Skip to content

Ja želim da hodam kao i ostali

maj 27, 2009

Neke stvari me zaista nerviraju. Najgore su one koje me izvode iz takta postepeno. Ubrzaju metronom. Valjda gravitacijom.

Tema se sama nametnula. Znate ono kada vas jedno te isto iritira danima, dok ne dođe do određene tačke kada morate da reagujete? Uhvati me nervoza, tekst se sklapa u glavi i jednostavno mora napolje. A ako već mora napolje, onda je najbolje da ga i zapišem.

Pisala sam na blogu o mojoj majci. Bila je učiteljica, dobar pedagog. Neretko je dobijala decu koja su se razlikovala, ako mogu tako da kažem, fizički ili su imala neku vrstu traume, koja nisu bila za posebnu školu, a malo su se teže uklapala u redovnu. Uspevala je da ih socijalizuje i vrati u kolosek. Nije dozvoljavala da se međusobno izdvajaju ili razlikuju. Verujte mi, bila sam prisutna kada je po 45 minuta razgovarala sa njima o različitim temama sa kojima je razgovarala i sa mnom. O stvarima o kojim trebaju roditelji da pričaju sa svojom decom, a ne učiteljica. Oni to izgleda, ipak ne čine.

Sećam se da sam krenula u drugi razred kada je mama ‘pošla’ u prvi. U toj generaciji je imala devojčicu koja je bolovala od dečije paralize, prohodala je nekoliko meseci pre nego što će je upisati u školu i bila je potpuno asocijalna. Jednom prilikom su ona i njena mama došle kod nas u posetu. Mnogo godina kasnije mi je mama rekla da su došle samo da bi se devojčica igrala sa mnom. Jer nije imala drugaricu, deca su je izbegavala. Od tada smo se neretko viđale, mama me je vodila često sa njom kada su bili izleti u pitanju, škole u prirodi obavezno. U drugom razredu više nije dozvoljavala mami te devojčice da dolazi po nju u školu. Kada god je pala, počela je sama da ustaje i nastavljala da se igra sa decom. U trećem ju je prijavila na časove plesa, na koji je išao ceo razred. Tada je bila popularna Lambada (video), i ne da smo igraliiii . . . i ona sa nama. Nedavno je branila master rad. Zvala nas je da prisustvujemo. Pošto je mama bolesna, nije mogla, ali sam ja išla :))) bilo je super :)))

Kroz njene generacije je prošao impozantan broj dece kao što je ova devojčica. Deca sa epilepsijom, deca koja su preživela mnogo operacija ili stresova druge vrste do školskog uzrasta, zlostavljana deca. Često sam ih zaticala kod mame u krilu kada bih ušla u učionicu.

Nije poenta ovog teksta priča o mojoj majci, već moja svest od malena da postoje deca koja su malo drugačija. I još veća da oni samo izgledaju drugačije, kreću se ili govore, ali da su ustvari isti kao ja i da se isto igraju kao ostali.

Na fakultetu sam upoznala nekoliko studenata sa hendikepom. Do 2002. ili 2003. godine nisu postojale rampe koje bi studentima u kolicima olakšale pristup toaletu! I ne samo toaletu, već nisu mogli ni da uđu u isti, jer su bili preuzani. Onda je na snagu stupio zakon koji je primorao da se ove osnovne stvari nabave i ugrade na fakultet. Nadam se i u druge javne ustanove. Sramota.

Jedno vreme sam bila u timu za tribine, te sam organizovala i vodila iste. Kada sam radila tribinu sa NSUSI upoznala sam fantastičnog momka koji boluje od cerebralne paralize. Diplomirao je. Teško hoda, teško priča. Sretali smo se posle u Matici često. Ide da čita tamo, kaže, dosadno mu je kod kuće. Neretko se sretnemo i u poslednjem autobusu, idemo iz izlaska. Drag momak. Ima potpuno originalne poglede na svet.

Poznajem i jednog super dečka koji ne čuje. Ostalo mu je još nekoliko ispita da završi višu školu. Tolika pričalica da upadamo jedno drugom u reč kada razgovaramo. Zaposlen, druželjubiv, komunikativan, pametan, fin. Mnogo drugačiji od ostalih. U pozitivnom smislu.

Poznajem i jednu devojku u kolicima. Magistrirala je, zaposlila se i udala. Nadam se da ću je uskoro sresti u nekom parku sa bebom :)

Imam druga iz klupe koji je preživeo tešku saobraćajnu nesreću. Nekada je trčao i skijao na vodi, sada je u kolicima i teško komunicira. Duhovit momak, razbijao je engleski, bila sam zaljubljena u njega do četvrtog razreda osnovne :)))

Pored njih poznajem još sigurno preko pet stotina ljudi. Razlikuju se po karakterima, temperamentu, a isti su mi po oblačenju, boji kose, izgovoru ili hodu. Imali invaliditet ili ne. Boli me uvo.

Pre dva meseca sam prisustvovala online ponižavanju i vređanju osobe koja ima invaliditet, n konto toga. Pre nešto manje od mesec dana se to dogodilo ponovo. Jako sam se naljutila. Ta osoba mi je rekla:

  • Marija, što si se ti uvredila za mene? Nemoj, ja sam navikao.“

Na takve stvari ne može i ne sme čovek da se navikne!!! Dosta mi je idiotluka od strane ljudi koji imaju svest crva i moral u minusu. Pogledajte malo sebe! Svi mi imamo neki hendikep! Ili si predebeo ili si razrok ili nisi najpametniji ili si nezreo ili šta već! Dosta mi je diskriminacije, dosta mi je izdvajanja, dosta mi je upiranja prstom! Naučite da je biti drugačiji teško, da treba prihvatiti drugačije i da NIJE LEPO praviti razliku, da smo svi isti! Svima treba pružiti šansu, pa kako je ko iskoristi. To je do njega/nje. Ali je treba dobiti, svako je zaslužio da je dobije.

Dugo mi se ovo sakuplja, pukla sam danas. Juče sam pogledala film Music within, on je pokrenuo emocije. Danas sam gledala Ginisove rekorde (do pola) i oni su pokrenuli bes! Najviši čovek na svetu? Najniži? Najdlakaviji? Najveća beba? Heeej bre, o čemu mi govorimo u 21. stoleću? Znaju li oni da su to poremećaji? Da su ti ljudi bolesni??? Ok su mi ove budale što nose klavire, vuku avione i šta li već. Rade dobrovoljno. Znaju li oni da bi najniži čovek na svetu verovatno voleo da bude prosečne visine (kao i najviši) i da bude potpuno zdrav? Znaju li da je najveća beba na svetu rođena mrtva? Kako li je njenoj majci što su svi dolazili da mere i fotografišu njeno dete?

Muka mi je od mentaliteta ljudi koji se cene po modelu mobilnog. Čiji je skuplji, njemu je veći IQ. Kako da ne. Muka mi je od sviju koji misle da su bolji od drugih, jer su ‘normalni’.

Kada neko ne vidi dobro i nosi naočare, to je ok. Kada neko ne čuje dobro i nosi slušni aparat, pomeri se od njega. Zbog čega? Gluvoća nije prelazna. Maniri jesu.

Ja želim kucu!

Ja želim bicikl!

Ja želim krastavčiće.

Ja želim lutku.

Ja želim morsko prase.

Ja želim da hodam kao ostali.

Pišući ovaj tekst sam neke stvari ponovo doživela i ponovo sam se uznemirila i iznervirala, te se izvinjavam ako deluje nabacano ili nepovezano. Kontrolisala sam se da ne lanem, onako kako samo ja umem. Nisam uspela da se iskontrolišem da ne plačem. I od besa i od tuge. Osobe sa hendikepom su prisutne u mom životu maltene od njegovog početka. Ko uvredi nekog od njih, uvredio je i mene. Kraj.

18 komentara leave one →
  1. maj 27, 2009 11:35 pm

    Predavao sam jednom decku kome su drugari nosili torbu a ja njega uz i niz stepenice.
    Skoro sam ga sreo sa majkom u jednoj radnji… Slatko smo se ispricali, treba da diplomira, prosek mu je preko devet, nisam zapamtio… Ima problem od rodjenja ali je i dalje aktivan koliko moze…
    Njega nekako izdvajam kao primer medju ostalim mojim malim i velikim prijateljima, jer se trudio mnogo vise od dece koja nisu imala zdravstvenih problema.
    Izgleda da je najveci problem u nasim glavama???

  2. maj 28, 2009 12:05 am

    Drveniadvokat, kad sam pogledala ovaj klip suze su mi pošle na oči. Divan post si napisala. Treba još puno vremena da prođe da srušimo predrasude o ovim ljudima, ali mislim da će krenuti na bolje, ako deci od malena ne nabacujemo te predrasude

  3. maj 28, 2009 12:06 am

    Sada sam se setila dečka koji je diplomirao svetsku književnost u BGu, poslednje što sam čula je da je dobio stipendiju za Njujork, studije na dramskoj akademiji, mislim da je režija u pitanju. Teško je hodao, pao je sa karika u osmom razredu i povredio kičmu.

    Nažalost jeste najveći problem u našim glavama. Treba te glave sa problemom dobro opaučiti, da se opamete.
    Hvala ti Deda.

  4. maj 28, 2009 12:08 am

    Makaronče, slažem se. I ja sam se isplakala dobro. Koliko od besa, toliko i od tuge. Hvala na komplimentu. Slažem se za decu i vaspitanje, treba decu upoznati i približiti im problem koji nije problem, ali može postati.

  5. maj 28, 2009 2:05 am

    Slazem se da su nase glave u pitanju.
    Ono sto mogu da dodam, sem sto je dirljivo napisan post, to je, da te je majka savrseno vaspitala i da si to prihvatila.
    Svako postovanje obema!
    Malo je takvih, zaista!

  6. maj 28, 2009 2:41 am

    hvala Greeny!

  7. maj 28, 2009 12:46 pm

    Nakon ovog, a i prethodnih tekstova koje sam imala čast i privilegiju da čitam na ovom blogu, mogu samo da kažem da bi ovaj svet bio mnogo bolje mesto da ima više ljudi poput tebe. Mislim da svi mi možemo mnogo da naučimo od tebe, ma koliko sebe smatrali „naprednim, otvorenim i tolerantnim“ osobama. Svaka čast na tekstu.

  8. maj 28, 2009 6:37 pm

    Divan tekst. Mislim da je najveća greška u roditeljima koji decu ne uče razumevanju, toleranciji, prihvatanju različitosti… Ako to nisu naučili i prihvatili u detinjstvu, teško da će kasnije to biti drugačije.

  9. lucianoferriero permalink
    maj 28, 2009 7:56 pm

  10. maj 28, 2009 10:04 pm

    Onaj ko je svijestan svojih nedostataka i ko je naucio da ih prihvata u sebi,znace prihvatati i tude nedostatke.
    Zivot je krhk,i nikad ne znamo sta donosi dan ,a sta noc.

  11. maj 29, 2009 1:20 am

    @Džejn: hvala Džejni :))) nadam se da ću nešto učiniti ovim blogom, da ću pokrenuti makar jednu osobu da drugačije postupa i razmišlja i da se situacije koje sam navela u ovom tekstu neće ponavljati . . . nikada više.

    @bensedin art: slažem se. tolerancija se uči, sa time se ne sme kasniti.

    @lucianoferriero: hvala na linku :)

    @afroditta: ne znamo, zato ne smemo dozvoliti da nas sitnice kao što su fizički nedostaci ometu u ljubavi koju možemo da podelimo svima koji je zaslužuju. zar ne?

  12. maj 29, 2009 2:58 am

    Mi na fakultetu nemamo „platformu“ (ili kako se već zove) za invalidska kolica. Ali zbog arhitekture same zgrade, ta platforma bi kolicima omogućila pristup samo tom prvom nivou, tj. visokom prizemlju, a nivo ispod i tri sprata iznad se nikako ne mogu prilagoditi tome.

    Jedan od kolega u kolicima stalno dolazi sa ocem na predavanja, vežbe i ispite. Nije on u kolicima „tek tako“, nego se fizički vidi da mu se telo/organizam nisu baš najbolje razvili.

    Postoje stvari koje te nekad ošamare i osveste – shvatiš koliko si, u stvari, srećan čovek što so živ i zdrav, imaš oba oka, oba uha, stojiš na spostvenim nogama, imaš sve prste na broju…

    Da sam kojim slučajem u takvoj situaciji, kao taj kolega (pu, pu), možda bih se nekako i pomirio sa svojom sudbinom, ali znam da bi mi bilo neprijatno da moj otac svakog dana neku random osobu koja se zatekla u blizini cima da mu pomogne da me uspentraju preko strmih stepenica do hola fakulteta.

    Zato kad god vidim da njegova, ili bilo čija kolica, treba da se popnu ili spuste niz stepenice, nabacim svoj najlepši prolećni osmeh, i, kao da nudim čokoladu, ponudim pomoć oko spuštanja i podizanja kolica i osobe u njima. To je najmanje što mogu da uradim. Ne što „mogu“, nego što moram. Jednostavno, neprijatno mi je da samo okrenem glavu i pravim se blesav ako znam da me ništa ne košta da nekome pomognem da, umesto „specijalnih potreba“, ima jedan sasvim običan radni dan, isto kao i ja.

  13. maj 29, 2009 9:57 am

    Da upravo tako ! :)

  14. maj 29, 2009 1:42 pm

    Ne znam šta da kažem. Već dva dana mi stoji ovaj post otvoren. Rastužuje me sve ovo. Spremna sam uvek da pomognem. To da si ti lepo vaspitano „dete“, mislim da su do sada svi već ovde shvatili.

  15. maj 31, 2009 1:24 pm

    Studirala sam defektologiju. Da li ti trebam dalje govoriti kako mislim o svemu ovome. A i da nisam uvek sam za te ljude imala srce i uho. Ovde(austrija) su jako zasticeni i dobro se osecaju, trudimo se da im pruzimo sto vise mozemo.
    Pre dve godine smo napravili radnu grupu koja se izborila da omogucimo prilaz svim zgradama invalidski kolicima u mojoj pokrajini. Na inernetu smo napravili „lakse citanje i razumevanje“ tekstova za ljude sa hendikepom….itd, itd….daleko je zemlja srbija od svega toga. Zato te u potpunosti razumem.
    Jos nesto, moji klinci su jos u kindergartenu imali kontakt sa takvom decom i tu pocinje druzenje i ucenje toleranciji i respektovanje jednih drugih. Moja deca nemaju strah od osoba sa bilo kakvim poremecajem. To se mora uciti od malene. Puno price i objasnjavanja.
    Ti si fina i lepo vaspitana devojka, obrazovana i jaka, divim ti se!
    Pozz

  16. jun 2, 2009 7:13 pm

    E duso moja, koliko ces jos suza proliti! Svaka ti cast, jos odavno ti rekoh da sam ponosna na tebe.

  17. jun 3, 2009 2:19 am

    @SadClown: Kod nas na faxu imaju dva lifta, ali su prilično mali, tako da nemam pojma kako stanu kolica u njih . . . ali stanu. to je bitno. strašno mi je što ljudi ne razmišljaju o tim sitnicama. uvek sebe stavljam u tu situaciju. kako bih prešla ulicu da ne vidim? (zažmurim na dva min i već sam dezorijentisana) ili da (ne daj Bože nikom) ne mogu da hodam . . . a ti si divan, hvala ti što sa osmehom ponudiš pomoć . . . ljudi se guraju da prođu, pre nego što pomognu. fazon je u tome što taj dečko studira, tj ok je u glavi. to je strašno, jer on kapira sve . . . uhhh . . .

    @Čarolija: znam draga . . . hvala :*

    @Sarah: divno :) baš mi je drago da to čujem. zaista mi je drago i lakše . . . barem negde postoji tolerancija. hvala na komplimentima, veliki pozdrav!

    @electrasdreams: hvala :))) :*

Trackbacks

  1. Ja želim da hodam kao i ostali |

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: