Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

Hipokratova zakletva

U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Prema svojim učiteljima sačuvaću dužnu zahvalnost i poštovanje.

Svoj poziv ću obavljati savesno i dostojanstveno.

Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Održavaću svim svojim silama čast i plemenite tradicije lekarskog zvanja.

Moje kolege će biti braća.

U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost.

Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka.

I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti.

Ovo obećavam svečano, slobodno pozivajući se na svoju čast.

Poslednjih nekoliko godina smo mama i ja nažalost prinuđene da se, zbog mame i njene teške bolesti, vucaramo po zdravstvenim ustanovama i padamo u milost kojekakvih zdravstvenih radnika. Jednu situaciju o kojoj sam pisala možete pročitati ovde.

Nedavno sam čula da na Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici „ne leče mrtve ljude“. Šta se desilo? Žena je imala metastaze . . . i oni se jednostavno nisu hteli više truditi da joj produže život, jer je ‘previše puta bila’. Ja se samo pitam, ako nisu mogli da joj pomognu fizički, da li su možda mogli psihički? Da li su mogli da joj pomognu da dostojanstveno umre?

Nedavno sam išla da zakažem mami ultrazvuk bubrega. Kao pacijent na dijalizi ima prednost. Iako je na uputnici pisalo HITNO sestra-tehničar me je ‘izgrdila’ povišenim tonom (čuli su je verovatno dva sprata iznad) što dolazim ‘hitno’ . . . jedva mi je na kraju zakazala za dve nedelje i kada smo došle na red, doktorica je bila predivna i prefina . . .

Kasnije smo išle na ultrazvuk srca, pacijenti na dijalizi imaju svoj termin. Doktorica je takođe bila jako fina, dobra, strpljiva . . .

Dakle, ima ljudi koji u zdravstvu pošteno zarađuju svoju platu, a ima i onih koje moraš pogurati kovertom . . . ne kaže se za džabe ‘para vrti gde burgija neće’.

Želim da se situacija u zdravstvu promeni, da počnu da rade ljudi koji to zaista vole i koji su se za to školovali iz viših ciljeva od ambicija roditelja da im dete bude lekar/medicinski radnik. Moglo je to dete da bude štošta drugo, bezopasnije.

Želim da nam deca ne pate po bolnicama, nisu ona želela da se rode bolesna i da njihove majke ne pate sa njima.

Želim da, kada bilo ko zatraži pomoć, istu i dobije srčano, a ne uz prevrtanje očiju.

Želim da, kada neko mora u bolnicu na lečenje, odmah dobije krevet, a ne da čeka mesecima, jer su kreveti popunjeni kojekakvim likovima koji u njima čekaju penziju.

Želim da očaj i strah koji osećam svaki put kada moram kod lekara zameni nada i vera, poverenje i altruizam.

Ako je za ispunjenje ovoga potrebna smena hiljada ljudi, onda želim i da se to desi. Ajmo redom.