Skip to content

Eee, ko sve danas ima posao . . .

septembar 12, 2009

Doktorku Aleksandru Mančev smo upoznali pre dve godine. Spominjala sam već nekoliko puta, a  i ko me zna sa twittera, znate da mi je mama prilično bolesna i da stvarno ponekad jednostavno više ne znam šta da učinim. Pre dve godine nije bila dobro danima. Vodili smo je po lekarima, nema šta se nije radilo i pokušavalo, dok jedna lekarka nije rekla: BOLNICA! E sada, pošto je ona u to vreme bila na selu (letnji period), tamo smo i išle kod lekara, a uput za bolnicu može da prepiše samo lekar opšte prakse. Jedan dan nam je bio posebno težak i tata je otišao u ambulantu u Rumenačkoj ulici u Novom Sadu, da potraži bilo kakvu pomoć. Ne znam šta i kako se izdešavalo, samo se vratio sa uputom za bolnicu (Institut za kardiovaskularne bolesti u Kamenici). Naravno, nisu nas odmah primili, jer nismo imali vezu i tu noć smo teško izdržali. Sutra smo se opet zaputili u Kamenicu i sećam se da, kad su je odbili, tata je ušao i rekao lekarki koja je rekla da ona nije za bolnicu, da potpiše da smo bili i da ju je drugi put vratila. Mama je primljena kao srednje težak slučaj. Dežurni lekar koji je dobio njen karton je rekao da bi možda preživela naredna 24h. Imala je tešku, atipičnu upalu pluća, plus sve ono što već ima. U bolnici je provela dve nedelje i vratila se kući bogatija za novo prijateljstvo. Koliko toliko zakrpljena.

Kada se sve sredilo, otišla sam opet u ambulantu po recepte za lekove koje je mama dobila i tada sam upoznala doktorku. Nisam često posećivala lekara (i nadam se da će to tako i da ostane), ali iskustva koja sam imala nisu bila ništa posebno. Ali ova lekarka je toliko fina i divna, blaga i strpljiva i da naglasim, ODLIČAN DIJAGNOSTIČAR (pre nego što odem kod nje, konsultujem Google i verujte mi da je fantastična u otkrivanju simptoma i ništa ne prepušta slučaju), da bih volela da je imam ne samo kao lekara i osobu koja brine o meni i mojoj porodici već i kao prijatelja. I, otkako se zakazuju pregledi, ako kod nje ne dođete u zakazano vreme na red, to nije iz razloga što ona pije kafu ili dangubi. Neretko i ne ode na pauzu. Svakom pacijentu se potpuno posveti i ponekad tih petnaest minuta nisu dovoljni da ‘odradi’ pregled, već se zadrži duže i zbog toga se desi da kasni. I ko kaže bilo šta loše za nju, on je pakosan i bezobrazan, jer do sada, koliko sam mogla da vidim i primetim, ona je lekar na kog se ostali trebaju ugledati i trebamo biti srećni što je imamo i što nas leči. Slična situacija se ponovila prošle godine, kada je ostala mesec dana u Pokrajinskoj bolnici.

Problem nastaje kada naš lekar (svi smo je izabrali za lekara i potpisali ugovore sa njom) nije tu. Ili je na bolovanju ili na godišnjem, svejedno. Pošto mama nije u mogućnosti da sama ide po recepte, to ja činim jednom mesečno za nju i jednom za tatu. Bukvalno zakažem, odem, predam knjižicu, uđem, i dok se štampaju recepti razgovaram malo sa lekarkom i gotovo. Kada ona nije tu, menja je lekar čija se ordinacija nalazi na 10m od njene. Zove se Boris Šovš. On ima i neku funkciju, ne znam koju i ne zanima me. Prvi put sam otišla kod njega po recept za insulin. To je lek bez kog moja mama ne može ni jedan dan. Jednostavno MORA da ga primi na vreme. Nažalost, dr Mančev nije bila tu i morala sam da odem kod njega. Zakazala sam i otišla. Verujte mi da namćorastijeg lekara nisam upoznala. Taj čovek mrzi svoj posao i mrzi ljude i nervira ga što neko dolazi kod njega i što su ljudi bolesni i verovatno što mora da radi. Dok sam sedela i čekala da mi odštampa recept, ušla je sestra da mu kaže kako su se neki kartoni sa kućnog lečenja pomešali i umesto da odu u ne znam koju ambulantu da su došli tu i da sada ljudi moraju da uzmu recepte od nekog. On je vikao kako ga to ne zanima i kako neće da ispravlja tuđe greške. Nisam mogla da verujem. Ćapila sam recept i izletela napolje u sebi ponavljajući: „Lepa naša Aleksandra, tek sada sam svesna koliko ste dobri i divni i samo da nikada više ne moram kod ovog ići.“ To je bilo pre nekoliko meseci.

Ne lezi vraže, mami je opet loše, baš kad je Aleksandra na godišnjem. Odradili smo analize u privatnoj ambulanti i pronašli su joj neku bakteriju, koja je mogući uzrok njenog svakodnevnog povraćanja. Zvala sam da zakažem termin kod lekara, čisto da bih dobila terapiju ili barem uput šta da radim, ali su mi sestre rekle da je trenutno mnogo lekara na godišnjem i da su termini popunjeni u naredna tri dana. Nisam mogla tri dana da čekam, jer je mama povraćala konstantno i postala jako slaba, te sam pitala šta da radim. Rekoše mi da dođem i da zamolim lekara koji radi da me primi. To sam i učinila. Otišla sam u ambulantu i sela u čekaonicu. Tu su bili pacijenti koji su imali zakazano i pitala sam onog koji je na redu samo da me pusti da pitam, pa ako će me lekar primiti, nema veze, čekaću do kraja smene, samo da pogleda nalaz i kaže mi šta da radim. Verujte, pojma nemam u takvim situacijama kako da se postavim. Ona uzima mnogo lekova i to mnogo jakih lekova i znam da joj je organizam ‘otrovan’ i izmučen i jako mi je teško da budem pribrana u takvim situacijama. Uglavnom, kucam i otvaram vrata od ordinacije. Znam kakav je namćor i ne ulazim.

(parafraziran dijalog)

  • Dobar dan, htela sam da Vas pitam da me primite, ako možete, samo da . . .
  • Šta je sad ovo? Na mog jednog pacijenta mi dolaze dva druga pacijenta?! Nemam ja vremena da primam svakog kome padne na pamet!
  • Izvinite, ne treba mi pregled, čak nije ni za mene, već samo da pogledate . . .
  • Čujete li me, NEMAM VREMENA DA PRIMAM BILO KOGA!
  • Ali ja Vam neću oduzeti mnogo vremena, nekoliko minuta, samo da pogledate . . .
  • VI I SADA DOK RAZGOVARATE SA MNOM TROŠITE MOJE VREME!!!

Progutala sam knedlu i tiho rekla:

  • Izvinite što sam trošila Vaše vreme.

okrenula se, zatvorila vrata, suzdržavajući se da ne zaplačem. To me strašno nervira kod mene, što retko mogu da se kontrolišem. Kada imam jak nalet emocija, bile one pozitivne ili negativne, suze me odaju. U poslednje vreme ređe nego ranije, ali ipak su prisutne.

Ulazim u prostoriju gde su medicinske sestre i pitam ih da li mogu da odem u neku drugu ambulantu. Nažalost, neće me nigde drugo primiti, jer se mamin karton ovde nalazi . . .

Izgurala krizu, izašla napolje i krenula kući. Razmišljam šta da učinim. Jedino šta mi je palo na pamet je Dijica, lekar po struci, bez posla. Poslala sam joj DM na twitteru, ona mi je dala mail adresu, poslala joj skenirane liste sa rezultatima analize i uskoro sam dobila dugačak mail sa nekoliko opcija koje mogu da učinim. Čak je konsultovala i svog kolegu oko slučaja moje mame . . . to me je zaista veoma dirnulo, hvala Dijice mnogo. A lekar Šovš je neko ko po meni ne zaslužuje da zauzima radno mesto osobi koja sedi na birou i želi da radi i posveti se pacijentima. Danas sam bila kod moje drage doktorke Mančev i rekla sam joj da je predobra i prefina i da sam presrećna što smo njeni pacijenti i što smo nju, igrom slučaja, odabrali za lekara.

20 komentara leave one →
  1. septembar 12, 2009 2:56 am

    No coment.

  2. septembar 12, 2009 8:06 am

    Ne bih o lekarima :(

  3. septembar 12, 2009 9:27 am

    Па ти си златна, на жалост! Да извинеш, направио бих такву сцену, да би цео дом здравља чуо о чему се ради, а то говно од нечовека бих додатно испичкарао и испљувао (буквално) са све отвореним вратима, да виде и добро чују други пацијенти и његове колеге.

    Презирем такве гмазове! Саветујем ти да напишеш писмо редакцији неког локалног недељног часописа и изнесеш овај проблем. Па нека му се лик и недело повлаче по новинама.

  4. septembar 12, 2009 9:34 am

    Kao sto si napisala tako lepih recenica o doktorki, tako si pisala lose o doktoru. Tako je svugde a ne samo kod doktora, u bolnicama. Ima na svim radnim mestima ,,ljudi “ koji ne zasluzuju da rade to sto rade. Ne treba generalizovati.
    U ovom trenutku, svi oni su najmanje bitni, bitna je tvoja mama i kako joj pomoci.
    Tek posle toga, treba se uputiti i sagledati mogucnosti koje postoje, a znam da postoje, pa presaviti list i napisati predstavku protiv doktora kome si oduzela vreme. KAd budes pisala, seti se mene pa mu se nakrsi sto milosne majke.
    Barem ja tako radim.
    Medjutim, nedostatak doktora, previse pacijenata a konstantno ne placanje dezurstva dovodi do situacije da ljudi jednostavno ne mogu da se suoce sa stresom bas svaki dan, pa budu i vise neprijatni nego sto bi smeli. Hteo sam da kazem da je jako losa organizacija po bolnicama i domovima zdravlja i da cesto lekari nemaju bas previse krivice, da nije do njih. Ili da im se nemece nesto sto ne bi trebalo.
    U svakom slucaju, prema onome sto sam procitao u tvom postu, nema opravdanja za ovog lekara, pa bi trebalo reagovati.
    Uostalom, i on je samo covek, trebace i njemu jednog dana pomoc, pa nek razmisli kako bi mu bilo da se neko njemu tako obrati.
    Zao mi je sto tvojoj mami nije dobro izato sto je bolesna.
    Drzi se i budi hrabra, preko ti je potrebno.

  5. septembar 12, 2009 10:11 am

    Vala ni ja nemam komentar :( Uvek kad pročitam ovako nešto dođe mi da poludim.

  6. septembar 12, 2009 10:30 am

    http://zokster.net/drupal/node/3744 Jos malo razmisljanja na istu temu…

  7. septembar 12, 2009 11:43 am

    Dr Dijica je stigla u jutarnju vizitu, izdvojila 15 minuta svog vremena da pročita ovaj post i zahvaljuje ti se na lepim rečima :) Eto kako nije teško biti fin, čak i ako ne možeš mnogo da učiniš.
    Već sam na nečijem blogu malo „pljuckala“ na ovu temu. Ko je čitao, izvinjavam se što se ponavljam.
    Ne znam koliko puta sam se „zakačila“ sa svojim kolegama sa kojima sam i prijatelj u isto vreme, pa mi je takva komunikacija dozvoljena. Pre nego smo postali doktori, bili smo pacijenti, i završićemo svoje živote kao pacijenti – takvi su zakoni prirode.
    Apsolutno je nedopustivo ponašanje kolege i za to nema ama baš nikakvog opravdanja. Postoji deo u Hipokratovoj zakletvi gde se obavezujemo da će svi lekari biti naša braća, ali to ne bi trebalo da znači da treba da ćutimo i čistimo iza takvih koji jednostavno nisu dovoljno dobri za taj posao i tačka.
    Moje iskustvo – najčešće su takvi oni koji najmanje rade. Oni stalno kukaju kako imaju previše pacijenata, kako rade tuđ posao (a ne rade ni svoj), kako im je „kao u rudniku“. Istovremeno, to su takođe često i neznalice, koje je život naneo u neki Dom zdravlja na tu stolicu u ordinaciji, i oni sad glume kako se razumeju u svoj posao pa se dernjaju na pacijente, sestre, kolege jer će valjda buka da zagluši tišinu praznine u njihovim glavama. Jer za njih nema profesionalnog izazova. Nema zadovoljstva posle dobro urađenog posala, jer oni uopšte i ne znaju da ga rade.
    Moj savet – upravo ono što je uradio tvoj tata. Kad lekar odbije da vam izađe u susret, pruži pomoć ili nešto slično, suzdržite se od dreke i psovki (dokle god možete) i insistirajte da vam napiše da vas je vratio, da je odbio da vam da uslugu. Verujte mi, on zna da na to nema prava, i samo suočen sa vašim poznavanjem sopstvenih prava neće moći da vas izbegne. Ako je toliko „srčan“ da vas odbije i tada, onda bar imate dokument sa kojim možete da ga „gnjavite“ preko zdravstvene inspekcije, zaštitnika pacijenata, Ministarstva zdravlja, direktora ustanove.
    A na kraju dijica@gmail.com & dijica@yahoo.com (ovi drugi znaju da mi regularnu poštu ubace u spam), pa mi se javite, da zajedno razmotrimo mogućnosti. Ne moram da vam budem sestra od tetke, niti da me za to plaćaju pa da vam izađem u susret u skladu sa svojim mogućnostima.
    P. S. Koleginicu Mančev nisam pohvaljivala posebno, iako to zaslužuje, jer ona samo radi svoj posao onako kako bi trebalo da ga radimo i ja i dr Boris Šovš. Što reče Drvce za lepinju, po defaultu :D

  8. Reminder permalink
    septembar 12, 2009 2:44 pm

    Te nehumane lekare bih poslao u Afriku u doktore bez granica gde hara sida i malarija da okajaju svoje grehe

  9. veshtichanstvena permalink
    septembar 12, 2009 7:10 pm

    On je kao prvo NECOVEK,a i nikakav lekar….Neka se stidi,a volela bih da tvoj post procitaju njegovi prijatelji,kolege i porodica.Odvratno.Gade mi se „stvari“ poput njega.On je stvar,covek nije sigurno.

  10. veshtichanstvena permalink
    septembar 12, 2009 7:12 pm

    PS: htedoh reci kako mi je strasno zao tvoje majke,a i svih vas koje pogadja njena bolest,a i ponasanje onih koji treba da pomognu.
    Toliko sam ogorcena da to izostavih u prvom komentaru..

  11. septembar 12, 2009 8:06 pm

    Dotičnog docu treba na rehabilitaciju korektivnim radom (iliti radne akcije) da uprlja malo ruke štrokom, a ne tuđom nesrećom.

  12. septembar 12, 2009 8:23 pm

    dragi moji, hvala na komentarima. nisam tada ništa uradila, jednostavno mi vaspitanje i strah od impulsivnosti ne dozvoljavaju da bilo šta kažem u takvim situacijama. ali sam mu zato navela pravo ime i prezime i, kada ga izgugla, ovaj tekst je prvi :) a ostaće (što se mene tiče) ovde i posle moje smrti . . . tako da, sam je svoje ime ubrljao, samo što niko drugi nema hrabrosti da ga ispiše na netu.

    verovatno ću poslušati Urketa po pitanju štampanih medija i obratiti se nekome, ako budu bili zainteresovani. ako ne, i ovo mu je dovoljno.

    ljubim vas.

  13. septembar 13, 2009 12:26 am

    Sledeci put ova pitanja – pacijentov advokat! Ako se ne zapise, kao da nije ni bilo!
    Zato sto cutimo i izvinjavamo se, zato nam i jeste tako. i onda ce ona i on da imaju ISTU platu???

  14. Dudaelixir permalink
    septembar 13, 2009 11:18 am

    Trebala si govno od lekara da prijavis nadlezom direktoru! Nisam imala neprijatnih iskustava sa njina, ali ne daj boze, podigla bih i Kurtu i Murtu na noge! U buduce, kada je frka, a nema Dijice (srce od doktorke) a ni one tvoje divne Aleksandre, zovi hitnu pomoc jer oni moraju da izadju! Zao mi je sto tije mama toliko bolesna i sto ti oni, koji bi trebalo da ti pomognu, toliko otezavaju! :)

  15. septembar 14, 2009 9:36 pm

    Pre svega, nadam se da ti je kevi bolje!

    Drugo, SVAKA ČAST što si imenovala tog… „lekara?“ I drugi trebaju da znaju sa kim imaju posla kada ih nevolja natera da potraže lekarsku pomoć… Samo, znaš kako, Drvenko… Ne bi se priča sa tim „lekarom“ završila na „Izvinite što sam vam trošila vreme…“ (ovo „v“ je namerno malo). Previše si ti fina, provalila sam ja to odavno.

    Treće… this one goes out to Dijica. :) Sister, ako se udruženje hipohondara „PMP“ (Pao Mi Pritisak) dokopa tvog mejla… Uhh… :)

  16. septembar 17, 2009 1:54 am

    Nemam reči, znaš već šta imam da kažem na ovu temu. Grrrrr…

  17. septembar 20, 2009 12:46 am

    Ajoj… Kida me to shto je sve tako kako jeste… Kada bi ljudi samo u vecoj meri ovako izlazili sa svojim iskustvima i kada bi neko nadlezan delovao u skladu sa svojim ovlashcenjima… :-/

  18. septembar 22, 2009 8:55 am

    Žao mi je što si tako prošla. Nažalost, poznato mi je koliko je teško kada ti lekar hitno treba a ne možeš da dođeš do njega iz ovog ili onog razloga i koliko te taj neki koji ne radi svoj posao kako vaja koči da bi mogla da dobiješ ono što je potrebno da se ide dalje. Samo hrabro, i kao što reče Dijica – kad znaš svoja prava i kad znaš da mu je to obaveza i dužnost – lakše je zauzeti drugačiji stav kada uđeš u ordinaciju!

  19. electrasdreams permalink
    oktobar 6, 2009 12:47 pm

    Au, dete, sto mu ja nisam bila tamo?!

Trackbacks

  1. Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica « Najdrvenija advokatska e-kancelarija

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: