Skip to content

Hvala licemernima :)

avgust 14, 2010

Oduvek sam volela vodu. Brčkanje, gnjuranje, rooonjenje. U stanju sam satima da ronim (da prolazim kroz noge) i dan danas. Đo mi kaže da sam isuviše aktivna u vodi. Heh, ko bi rekao, kada me vidite na suvom. Sećate li se kada smo bili mali. Pa odemo na bazen i spuštamo se niz najveći tobogan. A on nas baca levo, pa desno, pa u krug, letimo kao da smo u mešalici. I na kraju, kada padnemo u bazen, pojma nemamo gde se nalazimo. Nekoliko puta sam se, još kao dete, uplašila da neću moći da izronim koliko sam dezorijentisana bila pri ulasku u vodu. Pa sam, u nekoj emisiji videla da ronioci, kada postanu dezorijentisani pri velikim dubinama, prate mehuriće vazduha. Oni uvek idu prema površini.

Život mi se u septembru prošle godine okrenuo naopačke i osećala sam se baš kao da sam ispala iz tobogana u bazen. Nisam pojma imala gde se nalazim i kako ću funkcionisati. Sve se promenilo. Prošlo leto sam provela bezbrižno, sama u stanu, kuvala kad i ako mi se kuva, spremala kada vidim da ima potrebe, gledala filmove, raduckala, družila se, čitala blogove i sećam se da sam se ‘čeličila’ otporom prema uključivanju klima uređaja. Uključivala sam ga samo ujutru kada me je vrućina budila. Sada, godinu dana kasnije, kuvam svaki dan, ponekad i dva jela, jer postoji određeni režim ishrane, film pogledam jednom mesečno ili jednom u dva meseca, jer retko mogu da odvojim vreme za isti, spremam svaki dan, prostoriju po prostoriju i dok obrnem krug, opet je sve prljavo, blogove ne čitam uopšte jer ne stižem, a kada pronađem vremena da ih čitam, uglavnom „zaglavim“ na jednom, jer pokušavam da nadoknadim propušteno . . . i tako u krug. Klima nam je uključena 24/7.

I, šta da kažem, osim da se ne žalim. U životu sam upoznala mnogo ljudi i sa mnogo sam bila dobra. Kad me zvrcnu u 23h da treba da se pomogne oko pismenog iz srpskog za sutra ili šta god, uvek sam bila tu. Šetnja, druženje, višesatno jadanje preko telefona, uvek sam pomerala obaveze, jer su prijatelji ipak prijatelji. Sada, kada nemam vremena ni kod frizera da odem, kada se budim nervozna jer sam neispavana i uplakana od sinoć, kada mi je podrška najviše trebala, većina ljudi koji su se nazivali prijateljima su me osudili i naljutili se. Svoje slobodno vreme, kog imam zaista malo, uklapam najbolje što mogu i trudim se da prioriteti ne zaguše sve ostalo. A osudili su me ljudi koji imaju godina otprilike koliko i ja, a dnevno ne dignu ništa teže od kašike.

Poenta cele priče je da sam dezorijentisana već skoro godinu dana, ali da sam ugledala na koju stranu idu mehurići. Samo da sakupim snage i isplivaću. A sada vidim ko su mi prijatelji, poznavala ih lično ili ne, videla jednom ili svaki dan. Tako da, hvala svima što ste me napustili dok je vreme. Mogli smo ceo život zaglaviti zajedno, a da ne ja tupava, ne skontam da ste me iskorišćavali. Cheers!

4 komentara leave one →
  1. Alex permalink
    avgust 14, 2010 8:57 am

    He, he, The story of my life… Ja još uvek ne mogu da pohvatam ni gde su mehurići, a kamoli na koju stranu idu… i bojim se da to nikad neću ni uspeti… Držim ti palčeve da što pre „isplivaš“ :)

    • avgust 14, 2010 9:41 pm

      hvala lepo. u tome mi niko i ne može pomoći. a mehurići su tu, samo obrati pažnju na njih.

  2. avgust 16, 2010 5:23 pm

    Desio ti se život, kao i mnogima. ;) Nema boljeg filtra od njega. I bolje da ti se desi ranije nego kasnije. Pa da tek posle par decenija shvatiš ko ti sve NIJE prijatelj…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: