u nesto, kad ne padam na tu pricu.
    Skoro sam pocela da citam osnove budizma jer sam cula od nekog da po budizmu ne postoji svrha u jednom zivotu jer smo svi zajedno jedna energija, mozda je to negde relativno na tragu onog sto bi me zadovoljilo.
    Tkdj. u godinama sam kada bih zelela da rodim dete ali ne zelim da ga dovodim na ovaj svet kada nisam sigurna ni zasto sam ja ovde. Ne zelim jos jedan zivot da uvlacim u Sizifov posao. Radjanje deteta mi za sada izgleda sebicno jer ga svi radjamo i pravimo zbog sebe a ne zbog njega. (ili smo mozda negde na prethodnom mestu jedva cekali da dodjemo ovamo a to smo zaboravili ?? :D )
    Elem, osim budizma, o kome bih volela vise da procitam, ono sto mi se svidja a to je plemenitost i nesebicnost. Tj. pomoci svakom kome je potrebna pomoc, onoliko koliko si u mogucnosti (mada i za to dobijas nagradu u vidu jako dobrog osecanja).

  39. stellina permalink
    februar 12, 2010 2:43 pm

    Gledala sam skoro „Avatar“ (film), i mada mi se nije svideo, svidela mi se jedna recenica koja se odnosi na poimanje zivota i smrti,
    ide otprilike ovako:
    Mi smo samo deo prirode, i zivimo koristeci energiju koju smo od nje pozajmili, jednoga dana, kad dodje vreme, tu energiju moramo vratiti prirodi.
    Ako shvatim da moj zivot nije nista bitniji od zivota jedne biljke ili zivotinje mnogo mi je lakse.
    Jedno vreme me je to deprimiralo jer ne verujem u raj a svrhu zivota nisam videla u radjanju dece, pravljenju para, ili uzivanju u sitnicama,
    sad sam odlucila da nema svrhe zivota, a sve vreme koje imas na raspolaganju ispuni kako zelis.
    To mi mnogo olaksava stvari.
    Mislim da sam se pomirila s tim da me jednog dana nece biti i da ako rodim dete i njega jednog dana nece biti. U skorije vreme sam dosta razmisljala da li zelim da rodim dete koje ce svejedno jednog dana umreti, koja je poenta raditi tako nesto?
    Ali ako gledam sa te strane da poente nema i da smo svi samo deo prirode, nisi vise pod pritiskom da nesto postignes ili uradis u ovom zivotu i mozes vise da cenis ono sto ti se desava i ono sto imas.

Trackbacks

  1. Okrenimo svet « Charolija

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: