Skip to content

Kao ptica (modul III, zadatak 1)

maj 26, 2009

Rođena sam davno. U periodu paganstva, mitova, filozofije, legendi, poezije, bajki.

Kada su živeli ljudi koji su više cenili nauku i obrazovanje nego novac.

Kada je prestiž bio pobediti u debati, a ne imati novi auto.

Kada je izdanak lepe reči konačno prosuo svoje seme u vetar i pustio ga daleko, daleko.

Ponekad mi se čini da sam stara. Da me je vreme potrošilo, izlizalo. Da je čarolija ugašena i da me više niko ne želi, da me ne voli. Da su mi ruke izbledele i da ne mogu da zagrlim. Prašina mi pokrije dušu i sakrije isijavanje. Nada potone i pomislim kako sam zaboravljena. Ne spominju me, ne uživaju u meni. Počnu da me seciraju, čereče. Razvlače me po različitim ustanovama u delovima i ponose se time. Kažu, u naučne svrhe. Trpim, patim, gutam suze. Vekovima čekam bolje dane. Zatim dođe ovaploćenje koje mi vrati veru. U ljude, u umetnost, u estetiku, u lepotu.

Ponosim se svojim poreklom.

Otac mi je komplikovana tvorevina, mešovitih gena. Telo mu je sakupljano vekovima i pažljivo vajano od strane velikih umova. Snagom obrazovanja i talenta stvoren je kroz prostor i vreme.

Stvarali su ga i oblikovali učeni i visoko cenjeni ljudi. Telima slabi i neugledni, dušama, umovima i znanjem prostraniji od kosmosa. Stvorili su kreaciju koju su morali dobro da čuvaju, jer je u pogrešnim rukama mogla izazvati apokalipsu. Detalji im nisu promakli. Savršene crte lica, osmeh, uzdah, jecaj.

Slojevito sklapan odavao je utisak neorganizovanosti i haosa.

Neupućenima.

Oni su ga se plašili ili ga prezirali, podsmevali mu se ili, pak, divili. Ravnodušnosti nije bilo mesta.

Stariji  je od okeana. Koliko god se činio nepokretan, stigao je dovde. Priznaćete, daleko.

Dirali su ga, zagledali, otkrivali. Ćutao je i podnosio teške trenutke kao da su najlepši. Zato su mislili da je hladan i mrtav. Ali i dalje egzistira. Samostalno, i kroz mene. I ostale potomke. Zovu ga Književnost.

Majku nemam. Tačnije, nemam jednu majku. Usvojena sam. Od strane naroda. Ne jednog, više njih. Kažu da su braća.

Najviše pažnje su mi posvećivali uveče. I noću.

Sakupljali bismo se oko vatre na dvorištu ili u kući, svi su mi se radovali, ali i ja njima. Gradili su me, menjali, tesali po sećanju i osećaju. Ostali su me preuzimali, po danu zamuckivali, pevušili. Plesali sa mnom, igrali se. Zaista sam imala divan život.

Prihvatili su me kao rod, kao svoju krv, kao tradiciju.

Odgajali su me kako su najbolje umeli. Moram priznati da su me negovali i čuvali dobro. Ali su se načini vaspitanja razlikovali. Jedni su me čuvali kroz reč, drugi kroz tekst, treći pak su me sinkretično upleli među zvuke. Sada su rešili da se spoje i da me ožive kroz glumu.

Bila sam skeptična. Negativna iskustva su me isprepadala. U sebi nosim devetoro braće, sestru i njihovu majku. Oni su mi najbitniji. Bojala sam se da ih neće prepoznati, da će ih pogrešno protumačiti i uništiti draž mene. Lepotu i nevinost narodne pesme.

Ali se to nije desilo. Zastaje mi dah i nevidljive suze padaju po daskama kada gledam Jovana i njegovu sestru zajedno. Tako drugačiji kroz vekove, a tako isti u meni.

Srce mi se kida kada izgovara laži samo da bi je zaštitio:

„Šuti, sejo, ako Boga znadeš!

Mene jeste golema nevolja:

Dok sam osam brata oženio,

I dvorio osam milih snaha;

A kako se braća iženiše,

Devet b’jelih kuća načinismo;

Za to sam ti pocrnjeo, sejo.“

A bili su me zaboravili. Čula sam da je Gutenberg zaslužan, nisam sigurna da smo se sreli. Deo mene su ukoričili i zatvorili. Drugi deo je ostao da živi po školiskim čitankama ili u sećanjima.

Dok me se jednog dana ovi izdanci pet naroda, mojih bratskih naroda nisu setili i nežno me privili na svoje grudi. Svojim glasovima su mi vratili boju, udahnuli život svojim plućima i vratili duh svojim telima.

Bacali me u visinu kao da sam važna, kao da me vole, kao da nisam zaboravljena.

I zaista. Proslavili su moj povratak pre publikom, pred ljudima, kao nekada.

Moje ponovno ovaploćenje će se ovaj put desiti u Beogradu. Rešili su tu da me pokažu svima, da skrenu pažnju na mene, te je komad ranije izveden u Atini, Bukureštu, Sofiji i Tirani.

Igraju:

Maja Morgenštern – Majka (Rumunija)

Margareta Đepa – Majka (Albanija)

Marija Kacidiki – Majka (Grčka)

Nikos Arvanitis – Konstantin (Jovan)

Kiti Selmani Đeđević- Areti (Jelica).

Kostimografija je poverena Janisu Mecikofu, koreografija Mariji Guti, a scenografija Ersi Drini. Važnu ulogu ima i hor u kome učestvuju umetnici iz svih pet zemalja.

Datum je treći maj, u dvadeset časova na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta.

Tekst napisan na osnovu ove vesti.

Priča je objavljena ovde.

3 komentara leave one →
  1. stevo permalink
    maj 26, 2009 9:54 pm

    (kao kompozicija)… dobar post…

  2. dudaelixir permalink
    maj 26, 2009 11:01 pm

    *Interesantno ali, tesko, cini mi se! Cenim, ali vise volim da se smejem!

  3. maj 27, 2009 1:54 am

    @stevo: hvala :)))

    @Duda: nije bilo lako, dobro sam napregnula moždane vijuge ;) priča je o pesmi, pročitaj vest . . . to je bio zadatak, da pronađemo vest koju želimo i na osnovu nje napišemo priču :)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: