Skip to content

Roditeljsko pismo

decembar 19, 2009

Nešto što je toliko istinito . . . i šta ne bih razumela da sam dobila pre dve godine . . . sada razumem. Itekako razumem.

Za vas koji imate roditelje,

Za vas koji ste roditelji,

Za vas koji ste imali roditelje,

Za vas koji znate one koji imaju roditelje

I za vas koji poznajete nečije roditelje.

Dragi sine/kćeri,

Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvoga, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sam odenuti, budi strpljiv.

Seti se sati, koje sam potrošio, dok sam te tome naučio.

I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre no što si utonuo u san.

Ako se ne budem želeo kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ušao u kadu.

Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.

Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš slušati.

Ako ne budem želeo jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.

Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si pravio prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti. Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želeo samo najbolje i pokušao sam te pripremiti na putovanje života. Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći mi tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.

Advertisements
10 komentara leave one →
  1. decembar 19, 2009 7:00 pm

    Sorry, ali ovo je jače od mene :D
    Podsetilo me to pismo na ovaj tekstić:

    Sa 4 godine, uspeh je… ne umokriti donji ves.
    Sa 8 godina, uspeh je… imati prijatelje.
    Sa 18 godina, uspeh je… imati vozacku dozvolu.
    Sa 20 godina, uspeh je… voditi ljubav.
    Sa 35 godina, uspeh je… imati novca.
    Sa 50 godina, uspeh je… imati novca.
    Sa 60 godina, uspeh je… voditi ljubav.
    Sa 70 godina, uspeh je… imati vozacku dozvolu.
    Sa 75 godina, uspeh je… imati prijatelje.
    Sa 80 godina, uspeh je… ne umokriti donji ves.

  2. als011 permalink
    decembar 19, 2009 7:21 pm

    Divno… još kad bi imao ko da pročita!

  3. decembar 19, 2009 9:05 pm

    Sve je ziva istina i moram priznati da nisam baš tako razmišljala kada sam imala babu i dedu u stanu. Doduše, bila sam klinka, ali sam, odrastajući, shvatila da je sve istina i da zaista treba imati razumevanja za stare. Polako ulazim u tu kategoriju i već doživljavam neke neprijatnosti zato što sam „matora“! Ali, sve je to u blagoj fazi! Nadam se da neće biti drastično ili bar ja neću biti pri „pameti“ da budem svesna šta mi rade! :(

  4. decembar 19, 2009 11:58 pm

    Nemaš pojma koliko priča ima smisla… osetio sam na svojoj koži dobar deo priče, a dobar deo još uvek osećam – imam baku od 85 godina koja je sahranila četvoro svoje dece :( i polako je stiže demencija… toliko puta mi dođe da uradim sve ono što roditelj u ovom tekstu moli svoje dete da ne uradi da ne mogu da ti opišem, ali se uvek suzdržim… jbg cest la vie…

  5. decembar 20, 2009 9:40 am

    O da, Drvena tako je!

  6. decembar 20, 2009 1:57 pm

    Da, da, tako je!

  7. decembar 21, 2009 6:54 pm

    Dobro je što razumeš. Sve je to život.

  8. electrasdreams permalink
    januar 5, 2010 11:19 am

    Apsolutno je tako.
    Rastuzila si me. Toliko je malo njih koji ovo shvataju.

  9. april 7, 2010 1:07 pm

    Istina :)
    Nekad se pitam gde su ljudi pogubili svoje nerve i zasto su tako losi prema roditeljima
    Cak i da su oni bili losi prema nama, mozemo im pokazati kako je trebalo biti…

  10. septembar 24, 2011 3:44 pm

    Potpuno se slažem sa komentarom marouk.
    Jedni su roditelji na svetu. Kad oni odu, pola sveta kao da je nestalo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: