Otkako imamo istorijske podatke o zajednici u kojoj su ljudi živeli i porodici kao zajednici, pripadnici muškog pola bili su zaduženi da brinu o egzistenciji porodice, a, ako mogu tako da kažem, uloga ženskog pola je bila da se brine o deci i kući. Vratimo se samo stotinjak godina unazad, obrazovanje je bilo rezervisano isključivo za mušku decu, dok su se devojčice pripremale za spremanje hrane, čišćenje kuće, izradu ručnih radova i brigu o deci. Dobro, možemo reći da one i jesu u neku ruku predodređene za brigu o deci, majčinskim insinktom. I dok su muževi zarađivali, njihov zadatak jeste bio da ih kod kuće dočeka čisto, skuvano. One su stvarale dom, a oni su ga omogućili.
Sadašnjost je iz moje perspektive potpuno drugačija. Devojčice se ravnopravno školuju i postižu jednake rezultate, devojke, kao i momci završavaju fakultete i dobijaju stalne poslove na radnim mestima zajedno sa muškarcima. Radno vreme je za oba pola jednako, kao i plata. Neću ulaziti u pitanja ravnopravnosti, mobinga, polne diskriminacije koja postoji, jer ne planiram da pišem o tome u ovom postu.
Dakle, ako uzmemo za primer jednu klasičnu porodicu danas, poslovne obaveze su jednake. Oba supružnika su zaposlena, zarađuju i materijalno doprinose zajednici u kojoj žive. To je ono što se promenilo u odnosu na prošlost kada žene nisu imale priliku da rade i zarađuju. Ono što je ostalo isto je da su svi kućni poslovi ostali na ženama. Kuvanje, peglanje, higijena stana/kuće i briga o deci su uglavnom njene obaveze. To je ono što me iritira. Ako je pitanje egzistencije u materijalnom smislu olakšano muževima, zbog čega nije i drugi deo poslova podeljen?
Nedavno sam otišla kod druga na rođendan. Sticajem okolnosti je tamo bio njegov stariji brat, koji je oženjen i ne živi sa njima već nekoliko godina, pored kog sam slučajno sela. Malo po malo smo se raspričali. Primetila sam da im je kuća kompletno ukrašena ručnim radovima koje je napravila njihova majka, te sam je pohvalila. Tada je on počeo da priča o svojoj supruzi. Tačnije da je ogovara u negativnom kontekstu. Kako ne kuva svaki dan, kako je on prinuđen da ponekad ispegla svoju majicu, kako im je nered u kući. „Znaš“, rekao mi je vidno ogorčen, „desi se da dođem sa posla i zateknem poruku na stolu u kojoj piše kako je otišla da radi (u drugu smenu – prim. drveni advokat) i da ništa nije skuvala, već da imam spremljen sendvič u frižideru! Pa, ja bih da jedem kuvano posle posla, kad se vratim umoran! To se kod moje mame nikada nije desilo!“ Prva emocija koju sam osetila je bila sažaljenje. Žao mi je bilo čoveka koji je gladan. Kako je nastavio sa pričom a ja sa razmišljanjem o situaciji koju mi prepričava postalo mi je jasno da on ništa ne radi u kući. Njegovo je da ode na posao i donese platu, a njeno da isto to učini, plus da vodi računa o kući. Vrhunac je bio kada je rekao da je znao da će tako biti da je ne bi ni oženio. To mi je bilo previše. Nisam htela da ulazim u raspravu, ali sam kasnije razmišljala o rečenom.
U čemu je problem? Vaspitanje ili egocentričnost? Navike? Predrasude? Nacionalno ili rodno nasleđe? Šta mu daje za pravo da očekuje da ga njegova „slabija/lepša“ polovina služi? Da li joj je predodređeno da pored posla na kom zarađuje ima i „posao“ u kući?
Nedugo nakon toga sam se ponovo susrela sa istom pričom. Devojke su konstanto pod lupom. Da li ume da kuva? Kakva je domaćica? Kakve su joj navike po pitanju urednosti i higijene? E pa, ako tako gledamo, maltene se nijedan ne bi trebao oženiti. Ne znam nijednog muškarca koji vodi kompletnu brigu o kuvanju i higijeni kuće, peglanje i da ne pominjem.
Pitam se, da li ulazak žene u brak i stvaranje porodice ili početak nove zajednice nosi sa sobom i okove očekivanja bračnog druga koja se ne smeju izneveriti? Ako je tako, brak će me zaobići. Ne zato što ne umem da kuvam, peglam, spremam i ostalo, već zato što neću da služim nekog ko se na taj način odnosi prema meni.
- Ahahahahahaha . . . Aaaaahahahahaha . . . koji sam ja jbni mazohistaaaa . . . aaahahahaha!
Noćna tišina se grubo cepala pod bahatim sečivom preglasnog smeha.
- Mator konj aaaahahahaha a još nisam naučio lekciju . . . aaaahahahahaha! Tako mi i treba . . . aaahahahaha . . . !
Svetla na komšijskim prozorima su bila sve prisutnija. Smeh je smenjivalo bolno jecanje.
- Neeee . . . ne mogu još jednom da podnesem . . . ovaj put ću te izvaditi . . . znam gde si i ne trebaš miiiii . . . stomak mi je opet ukočeeeen . . .
Krike je zamenilo lupanje i prevrtanje metalnih predmeta. Neko je pozvao policiju. Očaj je potisnuo bes.
- Ubiću teeee! Ti si mene svih ovih godinaaaa, sada ću ja tebe! Izvadiću te napolje, ne trebaš mi! DOSTA VIŠE!!!
U narednih nekoliko minuta je stigla policija. Za njima i hitna pomoć. Ušli su u stan. Vrata su bila otključana. Prošli su kroz dve prostorije i u poslednjoj sobi na svetlom tepihu, pored crvene fotelje su ugledali mladića rasporenog stomaka u lokvi krvi. U utrobi je umesto organa imao abnormalno veliko srce.
Nekoliko volontera NSHCa je ovo leto provelo radno. Naravno, možete pretpostaviti da je to bilo uživanje uz našu decu :)))
Imali smo četiri dana u nedelji koje smo koristili maksimalno. Utorkom i petkom se održavala plesna radionica u jednom fitness centru na limanu, čiju salu smo dobili na korištenje (hvala), sredom su se deca koja idu na popravni spremala sa volonterima za ispit i četvrtkom smo imali kreativne radionice na kojima smo se družili i pravili različite stvari. Da ne bih dužila, pogledajte slike i video zapise sa istih :)
- što si bio nežan i naučio i mene da budem
- što si me razumeo i imao strpljenja za sve moje detinjarije i bubice
- što mi nikada nisi spustio slušalicu iako sam zaslužila
- što si mi pokazao i dokazao da bezuslovna ljubav postoji
- što si me tešio kada mi je to trebalo i bio uz mene kada niko nije
- što si se smejao i plakao sa mnom
- što si činio sve da budem uvek nasmejana
- što si me pažljivo i posvećeno slušao
- što si me mazio i češkao dok ne zaspim
- što si me iskreno čuvao i štitio od svega što je moglo da me povredi na bilo koji način
- što si mi tepao
- što si me naučio toleranciji
- što si me ljubio
- što si mi ugađao
- što si mi bio inspiracija
- što si živeo u meni i pustio me u sebe
- što si me razumeo
- što nisi spavao kada se meni nije spavalo
- što si umeo da me obraduješ sitnicama
- što si mi donosio prvu visibaku svake godine
- što si ćutao kada je trebalo ćutati
- što si činio nemoguće
- što si živeo za mene
- što si bio moja prva i najveća ljubav
Imam još toliko toga da kažem. Ali neću. Sve znaš. Verovatno.
Mnogo je vremena prošlo. Mislim da je došao trenutak. Da ostvorim kavez i pustim te. Biću zbunjena. I nije mi lako. Ali je vreme. Da nastavim dalje. Neću te zaboraviti. Znam. Ni ti mene. Samo želim da budeš dobro. Čuvaj se.
Poslednjih meseci vodila se polemika, da li su blogeri novinari? Jedni tvrde da nisu, drugi da jesu. Rekla bih da jesu novinari. Još pre nastanka blogera postojali su novinari poznati po svojim kolumnama, gde iznose svoje viđenje nekog događaja ili pojave. To isto rade i blogeri. Kolumnisti su poznati u štampanim, blogeri u internet medijima i to je osnovna razlika. Kako vreme protiče ta razlika nestaje, štampane novine zamenjuju internet izdanja. Samim tim nastali su blogeri jer ovoga puta za „blogerske kolumne“ (da ih tako nazovem) potrebna je manja količina novca da bi bile predstavljene javnosti. Blogeri ipak jesu novinari. Ako pitanje postavimo u drugom smeru, da li su novinari blogeri? Ovde nema polemike, postoji određeni broj novinara koji su istovremeno i blogeri. Što se mene tiče, s obzirom da sam matematičar u duši, odnos novinara i blogera sam morala nekako definisati u svojoj glavi
što bi značilo da postoji jedan zlatan presek ljudi koji su istovremeno i blogeri i novinari. Ipak je lepše i grafički to prikazati.
E sad ako ste bloger i imate svoj blog, da li se smatrate i novinarom? Da li pripadate plavoj ili zelenoj oblasti? Da li ste bloger koji piše sam za sebe i svoje potrebe? Ili su vaši tekstovi korisni drugima, izveštavaju o nekom događaju ili pojavi ili podučavaju ljude nečim ili duhovno obogaćuju i informišu ljude o nekoj pojavi? Kako vidite svoj blog?
Ako se smatrate i novinarom, zašto ne biste i zvanično bili novinar? Kao novinari imali biste sitne pogodnosti koje kao vredni blogeri i zaslužujete. Konkretno, možete se prijaviti u Nezavisno novinarsko udruženje na teritoriji na kojoj živite. Eto svi blogeri sa teritorije Vojvodine mogu da se besplatno učlane u Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Prijavom u ovo udruženje dobijate člansku karticu na kojoj su vaši podaci i slika, može vam pomoći u nekim situacija. Ako imate specijalizovan blog koji možda zahteva od vas da putujete po Srbiji, ova kartica vam omogućava 50% popusta na prevoz vozom. Nisam sigurna koje sve beneficije dobijate ovom karticom, ali zašto se ne biste prijavili čisto da bi država imala uvid u broj novinara – blogera u zemlji.
Ukoliko ste iz Novog Sada možete lično otići do kancelarije NDNV-a, koja se nalazi u Zmaj Jovinoj ulici 4., prijavu možete poslati i mail-om na ndnv at ns.sbb.co.yu. Potrebno je da popunite pristupnicu i dostavite dve slike (one male za ličnu kartu). Trebate navesti za koji medij pišete, odnosno u blogerskom slučaju za koji blog pišete. Više informacija NDNV možete videti na njihovom sajtu www.ndnv.org
Što se tiče Nezavisnog udruženja novinara Srbije, možete se i tu prijaviti, ali se kod njih plaća članarina od 1500 dinara. Možete kod njih na sajtu videti koje pogodnosti dobijate kao novinar.
