Skip to content

Mikroskopsko ništa (modul III, zadatak 2)

maj 27, 2009

Znam ga preko trideset godina. Vršnjaci smo. Nekada smo se aktivno družili. Kao deca. Uvek je bio drugačiji. Sitniji, mršaviji. Nosio je naočare, večito umazanih stakala, bio je balav i musav. Kada je pričao, šuškao je i nekako čudno krivio usnu, tako da mu je pljuvačka konstantno vlažila usne i uglove usana. To mi se gadilo. Iskren da budem, izbegavao sam ga. Nije brzo trčao, bio je nespretan u pikanju lopte, nije imao bicikl. Jednostavno nisam znao šta da radim sa njim. Čak i kada smo se igrali zajedno, usporavao je ceo tim. Gubili smo utakmice, padali u očima dečaka iz susedne ulice, zadirkivali su nas zbog njega. Zato je često bio sam i igrao se sa iglama. Zvali smo ga švalja zbog toga. Nekada je plakao. A mi smo onda bili još glasniji.

Švaljo, švaljo, u blato se uvalj’o!

Švalja, Švalja, sa svinjama se vaaaaljaaaa!

Nikada nisam bio kod njega. Dolazio je iz radničke porodice sa puno dece. Ali nisu bili siromašni. Imali su koliko i svi mi u to nevreme političkih previranja i krize. Mati mu je, za razliku od moje, bila neuredna, uvek u kecelji. Nisam voleo da je dotaknem i izbegavao sam rukovanje koje je praktikovala pri susretima. Svaki put sam se pravio da žurim i brzo prolazio pored nje uz glasan pozdrav, kako mi je moje vaspitanje nalagalo.

Krenuli smo u školu. Od tri škole u okolini, i od pet odeljenja u školi, on je nekako dospeo sa mnom u razred. Bio sam besan. Sećam se da sam urlao po kući i bacio torbu u zid. Razbio sam vazu usput, iz koje se voda prolila na tepih. Zatim dobio batine zbog toga. Mrzeo sam ga još više.

Na odmorima sam se trudio da zbrišem pre neko što se zakači za mene. Kada se to desi, prosto je bilo nemoguće otarasiti ga se. Neretko sam se krio u wc-u ili iza škole. Na časovima sam se naglas smejao kada bi ga učiteljica prozvala, a on nije znao odgovor. Sa ostalim dečacima sam mu sakrivao stvari po učionici i radovao se kada je plakao jer nije mogao da ih pronađe. Lepili smo mu zvake u patike na fizičkom i stavljali balone sa vodom u torbu, pa kada je stavljao knjige, oni bi pucali i stvarali brlju. A mi smo plakali od smeha. Tako je prošao prvi razred.

Neke dečake iz razreda sam znao od ranije, neke sam bolje upoznao. Počeo sam potpuno da ga ignorišem.

Willard Wigen je zaostajao u učenju. Tada me to nije previše zanimalo. On me nije zanimao. Imao sam svoje probleme, trebalo je pobediti na školskom turniru u fudbalu i dokazati se pred dečacima iz ostalih razreda. Hteo sam biti najbrži, najprecizniji u davanju golova i davao sam svaki atom snage i koncentracije na to. Dan pred turnir, posle završetka nastave mi je prišao u hodniku. Bio sam nervozan i pakovao sam se da krenem kući. Primetio sam da se mota oko mene, ali nisam obraćao panju na njega. Imao sam pametnija posla. Stidljivo mi se obratio:

  • Matew, da li možeš da mi pomogneš oko mate? Imamo kontrolni za dva dana i bojim se da ga neću dobro uraditi. Od toga mi zavisi ocena na kraju godine.
  • Molim?! Jesi ti normalan?!? Sutra je turnir, ne pada mi na pamet da se zamlaćujem sa tobom!

Prošao sam pored njega tako što sam ga odgurnuo što grublje sam mogao. Krenuo je za mnom.

  • Matew, molim te. Imaš dobru ocenu iz matematike. Samo malo razlomke, ne razumem oduzimanje negativnih . . .

Nisam reagovao, iako sam bio strašno nervozan. Pratio me je do izlaza. Pred školom mi se opet obratio.

  • Matew . . .

Tada sam pukao. Okrenuo sam se i jednim udarcem po licu sam ga srušio. Krv mu je lila iz nosa dok sa ga šutirao i vrištao sve moguće uvrede kojih sam se u tom momentu mogao setiti. Znam da je poslednje bilo, najupečatljivije i verovatno najglasnije:

  • Odjebi više od mene ti Švaljo odvratna!

Nekoliko dana kasnije, kada smo dobili ocene iz kontrolnog iz matematike sam čuo razgovor između razredne i Willardove majke. Sasvim slučajno. Willardov nastavak školovanja je bio pod znakom pitanja. Ocene su mu bile loše, slabo je čitao i pisao, teško je savladavao školsko gradivo. Razredna je optuživala Willarda za lenjost, a gospođa Wigen nastavnike za diskriminaciju. Willard je stajao pored, ćutao i gledao u pod. Mogao sam da vidim kako krivi usnu i kako mu pljuvačka curi preko levog ugla do brade. Tada, prvi put posle deset godina našeg poznanstva sam shvatio da mi je nekako žao tog dečaka. Vidno je patio. Stariji su se trudili da reše problem, ali niko nije pogledao u koren problema – u Willarda.

Razgovarao sam sa ocem o onome šta sam čuo i kada sam mu rekao da Willard ima problema sa čitanjem i pisanjem, kao i sa jednostavnim matematičkim operacijama, on mi je objasnio da Willard verovatno pati od disleksije, sindroma specifičnih jezičkih poteškoća i da nije lenj ili glup, kako je bio deklarisan, već da jednostavno ne može. Niko nije primetio talente koje je imao taj dečak – crteže i mozaike koje je pravio na malim površinama papira, na poslednjim stranicama svezaka.

Ponavljao je razred i bio je prebačen u drugu školu. Čuo sam da su ga tamo nastavnici još više kinjili nego ovde, da su ga đaci vređali i da je jedva završio osnovno obrazovanje. Posle toga ga dugo nisam ni video niti sam čuo bilo šta o njemu.

Po završetku fakulteta sam se preselio u glavni grad. Više perspektive za napredovanje me je odvojilo nekoliko stotina kilometara od rodnog grada i ulice u kojoj sam proveo detinjstvo. Novi grad, porodica, posao, okruženje, uslovi, život mi se skroz promenio, na Willarda sam i zaboravio. Potpuno.

Juče sam se, već po ustaljenoj maršuti, vraćao kući sa posla. Jedva sam pronašao parking, dve ulice dalje od zgrade u kojoj živim. Stajao sam na semaforu i čekao da se uključi zeleno svetlo kada je čovek stao pored mene. Pogledao sam ga, a on se nasmešio biserno belim zubima. Prepoznao sam ga čim je progovorio.

  • Matew? Ti si?
  • Willard?
  • Da, ja sam. Zdravo.
  • Zdravo Willard. Otkud ti ovde?
  • Došao sam na snimanje televizijske emisije.
  • Drago mi je da to čujem Willard. Kada će ići emisija?
  • Večeras na vestima.
  • Gledaću. Vidimo se.
  • Vidimo se Matew.

Krenuo je pre mene, te sam imao priliku da ga bolje pogledam. U odelu je izgledao mnogo drugačije nego što sam ga pamtio. Čistije i razgovetnije je govorio, a neurednosti više nije bilo ni traga. Bio je nekako ’mikroskopsi precizno’ skockan.

Čuo sam šapat prolaznika koje je bilo praćeno međusobnim gurkanjem:

  • To je onaj što je prodao skulpturu za dvadeset miliona!“

Jedva sam dočekao večernje vesti i pogledao prilog o Willardu. Tada mi je sve bilo jasno.

Pogledati video koji sledi kao nastavak i na osnovu kog je napisana priča.

Priča je objavljena ovde i ovde.

6 komentara leave one →
  1. stevo permalink
    maj 27, 2009 8:37 am

    Drvena, počinješ da budeš jako dobra; prestajem da držim za tebe fige, sad očekujem od tebe puno dobrih i još boljih pisanija!

  2. maj 27, 2009 4:45 pm

    hvala Bela :)))))))

  3. maj 28, 2009 12:27 am

    10!

  4. maj 28, 2009 1:04 am

    hvala Zelembać :))))))

  5. decembar 10, 2009 2:49 am

    ijuh!! Divno! :D

Trackbacks

  1. Najdrvenija advokatska kancelarija » Blog Archive » Microscopic nothing

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: